Насловна Владимир Красић, књижевник Човек из једног комада Књиге Књижевна радионица "Владимир Красић" Фото галерија На претраживачу Звучни записи Контакт
Владимир КРАСИЋ
СВЕ МОЈЕ ПЕСМЕ
БЕОГРАД
2000.
У издању Клуба писаца ''Коста Стаменковић'' Радничког универзитета у Лесковцу 1967. године штампана је прва књига песама Владимира Красића ''Мајска цветања''. Уредник ове прве књиге нове библиотеке био је професор Мирослав Миловановић док је другу књигу песама штампао професор Борислав Здравковић, познати лесковачки песник, боем и професор.
Књигу ''Мајска цветања'' илустровао је Миодраг Павићевић.
ПОВОДОМ КЊИГЕ
Млади песници најчешће подсећају на набујале реке од кише емоција, што узнемирено и брзотоко јуре и у својој запенушаној захукталости носе све и свашта, траве и суве гране, залутале отпатке од којих слапови често изгубе ритам, а све те слике имају за позадину непровиде дубине. Има млађих песника који роморе као бистри слапови планинске речице, преливају своју чистооку бујицу с камена на камен, одражавајући одблесак звезда, облака, сунца, обале, зеленила и сенке заљубљених, не примећујући суштинске појаве и дух свога времена.
Владимир Красић се разликује од ових. Он је истовремено и јаблан и камен, градитељска рука и беочуг који повезује две скојевске генерације искреношћу срца и заносом одушевљења за све оно велико и историјски трајно у нашој земљи.
Чим отворимо ву књигу сусретне нас слап који баца обилном свежином топле и непосредне поетске речи, у које као да су уткане елементарне нити и стил наше поратне поезије. Из тог поетског извора потекла је ова збирка у чијим се мајским токовима не распознају артистичке притоке модерног израза. Стил, слике и фразе израсли су из времена културне и градитељске атмосфере живота омладине.
Језик ове збирке је фолклористички, природан и животно спојен с младошћу песника. Још као ученик скренуо је пажњу на себе жаровитом речи и изразом, који су одсликавали младалачку понесеност. Емоције су тражиле метричке облике који ће ослободити замах искреној родољубивој мисли, дечачки спонтаној и устрепталој.
Овом збирком су обухваћене све песме које је аутор већ објављивао у "Нашој речи", "Борби","Народној армији", "Народном борцу, "Чувару Јадрана" и часопису "Будућност". Многи су већ онда осетили Красићев таленат у зачетку који тражи свој пут између градитељске и конвенционалне љубавне и родољубиве поезије.
Владимир Красић је рођен 1943. године у Нишу, али је растао са овим градом и уградио своје детињство и младост у његов раст.Још као пионир био је учесник многих пионирских акција, сарадник дечјих листова и часописа. Као средњошколац афирмисао се у раду омладинске организације Лесковца и био организатор и иницијатор многих културно-уметничких приредби. Уређивао је три године "Будућност", ђачки часопис за књижевност и уметност лесковачке омладине и радио на омасовљењу школских редакција "Кекец".
Владимир Красић је студент књижевности и новинар.
У тим данима младалачког полета и ентузијазма 1957-1961. године јавља се лирско-поетско свитање ове збирке и мисаоне контуре њеног аутора на прагу пунолетства. Отуда и чaр непосредности у свакој целини ове књиге из које топло зрачи неизвитоперена песникова природа у којој има више срца него позе. Сугестивна искреност је изикрила из младалачког доживљаја љубави према завичајном граду и његовом човеку. "Песник није птица која пева на грани тако од срца. И за најбезбрижнији стих, лак и који изгледа рођен одједном као Афродита из морске пене, цела лепота, потребне су све моћи песника и дар, и ум, и знање, и рад, а и сав живот песников да је ангажован." (Душан Матић)
Лесковац има мало својих песника и до сада је само ту и тамо, незнатно, био поетска и књижевна тема. Међутим, осећа се да млађа песничка генерација све више поцртава његово име на поетској географској карти. Млади аутор ове збирке се животно везао за извесности и прегнућа овога града и његових људи и слободном песничком речи сугерира читаоцу своју интимну емоцију. Драж ове збирке и лежи у богатству доживљених емоција и изражених патриотских поклика. У овим стиховима младалачки оптимизам подиже љубав и рад на јарбол живота у коме се осећа присутност генерације која пристиже, долази и уноси свој ритам, ентузијазам, стил и дах у културну атмосферу урбанизираних средина.
