Насловна Владимир Красић, књижевник Човек из једног комада Књиге Књижевна радионица "Владимир Красић" Фото галерија На претраживачу Звучни записи Контакт
Владимир КРАСИЋ
ТВРДО ГАЗИШ - ОСТАНИ У МОДРИМ ЧАРАПАМА
Дан од једне речи мањи. Име њено на прозору. Моја љубав слична мору, припала је једној Тањи. Песма као цвет на длану. У песми је њено име. Под прозором тиха молба: не, не заборави ме ! Не!
Тако је почело.
Татјана је говорила о љубави о којој сам једино ја помало, нешто, знао. А онда је нешто и негде пукло.
Реч велика, већа, мања... Реч: сребрна, златна, снена. На прозору слика њена, понавља се: Тања, Тања...
Рат, тенкови, гром одзвања. Пламен страсти на видику. Прозор мој у њеном лику. Отвара се стиже Тања. Година 1995. Октобар: волим те највише на свету целом.
И, дефинитивно. Моје срце, птица дивљине, нашло је своје место у твојим очима, Татјана.
- Буди мој вечерњи облак који блуди небом мојих снова, писала је Тања.
А онда: обоји ноћас сан мојим прстима. Обоји сан, ватром, мојих очију. Мирисом косе запретај жар снова наших.
Све што видим кад склопим и отворим очи: то си ти. Срце ми игра од радости.
Велики петак, Света Петка, били су у петак 27. октобра 1995. године.
- Ја сам од данас неповратно изгубљена у теби, јавља из града под Хисаром на обалама Ветернице, несрећна Татјана.
Јутро боје Гугутке свануло је, већ, давно. Влажни
пејзаж у сјају ока мог, прича Татјана, претаче се у твоје очи, Владимире.
Дан Господњи, двадесет и седми у октобру 1995. Наш дан. Наш сјај и одсјај
среће коју слутим. Далеко према југу, магловити обриси брежуљкастих ланаца
Кукавице. Кап воде низ прозор, као низ врат и груди у чежњивој страсти. Игра
прстију и топао немир под левим ребром. Сањам ли?
Твоја песма продире магловито у моју сањивост. Речи ми измичу и добијају шири - дубљи значај.
Долазим ти разголићена у мојој истини следећи пут истока на коме сунце увек изнова румени од стида пред мојом љубављу.
И, док босонога и дивља у срцу ширим крила, док исписујем слова, слова у речи, речи у песму – песму у Тебе – поново се рађам.
Ја волим Исток. Далеки и Блиски. Не знам да ли сам ти о томе говорила. Мислим да нисам? Волим мирис Оријента. Куће са каменим фасадама и дрвеним балконима које се чине увек живе чак и у својој тишини, мирну марљивост занатлија старих базара, мирис босиока, јабука, дуња и ораха... Мирисе изгубљених или заборављених фотографија, дворишта многих каравансараја са њиховим аркадама и лођама пуним робе – штедљивост заједно са великом грамзивошћу – а обоје слободно од зависти.
Одсуство сваке журбе ( мада, често, журим кроз саму себе и не остављајући трагове других ) спокојство које обузима странца и изазива код њега жељу да његов живот остане укорењен у спокојству.
Волела бих да на камили пређем неку од пустиња. То би било богатство доживљаја, боја, мириса, прахова...
Пустиња је за мене жива и нимало монотона. Увек је другачија у мојим очима и сновима. Понекад, кад се довољно опустим, чујем звук песка. Под ветром се таре каменчић о каменчић. Чујем глас бедуина навиклих на пространства која не познају границе ни одјеке... Толико те волим. Понекад осећам дах пустиње ухваћен у мом гласу.
Видим осмех на твом лицу. Знам, све ово ти ништа не значи. И, не треба. Мени значи. То ја због себе...
Има, ето, људи којима је пустиња дом и дева пријатељ. Wихова пустоловна душа повлачи их у свет у којем има много покрета, више промене између данас и сутра.
Јој, давно нисам осетила толику потребу да ме неко држи у наручју као малу девојчицу, мирише и љуби косу... Да ме воли нежно, топло и снажно, да немо седи поред мене и упија ме очима. Сад је осећам. Ти си је пробудио у мени.
Дефинитивно ћу полудети за тобом. Полудећу од себе саме. Толико те волим да ће моја лудост постати твоја навика. Зато те молим буди моја нада, моје сновиђење, светлост, роб мојих хтења. Мој облак. Буди моје око кроз стварност.
Не знам како ми протиче време без тебе...
Ипак, жеље су наше смеле. Ход мојих ногу лак. Твој поглед дубок. Моја бедра разливена. Твоја мисао згуснута у једној мени. Слатка је лепота за нас. Игра по истој мелодији као и наши животи. Све је већ учињено и решено...
Уплети прсте у моје. Идемо на извор хладне воде. И, напићемо се, живота, најдражи мој.
Чезнем да немо седим поред тебе. Чезнем да те заувек оставим, али се не усуђујем. Не покушавам јер те највише волим на свету целом. Била би то једина бол коју не бих преживела.
Све ово, заједно, тече у снажно привлачну мелодију... Звук прогнан страстима, жељама, чежњама, додиром... Магијом која траје...
Била је субота, дан после. Требало је проћи путем који смо видели у сну. Поруку знаш љубљена: ако те сретнем ноћас на перону Железничке станице у Лесковцу, у три после поноћи, повероваћу да је наша бајка реална.
Други дан после петка. Расплела си косу. Осећам њен мирис.
Радио 016.
Добар дан.
Почиње ваша и наша Забавна недеља. Ја сам Татјана Милеуснић. Телефони отворени...
Корак по корак поново са слушаоцима у пуном ходу.
Оно што се дешава око нас пуно је немира, неспоразума, брига и колебања... Оно што се дешава са нама неизбежно је.
Моја осећања чиста, чедна и мека постојано изчекују мене сама. Па, чувај ме...
Телефони отворени.
Оно што треба да буде и што је тек на помолу пуно је стрепње и неизвесности.
И прво и друго заузимају много места у мом животу јер другачије не може бити...
Емисија тече.
Телефони полудели.
Понедељак је, тридесети октобар, текуће 1995. године. Дани лете као сати. Над Лесковцем распукао месец. Татјана у ноћи. Пипамо по мраку. Тражимо изгубљену ноту. Ритам. Ја у Београду. Ти над Ветерницом.
Суза ти у оку. Шапућеш ми глуво а нежно. Добујеш по дамарима на ухо. Воз на перону. Кад у ноћ цвеће клоне прилазиш ми крадом и нежно. Шапућеш речи које не разумем. Одлазиш, кажеш. Одлазим, кажем. Побеснели воз фркће. Писак цепа срце кроз простор и звезде. Између нас перина снова. Отворена врата за срећу. Носим те на грудима. У срцу пулсираш, љубљена моја.
Роман о теби. Прича о нама се пише. Сањамо ли ми то или ми се догодило сновиђење...
Читајући твоје песме, дах ми застаје, пишеш ми. Па даље: све је у њима виђено. Понављаш ли ти то неки разред из Школе живота. Многе речи су, давно изговорене. Само лаж има право на понављање.
Слушам громове. Олују. Одзвањају ми твоје изговорене реченице што чине ниску живота.
Трепери крстић на златном ланчићу пред олтаром за време јутарње молитве где је улаз женама забрањен.
Мој Владимире, за вјек и вјеков, ја можда и не умем тако или онако... Али, ја те, заиста волим, највише, на свету целом...
И када се буде догодио тренутак, кад више нећемо моћи да не будемо заједно, да не дочекујемо сунце заједно, кад више не можемо а да се не будимо заједно ја долазим! И, нема више препрека.
Негде смо се зајебали, а?
Знаш ли где? Октобар је. Сањам ли ја. На небу сам твом. Посече ми крила. Нема ми повратка. Коначно, не могу и не желим да сперем твоје мирисе... Нема ми спаса. Твоје су очи моја колевка јутра, царство, звезда наших.
