Насловна  Владимир Красић, књижевник  Човек из једног комада Књиге  Књижевна радионица "Владимир Красић"  Фото галерија  На претраживачу Fotopic Аудио Контакт

ГЕЈЗЕР ЖИВОТА

Подаци за биографију

Винке Петрушић Милошевић

             Привилегија је писати, макар и само податке за биографију, о људима које краси доброта, поштење и част да су се "имали и рашта родити". Због тога сам и прихватила да напишем ових неколико реченица о Човечици рођеној у селу Боровцу код Медвеђе надомак чувених извора живота и снаге чији се гејзери  устремљују у небо живота и распршују у најлепше дугине боје и вечиту  росу младости која  се отима и неда пред налетима недаћа и свеколиких зала.

             То је та Винка Петрушић  Милошевић песникиња југа која нам је изнедрила и пружила  на уздарје  своје песме чврсто  зденуте у тврди повез књиге "Напуштено гнездо" које  је новинар Миодраг Андрејевић, лесковачки корифеј, из само њему знаних разлога, одлучио  да  одштампа и преда јавности на обзнање и даље изчитавање.

            Винка је једна од најбогатијих Лесковчанки, која  живи у најстрожијем центру  града на Ветерници подно Хисара а међу небесима. Она ту тка своје снове и пише незабораве. Скучена између четири зида  чува успомене , признања, плакете, ударничке значке, дипломе, читаво непроцењиво богатство које  је  гомилала још од  делеке  1930. године  па  до  данас. Поносна на  оца  Младена, часног земљорадника  који је са својом животном сапутницом Милевом изродио седморо чељади и свима подарио  ум, снагу , честитост и веру у неко боље сутра које, нажалост, споро долази али никада  не  стиже.  Поштење никада не умире јер је сутра друго име  за наду, која се као правда, лагано али сигурно, остварује.

            Тако је у сеоској сиромашној породици цветала и расла видарица што је изнад свега волела и заволела медицински занат и остварила жељу да постане медицинска сестра. А човек који  воли људе  увек  се опредељује за  занимање  које  је од помоћи немоћнима. А онај ко заволи свој занат  онда  је  и  први у свом рангу. Зато су и редовно стизала признања и одликовања  за  залагање и рад. Школу је завршила одмах после другог светског рата у Београду а онда прешла у Медицински центар у Лесковцу и ту се  скућила и остала до заслужене пензије

            Винка није  мировала. Бавила се медицинским радом  али  није  заостајала ни у друштвено политичким актиностима. Стизала  је на  бројне омладинске акције  у изградњи земље и враћала  се као најбоља  омладинка  са  ударничким значкама. Успут је много читала. Највише поезију која  је у њој оставила најдубље трагове и снове. Почела је и сама  да пише. Волела је  да на  најлепши начин задржи у успомени свој завичај. Узор  су  јој   биле Десанка Максимовић и Мира Алечковић. Посебно надахнуће за Винку  била је руска књижевност и њихови великани светске поезије.

            Живот тако слаже коцкице. Винка је у једном тренутку  хтела да  запише и остави покољењима  светлуцави траг завичаја и  каже понешто о  својим најдражима. Сакупила је  део песама  и ставила између корица књиге коју је насловила  као "Напуштено гнездо". Уствари, у  том гнезду снова  она  и  данас  живи враћа му се и радује.  Ово, уствари,  није  "Напуштено гнездо". Винка Петрушић Милошевић је  изнедрила  свој врели гејзер живота чија топлина  омамљује.

Поводом књиге "Напуштено гнездо"

ЈАБЛАНИЦА У НЕБО ШТРЧИ

            Птица никада  не напушта гнездо. Она само мења станиште и увек се  враћа свом небу, облаку и  сунцу. Она пева најлепше у завичају. Ту, где једном свије гнездо, заувек остаје, нада  се, радује  и снева своје  ново лето.  Винка Петрушић Милошевић химнично се враћа  свом напуштеном гнезду. Она лута од гране до гране, савија своја устрептала крила, вине  се у небо  и враћа у  свој суноврат свесна  да се из ове коже  не може.

            Почесто наивна у свом поју, Винка тачно зна шта  хоће. На харфи живота исписује  своје снове, проналази најфиније мелодије за оно што је  смислила и пожелела. Не  предаје се пред тешкоћама. Зна и уме да траје, њеној младости не сметају боре.  На  пресеченом стаблу не броји годове. Млада је у песми и младица на јави. Винка воли своју песму  ко рођено дете. Зато јој  се препушта  само на  њен знани начин. А и песник и птица  на  то имају право. Слободу да полети и спусти на  чије  год раме хоће  јер тако јој  се и  хоће и може.  И зато нико нема право  да мајци каже ману њеном детету. А песме  су Винкина чељад њена у коју је  уложила  себе  и  сав дар и  сав ум  свој. Заоденула их је у најлепше  хаљинице и  боје. Удахнула им живот свог јабланичког завичаја што од како је света Јабланица у небо штрчи и незна и не признаје никакве границе. Зато је  Винка расула своје стихотворене љубимице по свету и васиони...

            Критичари , често,  упадају у замку да уче и подучавају, да хвале и куде а онда  не умеју да изађу из врзиног кола  чаролије песниковог сна. Зато бих  ја, овде, рекао "ко уме боље широко му поље".

            Винка  Петрушић Милошевић урадила је све  то како је  најбоље  и могла  и умела. А, књиге  су за читање.  Они који воле песникињу  дивиће јој се макар на храбрости. Мени преостаје само да кажем; читајте.

У Београду, дан уочи пролећа

Владимир Красић