Насловна Владимир Красић, књижевник Човек из једног комада Књиге Књижевна радионица "Владимир Красић" Фото галерија На претраживачу Звучни записи Контакт
|
Владимир КРАСИЋ
ЖЕНА У ПЛАВОМ ПРОЗОРУ
1989.
ИЗЛАЗА НЕМА.
ИСПРЕД НАС ЈЕ УВЕК
НАША ПРОШЛОСТ.
СПОМЕНАР СУЗА
( ANNO DOMINE PRIMA )
Недеље
Не волим недеље.
Миришу на плач, кишу,
на растанак.
Слике, јабуке и успомене
други свет.
Напуштам проклету авлију
прадедова.
Недеље нису више у моди.
Тврђаве
Чуван је твој град,
тврђава.
Патина тишине.
Празнина.
Из прапочетка,
страх да прихватим
сан о срећи.
Загризем јабуку,
има укус твојих усана.
Тврђаве мога срца
су освојене.
Песма ноћи
Изрекнем бол,
боли!
Искупљујем злато
судбине.
Песме ноћи ме буде.
Мрзим одласке
Мрзим одласке.
Ти си бољи од мене.
Издржаваш све,
јак си као бик.
Или је то наш
modus vivendi
Сломљено срце
Свако са своје линије
љуби празнину.
Моја истина је у
твојим рукама.
Сломљено срце
плаче узалудно.
* * *
Вероваћу како знам и умем.
Умрећу ако ме рука не засврби;
ако је дигнеш на себе;
на наше блатњаво двориште
љубави
у коме расту деца,
зачета у летњим ноћима 88.
Владимире
Пишем Ти прво љубавно писмо:
љубав, жељу и чежњу;
мисли страха имају неумитни
континуитет.
Ти си прва раскрсница
мог живота.
Апсурдно
Само су мртви верни.
Храброст остављених
Ако ме изда време,
превари живот;
нестварност преостаје
као храброст остављених.
Скидам капу болеснима
од невере.
Аксиоми
Ишчезни из мојих гена,
из немих зона мождане коре!
Црно је стварније.
Природнија је твоја суза
на длану тишине.
Не мислим на смрт.
Човекова моћ је бесмртнија
од смрти.
Живот без тебе
Глупо звучи.
Окрећем тарот,
Читам судбину звезда.
Десило се чудо.
Преживела сам,
остала у леду
иако ја у звездама
записано
да ћу нестати
у ветровитој јесени
XXII века.
Бомба у срцу
Бомба у срцу, куцаш на
моја врата.
Врата отворена,
отворена и моја
уморна вена.
Експлозија вере у тебе.
Клечећи, молим судбину
да нас остави на миру.
На пијаци органа,
свесна као клонирани
продукт
раних шездесетих,
безочно посежем
за својом будућношћу.
Будућност је у твом
унутрашњем џепу.
И новчаник је код тебе.
Плати ми пиће Под липом.
Страх
Нисам оно што хоћеш.
Ранарка сам птица,
принуђена да слетим
на отворену рану твог срца.
Отвори очи, поглед у страну.
Ударај на сва звона,
ради шта хоћеш,
само немој да ме убијеш
на прагу чекања.
Неће бити штете
ако то урадиш
нежно.
Честитка
Волим до бола, до смрти;
понекад до мржње.
Толико те волим.
Себично ти желим себе,
срећна ти Нова 89.
Амбис
Провери
ко се и кад и над чијим
амбисом нагнуо.
И кад
Филозофије поучних прича
бледе без сагласности
наших прстију.
Ампутирала сам грам свести,
сећања бацам далеко од себе,
иза своје главе.
Сутра се селим у
султанов шатор,
разапет под плавим небом
Косова Поља.
Писма
Не знам хоћу ли ти још писати.
Чини ми се да пишем
некоме ко не долази кад желим.
Измислила сам
узалудност сопствене беде.
Обучена у рухо зеленог лишћа,
чекам 14. март, да процветам
за Владимира.
Време глади
Живот је постао немогућ
без цветова југа;
љубав је постала
неупотребљива
без дивних лажи.
Поздрави Београд,
људе које волиш
и кишу сврни на моје груди,
да ме охлади од глади
за твојим додирима.
УНА
(VESTIBULUM TEMPLI)
Ена из осамдесетосме
Улица пуста, августовски дан
и река Уна.
перони свакидашњице.
Железничке станице
постројене за смотру
Ениног времена.
Топчидер Београд:
живи зид
Између два зида.
Усамљеност
Ешелони будала трче
на бајонете сунца.