И ако се у овим песмама осећа почетничка неспретност, ипак се у многим стофама живом једноставношћу синтезује дух ововременог живота и то обичним и слободним стихом, који и чини кристалну бистрину Красићеве поезије. Владимир Красић је природан и полетан, сав у замаху покрета у коме се кидају драгуљи прве младости и злате својом искреношћу сваку строфу. Готово све речи и слике варниче поетским електрицитетом и сликовито асоцирају на бритку понесеност и ритмику револуционарно-градитељске поезије.
Млади песник је тек у развоју, сав у лету тражења свог израза и стила, страсно предан животу из чијих недара испреда песничку нит. Он то ради с љубављу и зато је овом скромном збирком задовољио основни естетски захтев бесмртног Толстоја: "Нерв уметности је у страсној љубави уметника за свој предмет, и ако те љубави има, онда ће и само уметничко дело удовољити свим другим захтевима, нарочито захтевима богатства и лепоте. Задовољиће нас садржај, јер се не може страсно љубити предмет сићушан и без значења, а неће недостајати ни лепоте, јер уметник неће жалити труда да одене оно што му је мило и драго у најлепшу могућу форму."
Мирослав МИЛОВАНОВИЋ
ПРИЈАТЕЉИ
ЈА ОВДЕ САМО ЗА ВАС ЖИВИМ...
1.
Двадесет бисерних замаха
Заблистало је у овом граду
Испод Хисара,
И, безброј обичних
људских напора,
Знојних и великих за нас,
Ударили су нове линије
Димензијалној лепоти
"Српског Манчестера".
Линије наше младости
су испеглале
Калдрмисане боре
Старе чаршије.
Почупале седине турских
Ћепенака и,
Слободним спектаклом
Тихог ентузијазма
Дугиним бојама заруменеле
Спретне цветове у косе,
Мирисне и младе,
Разбарушене сталном градњом
Мога Лесковца.
Из твојих сокака су
Кроз векове ницале
Сунчане обале
Које су крвавим ноћима
Шириле руке ка сунцу
И рађале нове Антеје.
Њихова снага је била
Одмерена
И према времену
Плаховита.
Као ћуд и снага Мораве,
Која је свагда била
Онолико јака
И непокорна
Као људи који су
У њеним равницама
Одувек живели за рад
И смрт најодважнијих...
3.
Ти си одувек имао срце
Својих људи
И ведра погледа
Стремио напред
У сунчане ширине
Које су често сечене
Сабљом силника.
Кроз твоје неравне сокаке
Пролазиле су војске
Освајача
И ти си, граде мој,
Свагда пркосио
Својом величином
И одважношћу
Да у најтежим тренуцима
Забијеш нож
У груди дрзнику
и заподенеш
Нераван бој.
Увек си био храст
Из чијих су грана
Вребали соколи
И пресретали
Јата грабљивица
Да им у мржњи
Поломе крила
И осујете даљи лет
У злочин...
4.
Причају:
Кад сам се родио,
Мој Лесковац је
Објавио рат
Чизмама кратких сара.
Његови опанци су
Ратовали
Са кратком чизмом
Која је остала да
Цементира
Обале Мораве...
Зелене униформе
Су нађубриле
Вечито млад Хисар
Из њега су побујале
Зелене гране.
Мирисни цветњаци
Као успомене
На једно велико доба,
Када си,
По ко зна који пут,
Показао своју снагу
И спремност
На смрт.
5.
Велики си,
Граде мој,
Ко широка плећа
Твоје прошлости...
Ја знам
Јер сам с тобом
Ходао у висине
Нашег уздизања.