Ушли смо у тридесет и први октобар. И, зато опрости за оно што знаш. За време које је било само моје. За лутања и безнађа када сам на бесконачним тротоарима даривао осмехе и љубавне речи. И, тело на услугу. А, ноћас – ноћас ти, једина, Татјана, моја – мораш да знаш: ја нисам давао себе. Заледио сам душу. И, своју снагу. И, нико ми није могао ништа. Чекао сам – кад дан заскочи ноћ – кад ти сунце, Татјана, обасја распукла недра, реци:да ли је било узалуд волети Владимира.
Зато ћу те у цик зоре одвести на облаке да гледаш како сунце краде ноћ. И нећу ти поклонити ништа. Ни шапат, ни осмех, ни додир... Бићу само дрхтава сенка у близини твојој. Јер, што бих ти ишта дао? Под твојим ногама, биће, Татјана, цео свет. И, видећеш све. А у освит дана , погледај ме одлучно и храбро. Ја ћу, по очима твојим, знати – да ли је вредело волети.
Јутрос је небо сунцем, окупано. Твоје очи су моја колевка јутра, поручује Тања. У царству звезда нестајем. Песме су потонуле у дубине њихове. Постајем ти неизбежна судбина… А, једино је судбина неподмитљива.
Југослав Томић је проклето у праву. Јебем му матер. Стварно је проклето у праву. Испричао си му причу о новинарки која воли највише на свету целом Владимира. И сада она треба да измисли новинарски посао у глувом и шупљем Лесковцу. У два сата после поноћи написао си да си хтео да бајка буде реална а оно остаде бајка на папиру.
Питао си ме једном приликом да ли је поптребна предигра у сексу између двоје који се воле. Ја ти рекох: зависи Владимире. Лепо си ми уз смешак одговорио: нема предигре Татјана. И, ти си проклето у праву. Признајем. Много знаш. Живот те учио. Шибао и калио... Мој Владимире.
Иди и кажи Јовану Кесару да си га слагао да бајка није реална. Иди и кажи му да нам треба три стотине марака. Иди и кажи му да ти он није друг. Кажи му да он од тебе црпе невероватну енергију и да је страшно саможив, нарцисоидан и преварант. Кажи му и то да никада неће преварити живот. Кажи му да ће кад тад платити свој скривено подругљив осмех. Иди и кажи му да те волим до лудила. Он то зна и несрећан је што те многе жене воле. Иди и кажи Јоци да смо ми у предигри негде на релацији Београд – Лесковац и да пипамо још по мраку. Иди, кажи му то, мој, Владимире. Кажи му и немој да га штедиш. Не штеди ни он тебе. Напротив.
Ја не написах без везе оно јуче: и нема препрека… Када дође тај тренутак неће их ни бити. Ти то добро знаш.
- Тада можемо живети испод моста и у Бујановцу и у Врању, а и у Доњем Стопању и на Северном полу, мој Владимире. И у, белом, Београду. И тамо где се Дунав улива у небо. Бајка ће постати реалност. Ја волим бајке, Владимире.
Ти си паметан. Много паметнији и искуснији од Татјане. И, ти то добро знаш. Све знаш боље од мене. Зато си и у праву када кажеш: тада ћу под ногама имати цео свет. А ти ћеш по мојим очима: знати да је вредело волети Владимира.
Немој ми ништа сада говорити. Одћути. Ово је прича о реалности. Без бајке. А, ако треба, ако ми то желимо, бајка ће постати реалност.
- Хеј, Владимире, сунце моје јарко: сузе ми иду на очи. Ти рече у недељу да ми је шоља: плачна.
Град на две једнаке половине дели Ветерница која се, ето, случајно улива преко Мораве у Дунав – а Дунав у небо...
Петак је, десети октобар. Срећан ти пут. Једва чекам да те загрлим. Проживео сам најлепше дане свог живота. И, ничег ми више није жао. Више не пипам по мраку. Ти си мој лек за дуг живот. Оставиш ли ме умрећу. Умрећу истог трена. Ти си жена мог живота. Где смо ту мисао украли: волим те највише на свету целом.
Колико је несрећних жена и људи на овом свету. Ти и ја имамо кога да чекамо. Имамо коме да се радујемо. Имамо чему да се надамо. Заједно остају само они који једно друго одржавају у животу. Наша судбина неће бити удаљавање. Све мисли које смо украли да кажемо љубав негде су биле за нас написане.
Уторак је. Страшно ме боли стомак. Сада знам шта ми је. Нисам те чуо од јуче. Да ли знаш да је злочин ускратити лек?
ЗДРАВО СВАНУЛИ
Среда је. Петнаести новембар 1995. Јутро је. Седам сати. Радио 016 и Татјана:
- Здраво сванули. Лепо се осећали. Стално лепе гласове слушали...
Знам човека!
Qуди који често и безгранично воле не помишљају лако да се ма шта око њих мења - а, најмање сам предмет њихове љубави.
Они снагом вечности мере пролазне и променљиве појаве око себе. Wихова смелост је награђена јер је све око њих вечно и непроменљиво.
И, тако – са том дивном илузијом проводе и приводе крају свој век ослобођени највећег људског зла и ужаса од пролазности.
Ја знам човека који хвата време срцем. И прстима осећа љубав. Има најлепши, најбезазленији и истовремено најбестиднији осмех на свету целом.
Знам човека!
Са путоказним звездама, уместо очију, у чије сам дубине неповратно изгубљена.
Знам човека који мисли хвата у лету, љуби до бола, носи мирис дуња под пазухом, истину и лаж под језиком.
Снагу и величину љубави коју никада довољно не познајемо носи у грудима.
Руке се преливају сребром кад год додирнем његове слепоочнице.
Знам човека, чији су дланови лековити, чији се сан са јавом меша, чија се љубав са казаљком на сату поклапа.
Знам човека који воли и који је вољен – највише на свету целом. Стварно, знам човека...
Ако вас прати срећа и нађете таквог човека – не дозволите му да оде.
А кад наиђе, хоћете ли га препознати?
Хоћете: ако имате велико, топло и широко срце.
Знам човека и човечицу. Богу се молим да им прави пут са пролазним посртањима а са миром и славом на крају.
Боже, дај им мудрости и храбрости кад им дајеш искшења. И, ма куда ишли и лутали, не дај да остану изнад твоје свеобилне хармоније...
Тог петка ноћ је замакла у јутро. Телефон крчи. Чује се свака трећа реч. Остало се само наслућује.
- Хеј, хало... халооооооо... Читај, читај гласно.
Чујем, да чујем. Говори. Јебем ти тај телефон... Толико те волим. Говори, будало, умрећу од ове бујице страсти...
Ево, онако како могу, Владимире.
- Шта, како можеш? Говори...
- Хало, љубави моја. Хало, да ли ме чујеш? Говорим...
- Да, најдража моја...
- Како своју тугу да ублажим? Како лека да јој нађем. Како мисао да ухватим, бол у грудима да стишам.
Црвена јабука на столу...
Две гранчице босиока у мом именику.
На слово... На слово... На слово В.
На Видовдан. Дан, кажу, све се види. Види – видак да се чежња скрива. Скрива и покрива звезданим небом.
Навикла сам на своје мисли као на своје хаљине. Свуда их видим. Чак и на раскршћима. И што је најгоре од њих се више не виде раскрснице.
Бојим се да већ нисам залутала. А те мисли у додиру среће – брзо се гасе као речи у сусрету са мислима. Нама, ипак, припада само оно што преживи тај узајамни понор. Као кад узимаш или добијаш из треће руке.
Дан за даном сустиже и увек нека јутра иза мене. Облаци долазе брзо и неочекивано. У мени три страха.
Док те чекам у својој јединој и вечитој ноћи по мени веју дани као комадићи твојих поцепаних песама. Састављам их и сричем слово по слово. Твоје љубавне речи. Али, прочитати мало шта могу. Јер, појави се, понекад, непознати рукопис. Непознати тренутак, мени, тако далек - теби близак. Умеша се у моју ноћ неки туђи дан. И туђа слава...