Драго ми је што међу њима
нема мојих рођака..
Она и Ена
Лепе као туга
и Она и Ена,
у белој одећи части,
скидају снег са врхова
Килиманџара.
Залутале у тугу,
као наше псовке.
Dunhil
Мало спава,
пуши Dunhil.
Ужива у Лаванди,
препознаје туђинце
на даљину.
Користи главу, руке и
тело,
и псује бога, како кад.
Какву је памтим
Има боре на челу.
пси луталице грдни
јој непријатељи.
Плаче тихо
и незаборавно.
Има одстрањен део
млечне жлезде;
мањи дефект
доње вилице,
боли је жуљ.
На десном стопалу,
крвари.
Колена јој клецају
пред спомеником
незнаног
јунака.
Мостови
Крене ли руком,
руши мостове.
У души јој врабац славопојац.
Године продала
скупљачима перја.
Млада као време
дочекује возове
страсти.
О мислима
Мисли брзо,
лагано умире.
Ћутећи,
кажњава звезде
које јој нису одане.
Телефон
Не уме без мене,
обожава телефон.
Стрепи над врапцем
славопојцем,
ухваћеним у замку
наших грехова.
Филозофски
Фројда и следбенике
сврстава у страна
гледишта.
Не пише писма
не поздравља никог
сем мене.
Још о неким писмима
Не пише молбе
хоризонтима плавим;
не да се богу,
анђелима прети.
Шета поспана,
волећи мене лудог.
Отети снови
Отети снови,
патња безгрејних
дрвореда;
следе одшкринута
врата,
успутни погледи
и бајке о вукодлацима.
Good morning
Добро јутро другарства,
пришивено дугме на модром
длану
и договори о одласку
у новембарске одаје.
Тамо цвета
ружа Вавилона.
Стварност
Наде које вреба стварност;
предели дивљих јабука у селу
мог прадеде Драгутина Красића.
Средњи прст
Рука на врату,
средњи прст:
показивач
правца живота.
Врисак потиљка
и песме утопије
плени иза леве
ушне шкољке,
у коју се слива
мој глас.
Ена, чувај се злих
погледа,
сумњивих трава,
загуљеног неба;
Чувај се гладних вукова
и васпитаних људи.
Чувај се бетона и
смрада...
Ена, чувај се саме себе.
Пупољак на уснама
Пупољак на уснама,
недозрели осмех
и песме
у трезору вечности,
у коме њено благо
станује
и остаће до памтивека.
Кошмар
Ена у песмама,
песме распуштене
по беломе свету:
кошмар!
С њеним именом
на кљуновима
лете београдски голубови.
Ена и Владимир
створени су
за неки бољи свет.
Лете голубови над
Савом и Дунавом;
слећу на Теразије,
лете изнад Славије...
Лете голубови над нашом
заједничком тугом.
Без Ене смо
индолентно и срамежљиво
изиграли свој Двадесети век.
ANTEFINEM
Играрије
Чак и живот бива
нестварнији на
фотографији,
на којој твоја коса,
златасто жута,
пада дану до појаса.
Шанса
Животу је пружена
шанса
да кроз твој осмех
дуже траје.
Почетак краја
Моме је богу
царства доста,
верника превише,
глувих напретек,
умних премало.
Штедљивих нема.
Храм му пољана,
престо врт ружа;
служе га звезде
над леденим брегом.
Он златним
прстом сна,
исписује
дане љубави.
Почетак краја
не постоји
у нашем љубавном
случају.
Вучја балада
Не питај зашто одлази
вук,
из топлог тора твоје
постељице.
Не питај зашто ватра
плане,
пред затвореним вратима
неба.
Не питај кога то
леопард гања,
низ падине твојих бедара,
које милујем сумануто
јер сам уловио срну.
Зар не знаш
Зар не знаш:
жуч што из крви,
песак сумње
пада на нас.
Смрт ти је
лепа кочија.
Моја мржња
једини спас.
Зар не знаш:
покрет,
намеру бег.
О, не заборави
осмех тишине.
Сунце залази
последњи снег,
шапуће:
Не заборави ме.
Зар не знаш:
црна моја тајно,
Пилат сам теби,
лепоти тела;
убоги просјак
слави бајно,
пишући Богу
срамна опела.
Зар не знаш шта:
крв нека куне,
слепи нек виде
нагу Ену . . .
Катран, паперје;
кићанка сузе:
у огњу глади
љубав се рађа;
са звездама
свиће млађа.
Зар не знаш:
крпе, прње јад;
пустиње и опела
плитких снова;
грожђе и вино,
хладно иње
и над песмама
песма нова.
Час незаборава
Са одласком твојим,
руши се кула од карата
и умире срце скривено
у расцветаним ружама
на Мадагаскару.
Из мене певају:
лавови страха,
рука у грчу,
напрсло срце.
Не одлази.
Ја сам од мермера
и смеха,
од порцелана кроз
чије вене
тече крв векова.
Одеш ли,
пиши ми
са престола времена.
Паралеле
Кријем те ноћас
лављим челом;
загрлим док киша лије.
Ја неког Вранца
и копље бело
мамузама гоним!
Личим на стварно
јесте и није.
Не питам цену,
снови скупи;
на зденцу песме,
песме ти точим.
Међ нама, одједном,
непознат ступи
а ја на Вранца
свога скочим.
И одох тамо
да пробам живот;
снови су скупи,
сан за сан
веруј ми, немам шта
да додам:
украдох Богу
још један дан.
На Сребрном језеру
Орлу у срцу отвараш
врата,
нећеш да рађаш синове
змају.
У пепелу космоса
искри се поглед твој.
Деца пепела
немају огњишта.
Каиш распојасане жеље,
парфем зауздан гневом.
Мирис патње
у дубини океана.
У срцу је зајезерен
очај
и искрада се на нашим
прстима.
Гусларска тема
Памтим јутра,
повечерја памтим
и чекање које брине.
Пешчани сат зауздава
време.
Знам како пева песак.
Обале твоје плачу
на месечини
тмурног сегмента.
Сагоревам
жаром сунца.
Дани карневала
на Острву цвећа:
чује се живећемо срећно!
Од данас пролази дан
у следу твоје љубави;
јашем коња Вранца,
украденог из најлепше
народне песме.
Жена мог плавог прозора
Смисао живота разбацан
у парампарчад под
твојим ногама.
Пре Тебе, без Тебе
не постоји.
Ти си нагон, ваздух, храна,
одржавање смисла.
Жена мог
плавог прозора.
Антефинем
Плач,
за тврђаву кључ;
бол на прагу бола.
Смех за срећу,
са туђег длана:
живело буђење!
Џелат је сваком сну
мој живот испред тебе!
Отварам прозор сновиђења,
загледан у врт љубави.
Полако повлачим мисли
кроз 64 поља бескраја.
Не знам где ми је место:
међ јавом
или међ сном.
ИЗЛАЗА
НЕМА
Свици на длану
У моје очи светлиш свице.
Ти вадиш пањ из прастаре
шуме.
Фрулом дозиваш ватру
небеса.
Од дрвета и од живота,
чује се вапај наших
телеса.
Звук твога плача,
кожа на длану;
хладно оружје.
Реке Азије
Од мене до тебе:
тишина.
Од тебе до мене:
тишина плача.
Од нас до њих:
зид смрти.
Од њих до нас
реке Азије.
Да нас виде загрљене
над Дунавом;
Високе куле прошлости
светле над гробовима
незнаних јунака.
Земља подмеће груди
да би по њој
људи ходали
срећније.
Годишњак
Ако прегорим мај,
не дижи глас.
Преболим јун,
не псуј тај час.
Одћутим јул,
не тражи спас.
Август је месец зрелог
воћа.
Не убијај,
мрзим мирис семптембарских
шума.
Излуђује ме.
Октобарско злато,
судија мој.
Фараон спава
у тврђави лошег
времена.
Новембар
мушки огртач срца.
Усамљени ће плакати
над твојом сенком.
У арабески
новогодишњег пира,
доћи ће децембар.
Јануар
залудно отвара врата.
Касним
забавише ме друмови
пусти.
Фебруар куне
мајчино млеко.
На грудима сребрна
звездана прашина.
Март ме облачи у
зелене листове висибаба.
У априлу ти се враћам
као победник
окићен орденом
витеза тужног срца.
У МЕЂУВРЕМЕНУ
У међувремену
Плодно тле, речи падају
на згариште смеха.
Рађа се сребрни час
наше неизмерне љубави.
Западно од раја
Продужен:
даном сваким,
у следу твојих мисли
цветам.
Тек рођену те
на длану снова имам.
Дишем са тобом,
спавам
под твојом кожом;
тражим
пупољке пролећа
које касни
из непознатих разлога.
Немири су на југу,
на северу зима,
на западу тајфун.
Исток у руху наде.
Дођи са које год
хоћеш стране света.
Чекам те на станици
Сен Жермен.
Уместо псалма о пролазности
Доводим дивљине пусте
кораком преко светова
чулних.
Под подребрицом ти носим
укрштене страсти.