Чекам када ћеш доћи. И када ће неке нове речи потећи у песму. И кад дани неће више бити потребни. У мени три страха. Не један! Радост коју мерим откуцајима твог срца...
Молим те диши тачно онолико колико је потребно. У мени и теби врлине и мане једна у другој као шупља лутка у којој се скривају једна под другом.
Еј... Само се тако човек и жена могу одгонетнути ако се са њих скидају једна по једна шупља лутка до голе истине.
Лажемо ли ми то једно друго?
Време нам протиче кроз прсте. Неухватљиво и брзо. И свако на свом прагу остаје чувајући део себе... Само за себе. Лажемо ли ми то једно друго?
Еј ... Чујеш ли тихи откуцај мога бола?
Сада у тишини налазим завичај. Седим у свом имену као веслач у чамцу на пучини без весла и не знам куда да кренем.
Не могу да заспим колико те волим.
- Хало ... Хало ... Халооо...
Да ли ме ти, коначно, чујеш. Знаш ли, бре, будало, колико те ја волим. Хало ... Халооо ... Пући ће ова веза ... Халоооо...
- Лудачо!
- Ту сам...
- Где је мама? Јебем ти матер – луду.
- Хало, јеси ли ме чуо, разумео ... Хало ... Халооо .... Qубави моја...
- Еј... Еј, Татјана ... Татјанааа... Стани. Халооо...
Тутууу... Тутууу... Пуче веза.
Јебем ти овај телефон...
Никада нисам волела толико возове као сада. А, већ је недеља. Деветнаести новембар. Дође вече а већ понедељак. Немир у грудима. Путниче зар мораш ићи... Читам дневни хороскоп у " Вечерњим новостима " за двадесет и седми новембар, у понедељак 1995. године:
Како је лепо данас бити Водолија. Најзад дишете пуним плућима. И сваки тренутак дана бојите само својим бојама. Није вам стало до туђег мишљења. Спонтано идете у својим причама и хтењима до божанских висина. Ослобођени сваке зависности најзад сте на правом терену, између неба и земље. Другим речима – како на небу тако и на земљи. Још само ако успете да и своје драге приволите на ваш посебан угао посматрања.
Живели хороскопи који нас варају и чине срећним.
- Променила сам лицну на осигурачу и остала у животу, јавља Тања. Румен од огња чежњивог срца јутрос поздравља дан...
Среда је. Дан Републике који се гаси. У мени Хајдук који шенлучи живот са непрекидним питањима и одговорима.
- Да ли ме узимаш само што смеш воће које није довољно зрело. Како је могуће да зелено у слатком зри. Како је могуће да само сенка ми будеш ти? Нећеш ми, ваљда, измаћи кад сунце на западу заметне траг. Улазиш ли ти то ко хајдук у мене, у ту неку поларну ноћ и сан што траје... Трајем ли ја у Теби ко Твој поларни дан... Јесам ли још сновиђење, чекање, страст и мука са плакањем?
Да ли ти још заискри она суза , мушка, невидица што је смотрим само ја. Сећаш ли се плотова детињства кад си кајсије зелене крао. Да ли те цвет трешње подсећа на онај дамар тик иза уха који носим од кажипрста и случајног додира језика од запупелих усана твојих. Знаш ли ти, уопште, о чему ја то говорим. Знаш ли ти, уопште, шта сам ја у твојим очума видела. Сећаш ли се додира на левој нози и оног малог прста и модре чарапе- и усне што затрепере над телом које лебди а ја лудим. Добро памтим два разљубка која љубиш пред амбисом у који сам се суновратила свесна да ми нема повратка са дна на које сам пала и висине до које си ме уздигао.
Одбројавам лепоте које си ми даривао. Чувам печате младости које си ми златом опточио. Слутим радост која ме јутром поздравља. Чекам телефонски позив који ми храбри дан и чува од ноћне море. Знам да си ту у остатку мог чекања и сазревања.
- Јој, што те волим. Речи теку као песма. Сунце у очима. Qубав у срцу. Страх у петама. Мука у грудима. Мука за тобом, твојим уснама, за твојим очима, твојим шапатом зрелих кајсија... Еј, што ја умем да волим. Ко се сети да то уме нек полети. Ја, већ, полетела.
УДАРЕНИ СРЕЋОМ У ЛИЦЕ
Мисли се ускомешале као рој пчела зује. Хтела бих да јесте и да није. Да јесте одмах да није никад. Кад нам се прсти додирну ја се одузмем од тог немира. Имам осећај да су наше прошлости и будућности у нашим прстима. Будућност и прошлост се у нама додирују. Када је стисак прстију јачи то је зов наше будућности. Када је слабији ту се губимо у прошлости. Загледам се у безазлено дечачко лице, слутим шапат зрелих бресака са твојих усана. Тонем у најдивније боје твојих очију. У тим магновењима одсутности и самозаборава враћам се са пучине својих осећања и нисам више она која се малочас отиснула на ту пучину. Више сам добила и дознала не слушајући твоје речи – него слушајући. Више сам добила и дознала гледајући како се речи откидају од усана ко зрели плодови падајући на плодно тле где из сваке коштице воћка ниче. Сувише си мудар кад говориш са мном. Предвиђаш непредвиђено. Сагледаваш несагледиво. А, ја гледам облаке како плове и нестају иза планина и у њима препознајем своје неповратне мисли. Трни ми језик док изговарам твоје име. Брадавица ми расте отврдла под откуцајем твог срца. Под сисом ми белег младог месеца. На длановима твоје усне. Под лактом снага твоје мишице. У коси твоји мириси. Сваки пут када те пољубим а сваком пољупцу жељно се надам. Ја помислим: сасвим је природно да ћу једном угристи сувише дубоко.
Облаци надамном. Земља пуца предамном. Из њих, понекад, капљу сузе. Али, у часовима када се облаци разиђу ја између њих угледам мало чистог неба са твојим лицем као у огледалу. И само тада ништа ме не спречава да те видим онаквог какав си. Испод небеског свода у долинама где се мешају слана и слатка роса две се душе спајају у једну. И, тада мудри будите: не гледајте. Не гледајте у човека и човечицу јер личе на све друге љубавнике широм света ударене срећом у лице.
Не дај да крај сагледам. Не дај нећу издржати. Не дај – болеће до Бога и натраг… Не дај да ме неки други таласи однесу. Ти буди моја обала. Моје острво. Мој мир. Мој спокој... Кад уморан од љубави спустиш главу на моје крило, дотакнеш суштину мога бића, гледам у твоје лице и разазнајем у његовом умору и блиставом сјају сузе шта смераш - одакле идеш и ко си. Збуним се. Понекад, твоје мисли не додирују моје у истом тренутку. То ме збуни и уплаши. Понекад носим очи у устима и видим тек кад проговорим. Нико није свих седам дана у недељи ни мудар ни леп. Не замери речима лудим од љубави. Ја сам пола жена а пола сан.
- И како, после свега, питам ја тебе, живети са теретом тим. Како не поверовати да је права и велика љубав, смртоносна. Јер, они који су преживели, стварно – стварно нису волели. Хоћемо ли ми све ово преживети. Хоће ли нас на небу завејати звезде. Ја не знам ни пута ни одговора. Занемео чекам божји дар или казну. Свеједно. Заслужио сам и једно и друго.
ДРАГАНА
Дан кишни. Субота. Тачно у подне. Време пасје. Бог плаче. Сузе над људима што се размилили црним асвалтом. Неодређени погледи лутају од излога до излога. Блиставе капи кише добују по шареним кишобранима. Улични продавци најлоном покрили робу на тезгама.
Ходам улицом. Сама са својим мислима... Под језиком неизговорених речи. Под стопама мрвим судбину. Дивљачки ми живот. Без плана и предвиђања, поштовања драгог човека и себе у њему, протеже се дан далеко и дубоко у времену и простору. Са траговима живота боримо се како умемо и, некако ето, опстајемо.