Црте лепоте красе твоје
и моје снове.
пејзажи ватре скривени
у џунглама сновиђења.
Еротске скице
дивљих животиња
крадем, краљице моја;
Са твога чела,
пијем иглице стрепње
просим и плачем
на твојим грудима.
Ако се поново родим
задоји ме млеком љубави.
ОДЛИВАК
Рецепт
Мало бетона
гвожђа;
мало памука
свиле,
мало сребра ,
злата;
мало блата,
ината;
мало киселине,
грожђа;
мало љубави,
страха!
Армиран бетон под
нашим ногама.
Острвом забачених
поља
путујемо анонимно.
Серенада ala Mignon
Длан огољен,
пуст, бео.
Ране,
ожиљак стари.
Графит
уместо сунца.
И фино одело.
Алкатраз празан,
као моје срце,
када су из њега
однели страх.
Серенада ala Mignon
добри колачи,
сладолед за двоје.
И тако, док смо заједно,
ја ти кажем
нико те тако није
желео као ја.
Песма над песмама
Имам те, жено,
лаку ко перо;
горку као горки
корен сна.
Имам те, жено,
ноћ целу;
на прагу,
где слећу пчеле;
где бивају дна.
Имаш ме, жено,
сатканог речју,
шапатом туге,
краичком сна.
Имаш ме, жено,
од лажи бледог;
немог од бола,
на прагу,
где слећу пчеле
бивају дна.
Ако ме одболујеш
Нема никаквог смисла
да ми печеш колаче;
Коприва нашег сна,
горка као суза.
Обриши очи и руке
мокре од јутарње росе.
Исплети ми рукавице.
На прагу 21. века почиње
зима љубави.
РУЖА
ВАВИЛОНА
Ружа Вавилона
Заметак мој у теби
ружа Вавилона!
Топовска паљба
над веселим Паризом
човек у теби сажет,
разум у биљци.
Циганин стари грожђе
краде;
виолине поклоњене
странцима.
У женевском кварту
бестида
Било како било,
ја сам од тога умро.
Ламент над Кнез Михајловом
Свакога јутра,
по једно дете бола,
отпратиш до школе;
иза грудне кости,
шум туге склизне на
плочник Кнез Михајлове.
Свакога јутра,
по једну реку среће,
отпратиш до прага;
изглодани шум туге
склизне на плочник
Кнез михајлове.
Свакога јутра,
свог јунака љубави
избациш на улицу;
из бешике суза
на плочник Кнез Михајлове.
Ако те то радује
нека ти буде!
Идеја за епитаф
На твојој сиси,
потхрањен страхом,
ломим копље бола.
Светица си
и вештица јеси.
Ал ме сколе звезде
а ја те луд браним
на обалама плавим.
Ти не разумеш
у мени се неки врагови
гнезде.
Ена, не умеш, нећеш;
Ена, престани да се
играш мојом сумњом.
Упамти:
Сећања често заметну
траг.
Ако ме нема
и не буде више,
ту где су липе старе
падни на колена и викни:
Владимир ми је
драг!
Ноктурно
Загрлиш ме, и тихо
кроз сва врата,
некад кроз прозор
зид и шуме нежно;
на моја плећа,
на трбух, руку топлу;
на срце моје болно
спусти; ја ћу знати
да волиш да те сањам.
Да, причаћемо ћутке,
о теби и о мени;
с мисли нек се отресе
даљина нежни прах.
Не дишем и не спавам
знам, падам у храм
тишине,
ноћ уморна се свлачи
и уместо мене спава.
Узалуд помињем
твоје име
нико се не
јавља.
Лаку ноћ
Марш из песме,
кад ти кажем!
у срцу пулсирај;
урлај, пати,
порађај се
само буди тиха.
Ако умеш,
намести постељу;
затим ватру
запали и ћути.
Ја ћу уместо тебе
рећи Богу лаку ноћ.
Камени цвет
Камен и хтење,
Камен камење
у грудима камен,
пркоси као корење.
Под теретом љубави,
љубав стење
окамењени цвет,
истрајно камење.
Твоја ме рука подлази,
пружа
каменом окамењени прст;
урличем:
не, ти ниси псовка,
огољена ружа;
ти си она коју волим.
Акварел 1961.
Бег,
случајност,
превременост;
времешност,
трајност свега.
Мост
под мојим ногама,
заклања води небо.
Ти мени затвараш срце
испод носа.
Вратићу се после пробоја
Солунског
фронта.
КАРИЈАТИДЕ
(EX TEMPORE)
I
У огледалу памћења
снови.
Ена у облацима наде!