У мени два срца куцају заједно сустижући и престижући једно друго. Кад би једно стало друго би куцало за обоје. За мене и њега. Кап кише додирну ми чело и низ корен носа спусти се меко до разљубка. Поглед ми се задржа на жени у црном на улазу безимене зграде.
Очи уплашене срне ме препознају. Корачам по инерцији. Застадох. Одакле знам то лице? Памтим ли га другачије? Тај сјај у очима... Весела црноока девојка давно је наслућивала савршену суштину, румено златно драгоцено језгро свега што живи и постоји.
Сетих се часова математике, ботанике, хемије... Часова живота што смо их као цвет капи росе упијале у дланове, мисли, у своје покрете и градиле жене у себи. Гледам, некада, веселу црнокосу девојку беле пути, распусне маште, заводљивог погледа, црвених трешњиних усана - понекад ближу жени но девојчици.
Читале смо заједно из велике књиге животра. Текст је говорио о неким љубавима и биткама, о сукобима и поразима од пре две хиљаде година. О растанцима без суза и речи. О величини љубави коју ништа не може да сруши. О данима који долазе...
Драгана, њено је име. Са самогласником, а. Топлим развученим - а. Драгана - а.
Некако је рано своје име уписала у ту велику књигу живота. Тада, у то време, је све било савршенство и лепота. Пресијавало се и назирало као слутња. Као јесте, није - јесте. Оно што је требало да буде наш прави свет и да то остане заувек.
Ко је тада могао очекивати да ће нам се погледи срести у суботу. У осамнаестом дану новембра господње 1995. године. Сасвим случајно после толико година. Она у црном у улазу безимене зграде. Ја устрептала и лака у својим мислима испод распуштене косе.
- Драгана, здраво, ниси ме заборавила.
- Не, ја сам заборављена. Ти се ниси променила. Ја, ето... Qуди ме не препознају...
Туга јој засела у осмеху. На лицу, у скрштеним рукама преко груди и бледим прстима још увек гипким, само очи не могу да преваре њену младост и жељу за животом. Само очи говоре о нади. По очима сам је препознала. И, ништа више није важно.
- Кога жалиш- питам.
- Брата и оца. Развела сам се. Сада сам ту. У Лесковцу. Живим горе: показа руком на зграду иза ње.
- Развела се - боље, ако није ваљало.
- Јесте, сада је боље, а ти?
Радим у Радију 016. Новинар сам. Нисам се удала. Ето, живим. Молим те, дај ми број твог телефона. Волела бих да се чујемо. Да се сетимо лепих тренутака.
Драгана ми говори број њеног телефона. Повлачи чипкани флор преко главе. Додирујем јој хладне руке и обећавам да ћу је звати. Одлазим. Оловним ногама грабим према западу. Драгана иза мене, у својој самоћи, истопљене лепоте.
Опет је било све тихо. Капи кише које компонују неку своју мелодију...
ПОРУКЕ КАО СЕКИРЕ
У ноћи између среде и четвртка, неке немирне мисли обузеше моје биће. Сећања ми навиру као планински поток. Бистра. Јасна. Чиста.
Несташна, буцкаста девојчица, гегуцка у ходу поплочаним двориштем. Испод расцветалих кајсија, мирис бехара, чесма хладне воде, жута фасада старинске куће са штукатуром из деветнаестог века.
Застрашујуће високи зидови собе. Хладне. Полупразне.
Туга. Велика туга и несрећа. Кућа мог оца.
Тог периода се и не сећам другачије већ по нелагодности. Слике се и могу заборавити, могу избледети, али мириси и осећања заувек остају.
Увек сам очекивала да се из нереда, досаде и безобличја око мене одједном појави она, безвремена радост која ми изгледа поуздано обећана, а коју вероватно, тако сам тада мислила, никада нећу видети.
Путеви моји бејаху чудновати. Пређосмо што кораком, што возовима, што аутобусима, што аутомобилима севериоисточни део Босне, некадашње Босне, некадашње Босне до Херцеговине на југу. И сада стојим пред тим сном девојчице са поштовањем.
Девојчице, која је под обрвама носила мисао завичајног југа. У недрима, две мале птице, мирис јабука и мајчиног млека. Под кикама уплетене снове, да једног дана, када косе расплете, снови постану стварност. Девојчице, која је под језиком чувала врео хлеб с мрким лицем оца, јединим што је упамтила. И пупком матере. И сир од младе и старе планинске овце.
Најлепши дани живота када сам помоз Бог називала Мерхаба. Сабах Хајраљсум. Акшам хаљјраљсум. Еклем. Еклем весеклем.
Отицали су као река дубећи корито. Припремајући ме за живот. Неки чудан. Скитнички. Испуњен ситним радостима. Великим тугама. Одласцима и доласцима. Растанцима и састанцима...
Увек сам плакала када сам одлазила из неког села, градића и многих градова. Увек сам умела неизбежно да заволим неки луг, неку дубраву , звук потока, мост на реци, земљу по којој боса газим, дрво на које сам се пењала да уберем прве трешње и стигла да подерем прву задевојчену сукњу.
Увек сам умела да заволим људе са којима сам делила хлеб, мрс и воду…
Али не и мисао.
Она се некако у мени рађала и умирала. Уздизала се до неслућених висина, да би се суновратила у најдубљу, најдушевнију, најсрећнију – мене. Ујела до бола. И опет настављала својом космичком путањом.
Кроз отворени, али застрт прозор долази свежина и осваја собу, постељу и мене. Студен, танак, новембарски ветрић иза којег се наслућује снег са Кукавице.
Не знам право да ли ме та студен пробудила или ми није дала да заспим. У неко доба осетих да та струја хладног ваздуха доноси и мирис звончића.
Не... Не, не...
То није била варка.
Што је више одлазила, што је више одмицала ноћ и навирао свеж ваздух из далека, све сам јаче и јасније осећала мирис цвећа. А, склопим ли очи, предамном засејане ливаде звончића и зумбула.
Можда сам негде видела такав врт и заборавила.
Тако, ноћас бдим у цвећу којег нема и не може да буде нигде у мојој близини. Тако ноћас бдим над својом прошлошћу, исплетеном фином нити у садашњости, везујући се полако за будућност.
Тако ноћас срцем, оком, уснама, сваким дамаром, осећам безвремену радост. Поново видим снове како ми остављају знакове да их на јави пратим. Срце ми у грлу, а најлепше име на врху језика, у грудима, под прстима, у очима, под косом, на длановима, под стомаком, на челу... Да сви виде. Под пазухом да га нико не украде…
Ех, мили мој. Нисам стигла до најранијих снова детињства. Оних којих се више не могу сетити.
Када се смрт и љубав, овај и онај свет, поставе тако близу – једно уз друго, дозна се и о једном и о другом много...
Ето, ја сањам. Ја умем да сањам а ти?
- Шта ја?
- Постоје поруке као секира: петак је, први децембар. Не јављај се више.
Добро , сетио сам се: све што људски говор замрси треба и да размрси. А, небо звони као стакло, а?
БИЧ БОЖЈИ
Пуца кожа. Пуца срце. Пуцам ја као церова диња. Као кора зимске брезе. Као небо на Светог Илију.
Суза сузу стиже. Немам ја снаге да се винем под облаке. Крила позајмљена. Лоше укројена. Летим па се суновратим у себе саму.
Станем тако као данас на ивици понора моје душе па се загледам унутра. Оштри неки ветрови ковитлају девојчицу у мени - а жена се тек бојажљиво назире. Очи уплашене срне. Срце зечице. Зуби вучице. Ноге ждребице.
Добровољно ушла у трећи пакао.
Први рођењем стекла. Ђавољи печат на челу. Девојчица загледана у небеса са молбом да се отворе. Да анђео сиђе и поведе је иза сна где је вечност отупела осећаје и где се не зна шта у времену долази пре а шта после.
Qубав је могла имати само у сну.
Други пакао у мајчиној утроби. Још док је под грудима ношена - а зачета од оца старијег од мајке. Петнаест векова дугих имала је чудну навику трпљења и неку ветровиту мисао променљивог правца.
Татјана није знала на кога личи. На мајчину доброту, плаве очи и младост или на очеву тугу, спуштену веђу, несталност или пропуштену шансу.
И док је бирала слово којим ће почињати њено име сјај бритког жилета, превише жеља да не буде ни ње, ни рађања уз плач ни оне која ће родити најлепше име.
Мука је то, еј, мили мој, велика мука - младе жене од осамнаест година да са нерођеним дететом заборави терет прелазећи три степеника иза затворених старинских врата собе са високим зидовима и дрвеним патосом што шкрипи, са стиснутом жељом у песници да све прође брзо и лако.
Бог је удесио да мајка живи. Да се ни кап крви не пролије. И, девојчица, случајно, остаје жива. И тако на божју вересију до данашњег дана.
До првог школског звона памтим много растанака и суза. Дуго сањам чудновате снове. Wихове знакове плела сам у дугачке витице. Смехом бојила зоре и поднева. А ноћу голуждрава птић тражи крило да се савије. А крила нигде…
Чували ме Бака и Дека. Добри људи. Дека поштен. Радник. Чуваран. Кућеван. Са неизмерном љубављу према својој животној сапутници. Бака бистра ока, брзог језика - научила је унуку да воли лирске и епске песме. Да воли приче и бајке.
Унука најљубавнију бајку никада није заборавила.
Чудесна девојчица проходала са осам месеци. Читала са непуних пет година. Већ била одличан ђак и најлепше писала о месецу априлу и мају. Писала о боји јесењег лишћа и златним пахуљицама. Пила млеко на цуцли до трећег разреда. Тукла се са дечацима. Крала зелене кајсије и шљиве из туђих башти. Играла фудбал и читала - Кроз пустињу и прашуму. Књигу која јој је одредила љубав за несташна путовања, необична хтења, необична занимања.
Косу танку, дебелу, кукице, запете, тачке, знакове питања, узвика и чуђења, уздаха вежбала уз сигурну топлу мајчину руку али само у време викенда.
Само у време викенда – љубав на парче. Мрзим суботе и недеље...
Не волим да говорим о њеном животу. Онакав је какав је. Довољан сам себи. И не треба му ништа ни додавати ни одузимати.
Имала сам шест година и сећам се растанка на капији. Топлих суза, румених образа и обећања за идуће виђење.
Оца нема у том раздобљу. Нема га ни касније. И када су се примале награде за успех у школи и такмичењима. Нема га ни када су се догађале прве љубави. Није га било ни када сам уписала факултет. Није га било ни на дипломском. Није га било ни у радости ни у тузи. Потпуни странац у мом животу.
Ја га звала. Ја одлазила у болницу након инфаркта. Ја патила. Ја волела. Умирала хиљаду пута. Ја се рађала као Феникс из пепела.
Једино што његово имам то је презиме. И њега ћу жртвовати. А ти ту жртву, мили мој, никада нећеш разумети.
Ако, и не мораш. Ја волим Владимира и не питам колика је цена.
Сећам се да сам увек из обданишта, где ме је отац одводио, бежала код баке. Он ме је и у школу уписао. У тој школи нема лепих тренутака сем петица.
Једном се нађох на раскршћу животне одлуке. Отац или мајка.
То тешко питање натакнули крхкој дечијој мисли у школском ходнику. Мајка ме хтела, ваљда, јер ме воли. А отац, ваљда, из ината. Тек, једна рука моја у његовој, друга у њеној... Па вуци... Ко претекне њему дете...
Моји другови и другарице навијају према свом личном опредељењу и малом животном искуству.
- Тата, мама...
- Иди код тате...
- Мама – иди код маме, навијају деца у хору...
Ја, у страху, заборавила да плачем. А, можда сам и вриштала али ми се крик заледио на уснама.
Ех, да је само то ружно. Родитељи не питају. Не памте. Само секиром секу. Ја сам, можда, данас оца мрзела у теби. Учинило ми се, ето, да те могу изгубити. А, ако те изгубим нема ми повратка.
Ја заборавила да сам тада била девојчица. А твоја два сина? Велики? Два сокола...
И немаш шта ти мени да опрашташ. Ништа ти неће бити јасно.
Ако ја себи опростим своје лепоте, грехове, своја двоумљења, своје страхове... Ако ја победим себе у теби онда ћемо моћи да будемо заједно.
Ако се то не догоди можеш бити сујетан колико те воља.
Можеш ти опраштати и уз ветар и низ ветар.
Под брк. Под петом. Под шамаром. Под леком за смирење. Можеш ме смрвити. Можеш ме убити.
Можеш ме мрзети или волети - по жељи. Али ме никада нећеш имати...
Рећи ћеш: ја те већ имам будало!
А, имаш ли ме - будало?
И тада ћу ја бити неповратно изгубљена за саму себе. Увенућу као цвет за један дан.
Ножем ћу сећи мисли. Виљушком набадати сате. Кашиком гутати дан за даном док ми један од њих не застане у грлу.
И, само ће ми остати мисао: била једном једна земља - у њој град, не знам који... Две будале ударила срећа у лице а они то нису приметили. Мимоишли се.
То Бог неће дати да се догоди - а не ти и ја.
Засела нам љубав у груди...
Најлепша и најопаснија болест.
Губим слова, успут, док пишем. Не налазим праве речи. Како да ти објасним себе а да те не повредим јер то већ чиним. Како да знаш да те највише волим на свету целом.
- Хало, да ли ме ти сада чујеш?
- Чујем, Владимире.
- Питање је сад једноставно: да ли ти мене, уопште, волиш? Хало...
- Да, чујем, Владимире. Нешто шушти...
- Где смо то ми, Татјана? Много је питања. Да ли је ово почетак нечега што ће бити добро? Хало. Халоооооо...
- Окрени нулу. Слабо те чујем. Добро је. Сада је боље.
- Хоћеш ли да дођем. Да кренем одмах. Хало...
- Не знам. Дођи. Не, немој да дођеш. Не знам...
- Хало. Ништа не разумем. Зваћу те за десет минута. Хало... Халооооо...
- Зашто за десет минута. Сада те добро чујем.
- Хоћеш ли ти, Татјана, да ми будемо заједно?
- Не. Не знам. Хоћу. Да, хоћу...
- Хало... Хало, Татјана. Не знаш ти шта хоћеш?
- Ја нисам сазрела.
- Прилика је да данас сазриш. Да одрастеш. Хеј, Татјана, будало једна. Да ја дођем, а…
- Дођи. Али, бићемо кратко заједно. Ја не могу...
- Бићемо заједно онолико колико ти хоћеш . Лажеш да не можеш. Хало...
- Не знам ја ништа. Дођи. Дођи стварно.
- Долазим. Стварно долазим. Ово ће бити једини воз који ће стићи на време. Хало. Халоооо, Татјана... Јебем ти овај телефон. Татјана ништа не чујем... Татјана овај воз ће, стварно, стићи на време. Први црвени вагон до локомотиве. Па, јебем ти. Причам ја то за себе. Сам са собом разговарам. Јебем ти живот... Аууууууууууу, па ја то све измислио...
Ту... ту...
Јебем ти, стварно, овај телефон и ПТТ.
Воз само што није кренуо… Знам распоред свих вагона и све кондуктере и машиновође. Знам све новинаре из листа "Пруга". Мени више нико не тражи карту. Кондуктери ме поздрављају. У вагон ресторану праве место.
QУБОМОРА
Лете дани као возови на брзим пругама.
Бујановачка бања у заједничком смеху Јована Кесара и Ранђела Вељковића заједно са нама.
Раша благ, гледа испод ока, и верује и не верује. Простодушан је. Поиграва се речима - знам човека. Хоће, и ако знају да је баш тако, да још једном провере Владимира. Знају да јесте а волели би да није. Воле младо месо али им се измиче. Јован све уме на речима. Начитан је. Из њега као ватра бљују фразе - лепе мисли. Сјајан вербални љубавник. Јован бар тако мисли а уствари он и не зна шта ће са речима. Он и није љубавник. И није му лако.