Београд заузет изградњом
ваздушних мостова;
водовод на Калемегдану
у квару;
сунчеве пеге изнад
Ениног полуострва страсти.
II
Вечерње новости славе
стогодишњицу рођења
Цветних тргова.
Обновљена Хајдучка чесма,
освећена ранама
сунчане светлости,
исписује историју
незаборава са Ениног длана.
III
Теорија хладних ратова
наднета над Енином сенком.
У њеним очима
космичка прашина.
На празнични маскембал
новорођених,
позвани су и амбасадори
Етрурије.
IV
Укидају се лажни устави
бивших краљевина.
Демократија се приказује
на сценама трећеразредних
позоришта,
као скаска о царевима
и пастирима.
V
Разбијам последње огледало
из колекције La Paris.
Отимам Ену из дуванског дима
Мажестика.
Сам сам.
Хладно оружје обузима ми руке.
VI
Бомба у срцу.
Експлозија.
Дрхтим.
Падам на колена,
молећи за милост,
скидам са Ене
доњи веш
насред Карађорђевог
парка.
У мени има још толико
пакости да бих могао
голим рукама,
да задавим дивљег вепра
сопствене
савести.
VII
Хапсе нас под оптужбом
да смо водили љубав
ходајући.
Враћају нам личне карте
и прете новчаном казном,
ако нам се то поново
деси.
Шаљем Енину слику
монденском часопису
PLAY BOY.
Прилажем текст молбе
у којој тражим да се
њена слика
не објављује док сам
на ногама.
VIII
Будим се у Раковици,
на задатку сам.
Митинг радничке класе
завршен је пре мог доласка.
На стадиону нема никога.
Ни ене, ни радничке класе,
ни беспослених.
Све је у реду.
Рађам се сам од себе,
и у огледалу тражим,
кога
Шта мислите
КРАЈ ПОЧЕТКА
Крај почетка
Говори, говори још
увек ме гледај у очи.
Тако ћеш знати
да руком на уста
на крик
више нећеш узмаћи.
Страст би могла,
можда побећи
у неке напукле
моје зоне.
Ја сањам
кроз твоје речи.
Кристали песмом
у мени звоне.
Прамајка Ева
генима лечи.
Кад би реке
набрекле негде
кроз уско гротло
кањона краја.
Ти ми притискаш
безобзирном кретњом
пред самим циљем
и срам и его.
Немој да будиш
уснуле рибе
напуштене негде
у сивилу очаја.
Тад прећути, преболи
или сагори.
Изађи из себе
само ме воли.
Заборави лутку,
порцелан трајање,
сутра.
Ја се увек предајем цео
и кад ми рука
дах заузда
да вриштим до бола
до свога дна.
Одлазак
Доћи ће дан, Ена,
кад ће престати
време.
На небу ће нас
завејати звезде.
Компас
Ти и ја
не можемо
залутати.
Увек се враћамо
нашем почетку.
Последња сенка
Док будемо улазили
у последњу сенку
да ли ће наше
успомене, Ена
блистати као дукат
на киши
или ће нестати
као шећер у води.
РАДОМИР ЈОВИЋ О КРАСИЋУ, ЕНИ И ПОЕЗИЈИ
Красић у кратким панталонама сна. Одважан баш као пре. И истрајан у жељи да нас увери да нас је надмашио у истраживању гласовитог довикивања љубави посвећеној само једној жени још једном под мојим благословом у новој верзији коју ја насловљујем Ена у огледалу, а он како год хоће. Или како мора;како му лудо срце и песма наређују да командује својим стиховима; да их казује, именује и приказује заинтересованом свету.
Ово што следи мора се без двоумљења прогласити Красићевим с е н т и м е н т о м.
И да смо у оним прошлим, лудим шездесетим, његове песме сигурно би заволео извесни композитор и ми би данас са радошћу слушали те лепе шлагере. С радошћу, кажем јер се под коленима, под ребрима; на голим раменима, око танких вратова и сребра срца и у венама ових стихова може препознати живот у пуном напору.
Данас, када се љубав игра под раскриљеним политичким небом,
у ери рока, наркоманије, земљотреса и инфлације свега па и морала, Красићев с е н т и м е н т може и мора да зазвучи парадоксално и смешно. Можда и мора, али и не може и не мора!
Човек између себе мора да изабере самога себе. У свему, па и у схватању љубави.
Овај песник је изабрао, шта ви чекате
ЗА СЕЋАЊЕ
Прва песма из ове књиге написана је 14 марта 1961. последња песма утрчала је у књигу 14 марта 1989. Штампање је завршено 14 марта 1989 године.