Владимир је реализатор. Зато је опасно спојити их. Јер, где Јован оком ту Владимир скоком. Зато га Јоца баш много и не воли. Све што Јован одстрели Владимир донесе а овај не зна шта ће са ловином.
- Где збивам, ту целивам, шеретски ће Раша.
То њих двојица на рачун Владимира. А он се смешка па и збива и целива. Раша и Јован се као радују и повлађују а криво им што не могу. Јован халапљиво узима ту енергију. Владимир му ништа не ускраћује. Када себи нађе женску она има и другарицу. Јоца само шепртља, држи говоре, и све поквари. Води интелектуалне љубави. А жене ко жене воле и завршницу. Да се збива и целива. Јоца би да буде целиван. У њега је љубомора страст. Завист над онима који могу и знају. Он цени и поштује само мртве љубавнике у стилу био једном један мушкарац...
- Ухватила ме у мрежу страсти лепа и безразложна љубомора. Има тамо једна жена која те повремено зове телефоном. Ах, да је, бар, само једна. Буљук је то цео. Ти, Татјана, ето, чувај се. Немој да ти ни мисао буде грешна. Зло не ваља. Ако се то мени догоди, Бог ме сачувао од греха. А чува ме. Ово је он мени тебе дао. Ако бих и погрешила одмах бих пљунула себи у уста. У срце и зубе којима сам загризла дубоко у тебе. Ако пљунем умрећу. Ако мраз потраје, попуцаћу…
- Када се смејуљи Јоца цитира, онако успут, руске писце. Тада је најпаметнији. Нешто је мрљао Пушкина. А јутрос је баш неповерљив. Владимир и ја ноћас око нисмо склопили па смо зато јутрос најодморнији. Весели…
Морам поново да прелистам Пушкина.
- Узимам од Владимира бележницу и показујем Јовану Кесару док записујем: трећи је децембар, недеља, деведесет и пета година, бујановачко врело.
- Драги Јоване, покушајте бар да се јутрос уз овај француски доручак на бујановачки начин радујете том безазленом и дечачком осмеху, мог, Владимира који нам јутром уноси радост у дан. Погледај како је леп и мужеван.
А, Владимир, чудак. Проницљив све види и све зна. Покупио све мудрости света. Он не говори шта је прочитао. Он чита људе око себе. Он ћути и објављује књиге. Члан је Удружења књижевника Србије. Завршио и неке школе. Никада ружну није проговорио о Јовану. Заправо, он својом енергијом чува и лечи Јована од његове, толико наметнуте, нарцисоидности да је просто непријатно. Не може да прође дан а да Јован не истакне да је он професор светске књижевности. Коме то треба. Јован то понавља. Подцртава. Владимир се смешка доброћудно. Према свима се понаша као да су на психијатријском третману код њега. Хода као по јајима. Неће никог да повреди. А, Раша проницљив. Уме да процени вредности. Јоца му треба али Владимира не сме да изгуби. Владимир зна да у правом тренутку покаже одлучност са оним његовим:
Е, сада је доста – јебите се па растите.
Јован гледа. Не трепће. Гледа усне што су ко киша кад пљусне. Ресторан пун жена што овде траже лека. У углу Биљана. Јован је не препознаје. Оронула. А била лепотица. Пре двадесетак година пуцала од снаге. За њом се момци окретали. И Јован. А сада суров и хладан. Она би да још једном врати сат уназад. Јован све заборавио. Неће ни да се сећа...
Еј, Јоцо, прозбори Владимир – поздрави жену. Сећаш ли се Вероне. Сећаш ли се када сам ти је наместио и наредио да буде с тобом. Сви су се за вама окретали. Био си најсрећнији љубавник на свету. Трчао си са Биљом на песковитим плажама Азурне обале…
- Одјеби, плану Јован и разговор крену другим правцем.
СНОВОХВАТАЧ
Ето тако. Снове хватам руком а прсти раширени. Да није дланова све би отишло у неповрат. Овако, дланови чувају тајну. И кад год савијем прсте ја је осетим. А кад он савије прсте онда он осети и моје дланове и нашу тајну. Деси се ноћ па не могу ока да склопим од неког осећања које сваки пут носи неко друго име и има нов повод који је, уствари, увек једно исто.
Човек који хвата снове. Сновохватач. Мој човек.
Прво слово његовог имена означава мудрост. Врхунску круну. Власт над сновима посебне врсте. Оне који остављају печате на души и то не може свако разумети.
Друго слово лети са ластама на југ па се опет врати с пролећа.
Треће слово је чудновате лепоте - А. Почетак свега и целог света. Обухвата сва друга слова.
Четврто слово добронамерно. Мало тврдо и опоро. Стабилно као божански предах. Може значити разарање и губљење безбожности а обележава и снагу.
И, какво је пето слово, такво је и седмо. Звучно. Праскаво. И, шта даље? И, како даље? И, има ли наде за нас двоје. И, хоћемо ли успети?
И хиљаду и једно питање за , увек, једну исту ствар. Чудновата слова – у знаку питања. Али, не руши равнотежу осталих слова. Напротив.
Мило нам се снило. Боље милом него силом. М, је шесто слово. Симболише руку. Моћ. Снажан замах. Суровост - лева рука и милосрђе – десна. Паметна жена увек зна којом се, кад, руком служи.
Радост је потпуна у осмом слову. Енергично слово, организовано тако да стиче увек нова знања. Рационално, практично, продорно и истрајно слово.
Име има осам слова. Осам је број божанства у Јеванђељу по Матеји. Симбол је материјалног, односно, земаљског света. А нумерологија још каже: Осмица означава дуалитет у четири сфере живота: материјалној, менталној , астралној и креативној. Осмицом влада Сатурн, који је, ипак, довољно јак да заведе ред и обезбеди равнотежу. Рођенима под овим бројем живот доноси многа искушења са којима успевају да се изборе. Добро процењују ситуацију и способни су за скоро сва занимања у којима је потребно предвиђање. Добри су новинари и писци. Wихов срећан дан је субота.
Он је међу оним малобројнима за које је љубав на први поглед стварност. И то је баш доживео при првом сусрету са особом са којом је сада. За њега је исто толико важно и сексуално слагање, било да је у браку или само у вези. Qубав и секс су подједнако важни за успех везе. Марс је планета овог броја, поклања му храброст и ватреност да може да се суочи са животом удвоје.
Нико и не може хватати снове, ако није чврсто везан за земљу.
Тако од слова до слова дођох до имена човека коме је у ушима тишина, на језику лаж и истина. Под прстима страст. Изнад малог прста на нози – пољубац у модрој чарапи.
И док једина жена коју воли, његова жена, не дотакне уснама то место вечитог пролећа – на крају пута неће моћи да склопи очи.
У грудима му љубав, на палцу ђавољи печат. Испод ока белег од сузе, невидице.
Ето, тако су мисли вејале с неба на мене као снег. Једва сам се после угрејала и вратила у живот.
Вратио ме осмех и дах сновохватача.
Има неко ко дише за нас и онда када се ми за тренутак уморимо.
Сат одкуцава четири изјутра. Ја још увек слажем слово у реченице.
Ако имам свог сновохватача, онда он ноћас има свог словослагача.
Изгледа ми невероватно да ћу моћи целу ноћ провести тако. Одједном. Неприметно. Забели у окнима светлост дана која растерује страхове. Тада се догоди да у тишини преварим своју муку и заспим кратким, слатким сном који ме испуни сребром.
После, преко целог дана носим сећања на, тај сат спавања као драгоценост. И сваки час погледам у њега. У мислима као у обасјано место на планини.
Бог је данас мој приојатељ.
Ето, Татјана тако смо исписивали наш дневник судбине док ти ја љубим очи за леп сан и леп дан. И тако од недеље до недеље. Из часа у час..
НЕ ВОЛИМ НЕДЕQЕ
Вековима радиш песмом. Радиш градећи мисао о себи и другима... Радиш рукама - речима. Радиш радом. Баш као и ове недеље, десетог дана у месецу децембру ове године.
Па, ипак, твоје небо није саграђено. Само магловита слутња о њему, љубави моја.
Хајде да небо градимо заједно. Нека твоје боје, нека боје твојих песама и зрелост твојих усана, чежња мог ока, лепота чврсте брадавице, незрели укус мојих буђења, дотакну наша узнемирена срца.
Сасућу љубав своју у твоју љубав. Хоћу да те обожавам духом и телом. Видела сам твој лик на фрескама у Грачаници, твоје срце, додиривала твоје лековите дланове, твоја анђеоска стопала... Заволела сам твоју тугу, колебања, мане, мисао и енергију коју безштедемице дарујеш свима.
Добро – широко срце. Хајде да небо градимо заједно.
И тако, увек будна, резах у зидове свог храма фантастичне слике у замршеним потезима од слова твог имена. Побегла сам од света да бих теби дотрчала, босонога и уздрхтала.
У мени ноћ. Усхићена гледам светлост на хоризонту. Лик твој у изласку сунца. Бисер зоре у мом оку. Ех, што бих волела да заситиш све моје гладне наде. Да бескрајно богатство свог срца дарујем баш теби. Да те моје распукле груди поје животом.
- Поносим се тобом, Татјана. Зато и ако све, понекад, изгледа безнадежно, треба показати одлучност да се измени. Човек никада не сме одустати од онога што јесте. Јер, велико време седи заљубљено крај твојих ногу. Зато изаткај врелу песму нашој љубави.
Увек си била радосна у љубави и раздрагана у срцу. Знала си ред ствари. Нежно си неговала доброту и узимала моје дланове вреле од твојих пољубаца. И били смо, увек, лек једно другом. Када сване дан увек се запитам ко ће ми данас шапутати тајне живота. И, коначно смо пронали наш камен мудрости.
- Знам, знам - на уснама осећам укус зрелих шљива испод модрих чарапа. Мирис твој наслућујем у сваком делићу тела. У прстима си ми. Под грудима. Под сисом. Пулсираш ми у стомаку. Дефинитивно, нема замена за тебе. Јој што не волим ове недеље...
ВОЗ ОПЕТ КАСНИ
Воз касни две стотине и четрдесет минута. Локомотива стала на отвореној прузи. Ни напред ни назад. Покварила се.
- Добро дошао у Београд. Волим те највише на свету целом. Прва порука на пејxеру, у понедељак првог јануара започете хиљаду девет стотина и деведесет и шесте године.
- Бринем што се не јављаш. Јеси ли узео лек. Чувај се љубави моја.
Воз стоји. Хладно је. Ноћ блудна. Не могу ни тамо ни овамо. Споразумевамо се ваљда телепатски. Локомотиве се ретко кваре. Оно воз хоће да касни али ово је ужас. Ваљда ће кренути. И стићи. Бринем и ја. И ти, наравно. Јој, када ће та следећа недеља.
Петак, па пети јануар. Ти си мој пут. Ти си моја крила. Мој једини пут. Мој једини живот. Ритам твојих корака удара ми у срце у коме нема места другачијем ритму.
Ослушкујем те у себи. Порука сустиже поруку. Мисао о теби сија као камен у огњу срца мог. Реч, дефинитивно, још увек - виси у теби као отрцан манир навике а светлост не улази кроз прозор већ кроз твоје очи. Јер, не заборави и ти постојиш и ја у теби.Чувај себе и мене у теби.
Добро знам да се пољем доброте не остављају трагови већ се сеје семе. И зато ти свет носим на длану. Qубав у грудима. Дијамант под језиком.
Qубим те док спаваш. Qубим те док сањаш. Qубим те испод моста који спаја два света и обале среће. Qуби ме док ти је око будно. Док ти дамар срца игра у ритму твојих бедара. Док ружичастим стопалом стојиш на мом длану. Qубим те док ти брадавице сокове живота точе.
Бескрајно је време у твојим рукама. Срцем ти додирујем стопала.
Среда је, десети јануар. Трешње цветају под твојим рукама. Кајсија зри од твог погледа. Брескве румене од пољубаца твојих. О, љубавниче мога срца отвори прозоре нашег дома. Када ти лице не видим моме срцу нема ни мира ни починка. О, љубавниче мога срца отвори прозоре нашег дома.
Јеси ли, коначно, свестан да си ме читавог живота тражио у својим песмама. У ноћи пуној умора допустио си ми да се препустим сну без борбе пуна наде у тебе.
Корачамо неком чудном стазом сумње. Не дај да се угушимо у њој. Не дај да изгубимо пут којим смо кренули да хватамо нити среће. Зато је, можда, баш сада најбоље да нагнеш лице над мој длан да те сачувам од свих брига понорница.
Четвртак је, осамнаести дан у јануару. У Београду је данас, стварно, сунчано и прозрачно.
- Сванућа мојих надања. Бедра орошена зором. Сиса под твојим зубима. Брадавица на језику. Набубреле груди млеком чедности. Златна нит памети под челом. У уху неки чудни ветрови љубави. Под обрвом левом осмеси детињства. У трави рано сунце. Под десном шум младих бреза девојаштва. У ноздрвама страст. На стопалима знак вечног путника. Под левом пазухом верност пса. Под десном необузданост мачке. Дошао си ми на сан да ме зовеш. То ме плаши и радује. Из косе мириси раја – шарене паунице. Дугу плетем под језиком. Из живота ти мамим тајну. Модрооке даљине и дланове, топле, љубим. Ткам речи теби за љубав. У земљи где класа жито живота. Где се реке преливају из корита – плавећи плодне њиве. Где сочних шљива сок капље на усне. Где голубови лете у небо носећи гранчицу мира, под крилом твоје мирисе. Твој глас ми ветрови носе у земљи где смо већ више пута рођени и где се опет сретосмо да би дуг свој одужили. То је то – од земље коју више волиш од мене. Тако је јутрос било у Лесковцу.
Тврдо газиш. Остани бар у модрим чарапама.
ВЕЛИКИ ЗЛОЧИН
Почела да пишем седамнаестог јануара деведесет и шесте. Завршила, двадесетог у једанаест часова и девет минута.
Мука нека згуснута и тешка наишла па никако да оде. Никако да прође. Као планина испред нас и не можеш је ни прећи ни заобићи.
Мора да постоји неки скривени пролаз. Нека стаза само нама знана. Мора да постоји нека звезда која ће нам пут показати. Мора. Или, не мора. Благо оном чији пут иде упоредо са путевима на којима се људи разумеју и погледом, и додиром и мишљу. На којима поверење царује и нема љубоморе.
Тешко оном чији пут кривуда, укршта се и сече са другим путевима. Тај неће никад никуд стићи. Као просјак напатиће се много и на крају ће скапати на раскршћу као просјак који љубав иште.
Боље би му било да никад није ни кренуо, да никада није ни сазнао шта је то људски корак ни земљани пут. Недавно приметих на души неки чудноват прорез, као мала вратанца, дуго некоришћена, зарђале шарке, одшкринута... Чудни неки ветрови дувају. Топли и хладни. Северни. Кроз тај пролаз излази Владимир као кроз рану. Као да се рађа из свог звезданог затвора у свет и нови живот. У његовим мутавим, спољним устима, смеју се радосно оне друге унутрашње усне.
Коме ли се смеју, зна ли он то? И, не осврће се. И не жели да види какву пустош за собом оставља. Какву похару чини. Како љубав убија.
Злочин. Велики злочин. Ону љубав за којом ће бити једног дана жедно гладан. Ону која се родила из недара. Ону која шапуће о девојци уплашених очију, коју је носио у прстима, под пазухом, под језиком уз лаж и истину. Ону којом се поносио.
Понекад ме жуља нешто у устима, па речи потеку као река. Данас ме жуља нешто тврдо и назубљено. Завучем два прста у уста и извучем кључ. Мали позлаћени кључ. Кључ који отвара само једну браву. Станем па га додирнем прстима. Још је топао...
Свако од нас има понеки кључ или понеку бравицу. Уметност живљења је у томе да кључар пронађе одговарајућу браву и обрнуто. И онда је све лако. Онда је све песма. Онда је све шапат бресквиних усана.
Ја заборавила речи песме. И не чујем више шапутање. И зато се питам... Већ данима се питам: јесмо ли ми то у заблуди. Лажемо ли ми то једно друго? Коме је ко оружје, а ко муниција? Ја не знам да пуцам, али метак умем да будем.
Немој се играти туђим осећањима, јер ако све ово није била лаж, онда се играш и својим. Онда можеш и себе повредити. Жуља ли тебе нешто у устима, а?
Понекад нехотице осетим да ће се мој пут завршити негде у неком далеком крају где стоје брегови као расечен хлеб црне коре из којег израста храст.
Већ данима опкорачаваш моје срце тврдо газећи речима, несвесно или свесно. Вратиће ти се, пре или касније, као бумеранг хитнут с намером или без ње. Не од мене, већ од тебе самог. Ја то не могу. Очигледно саздана само да волим и дајем. Чудноват неки материјал.
Раније сам у својим прстима осећала умешност твојих. У својим мислима, твоје уплетене. У мојим покретима, твоју снагу, ведрину и моћ говора. Кроз моја уста, дах са твојих усана који ме је у живот враћао.
Чини се да полако нестаје, топи се та фина нит љубави и памети која нас је спајала. Све се некако брзо догодило. Нисам имала времена ни сребром длан да опточим. Нисам имала времена ни оне фине мрешкасте боре на уснама да избројим. Нисам имала времена на грудима да ти заспим. Нисам имала времена да се пробудим поред тебе. Ниси имао времена до звезда да ме дигнеш. Ниси имао времена да запамтиш боју мојих очију. Ниси имао времена да избројиш власи моје косе. Ниси имао времена да упознаш човечицу, а ја човека...
Није ми жао што си ми се догодио, већ што нисмо имали времена.
Све је отишло као врбов ветар.
С љубављу и поштовањем, Татјана, која још увек воли највише на свету целом Владимира.
НА ДАН СВЕТОГ САВЕ
Долазиле многе лепе честитке за рођендан у суботу, на дан Светог Саве, двадесет и седмог јануара деведесет и шесте године. Неке поруке и честитке биле су и слутње и очекивања.
- Желим ти да те не боли оно што те је болело. Коначно треба да те воли све што те још није волело... Желим да те добро служе ноге – да на њима проведеш већи део године. Да имаш више посла него времена. Желим да ти будеш потребнији другима него они теби. Да желиш и можеш више него што ти треба. Да ти оно што имаш не буде мање од оног што немаш.
Желим ти , на крају, срећан рођендан од свег срца. Волим те, Нада Вуковић. А онда потписи моје Марије из Ниша, Па Ивана и Мирјане, Па Бане и Гоца из Београда. И Виде Стамболић, и Весне и Милене, Мише и Верице, Светлане...
Боже, сачувај ме од зла!
Што је више око нас зла и мржње племенитост треба и мора да буде јача. Племенитост може да буде омеђена али никада уништена. Прави људи су, каже народна мудрост, као дијаманти. Блато их може укаљати, али их никад не може претворити у блато.
У животу увек има места за племенитост и никада није касно да постанемо добри. Овај окрутни свет препун је проповедника врлине. Од њихове галаме већ смо оглувели, али правих мученика нема много.
Доброчинство је једино благо које се увећава што се више дели. То је најбоље рекао Тагора: живот је дар који све више заслужујемо што га више поклањамо.
Наш свет је уморан од мржње која је друго име за кукавичлук. Онај ко мрзи, ма колико се упињао, не може бити херој, јер је мржња освета кукавице.
Када покушавамо да се окренемо према будућности, паметно би било да поведемо рачуна о томе да честитост није наследна и да се тешко стиче.
И, коначно, где смо то ми погрешили. Где сам ја то омануо. Како поправити прошлост. Како се искупити ако нисмо били реч.
Има један човек чије је име немир мирних тонова са већим бројем туђих него распеваних гласова, са очима што у сну мењају боју.
А има и једна таква човечица. Човек у Београду. Она у Лесковцу...
Говорио је рукама и камењем. Говорио је прстима и добротом. Говорио је песмом и лепотом. Говорио је љубављу и тугом. Жвакао је језик као горко воће у устима, речи премештајући с једне на другу страну шупљег зуба, речи као птица без ногу која нема где да слети и гради своје гнездо.
И, незнајући, сећања му постадоше старија од њега. Мисли се пропињу као бесна кобила. Час галопирајући незадрживо у сопствени суноврат, час хрлећи ка осунчаном брегу, где стрпљиво чека његова сен, његова судбина, његова снага, његова моћ да се одупре злу у себи и злу око себе.
А, она. Ждребица за којом се окрећу пастуви. Дугонога лепотица распусне косе и црне пути. Убија погледом.
Ни душа ни тело није вечита ни нерањива... Ако хоће да обезбеди своје врлине , он ће морати обезбеди своју жеђ. Није лако подићи руке са мртвог тла, покренути прсте да опет стварају, љубе, воле и чине чуда. Није лако подићи се када си, већ, пао. А није ни тешко ако имаш за кога. Ако имаш довољно срца под ребрима, довољно пута под стопалом, довољно гласа да прогуташ тишину, довољно речи да начиниш нову мисао.
Сматрао је да чин треба да одговара моћи починиоца и да, ако те сразмере нема, не треба са радом почињати.
- Поносна сам на његову снагу и тужна због његове слабости у којој нема праву меру.
Владимир држи ноћ у устима. Чека као парче мрака пред прозором. Гледа у звезду водиљу, па му се чини да му и она измиче.
- Не знам где си и када толико научио.
Чувај се. Нико не зна где ће јутро завршити. Немој сејати дане и ноћи. Све што ниси видео - полетело је.
Еј, да су речи птице па да полете. Дивота једна. Да су мирис расцветане руже - лепота једна. Да су небеса пчеле па да кошницу чине. Да мед сакупити можемо, него су густа каша без довољно соли па застају у грлу.
- Никада фебруар није тако често долазио као ове године. Мало, мало и ево ти га опет. Бар три пута пре рока. Не дај, Боже, да до нас допре само један део будућности! Онај најтврђи и најнепотребнији.
Има дана који се тешко савлађују, кроз које се пробијамо као кроз јак ветар. Има дана савладаних већ првим мраком. А, има и оних других, где су ноћи пуним месецом обасјане и где звезде мирно трепере. Има и оних када речи доброте саме од себе потеку, где се од будућности може узети и онај лепши, несажвакавани део. И зато, не треба склањати очи пред истином. Нема спаса у жмурењу. Нема сна ни буђења. Ако постоји негде велика срећа, коју видиш као малу, али блиску, ако велику ствар схватиш као празну, а малу као своју љубав, онда учини оно што мораш.
Некако се више служим левом него десном руком. Мудра жена није исто што и заљубљена. Левом руком ствара и себи и човеку немир. Кад бих могла десном даривати, левом десну придржавати?
Већ је пола два ујутру... Неће сан на очи. Још увек будна о њему сањам. Он ме ствара, учећи ме неком, новом животном знању. Кроз бол, кроз тугу, кроз радост, кроз стрепњу. Wегова рука ме води. Не опирем се. Мирна сам и спокојна.
- Седи тамо где јеси, затворен у својој тишини, у своје мисли као љуштура шкољке. И када мислиш да можеш и желиш да дођеш, а Ти дођи. И понеси само садашњи тренутак и будућност. Немој ми долазити умртвљен у прошлости.
- Речи су као вода, Татјана, не могу се држати у устима. Ипак, дани твоје доброте нижу се пред мојим очима а она сигурно побеђује. Осећаш ли дах што допире до тебе и дошаптава ти најлепшу наду...
- Чујем црквена звона. Долазим босонога и топла са котарицом наде.
И, никада ниси дошла.