Заједно смо расли
И снажили се
Духом епохе
Која је проткана
Сунчаним дијамантима
Људског стваралаштва.
6.
Наше су очи блистале
У крилу људске слободе
И светле новим
Ентузијазмом живота,
Који гради облакодере
На месту ниских кућа.
Наше руке су подигле
Твоја рамена.
Умивене троспратнице,
Петоспратнице и осмоспратнице,
Озарила су лепотом
Твоје јуначко лице.
7.
И за ТВОЈ ДАН,
Једанаести октобар,
Носимо ти пуне очи
Радости " и,
Пуна срца љубави...
Поклонили смо ти
Нову магистралу
Ауто - пута
Братство " јединство,
Лепу
И животно потребну...
У њеном бетону
Исклесан је лик
Твога човека у миру.
Ти наши људи су
Твоја младост.
Најдраже богатство
Земље
Која сваким даном
Листа
У нове фабрике,
Путеве, централе
И машине...
8.
Магистрала је дело
Наших руку.
Највећи поклон
Земљи.
И теби,
Вољени граде!
То су крила
Наше будућности.
О теби расте
Песма и прича...
И ти, граде мој,
Песмом и радом
Остани понос
И пркос,
Жеља и љубав
Оних који својим рукама
Стварају живот
Ове земље,
Велике у слави
И јунаштву,
Чувене у борби
За прогрес и мир...
Отвори провидна врата надања ти што
чекаш да ти дође пријатељ са рукама
од поверења и он ће доћи.
(Д. Грбић)
Човеку " раднику и неимару
1.
Данас смо већи за једно пролеће.
За једну љубав и милион радости.
Данас машине мирују.
То није замор ни неми прекор.
Данас икримо нашу радост.
Поздрављамо празник цвећа и руку.
Празник свих људских лепота.
За овај мај треба подићи споменик
Свим радничким рукама света.
Рукама пруженим у небо.
Рукама пруженим у недоглед.
2.
Данас смо богатији
него прошле године.
Настављамо да радимо
Истим жаром
Као што су се борили
Наши очеви, мајке
И сестре -
Хероји рада.
На неплодном земљишту
Правимо оазе богатства.
У земљи нашој
Да радост рада постане
Вечита младост
Човека " неимара.
3.
Данас смо једноставнији
Све више непосреднији.
Људскији.
Ово данас
Није више
Оно јуче.
Тврде руке,
Жуљевите и набрекле
Са слаповима крви
И широким длановима
Праве нашу будућност.
И будућност оних
Који ће после нас доћи.
Руке радника.
Руке сељака.
На њима се рађају
Сва пролећна сунца.
Све наше наде
И стрепње.
У њима је ова
Младост,
Пролеће
И разиграно сунце...
4.
Данас говоримо о успесима.
Хоћемо да овај МАЈ буде
Мај радости.
Хоћемо да у њему видимо
Једно велико СУТРА.
Рукама ћемо извајати
Најлепши споменик
Од најјачег челика.
Оне су то заслужиле.
Тенкове, авионе
И све бомбе
Послаћемо у ливнице.
Тракторе ћемо
Људима дати..
Реч рат - избрисаћемо
Из свих написа...
5.
Данас говорим
О пролећу.
О младости
Што на рукама
Доноси јутро.
О раднику.
О човеку.
Данас,
У његовом дану,
Треба изговорити
Две речи:
Љубав и рад...
6.
Данас митингујемо нашу радост.
Славимо још милион успеха.
Носимо небројено милиона
Жуљева
И чврсто стежемо чекић.
За овај празник цвећа
Имамо још једну радост.
Још једно наше ново рађање,
Још један народни занос,
Поклич без речи -
Понос!
7.
Данас млади показују
шта могу и знају.
Хоћемо да целом свету
Покажемо
Наш празник рада,
Љубави и цвећа.
Хоћемо да празник траје.
Да траје преко
Целе године.
Да буде празник руку.
Празник наде
За сва велика сутра.
За све ораче и копаче,
Раднике у фабрикама,
Пионире у школама,
Студенте у амфитеатрима,
За младост моју
И твоју друже...
Данас и сутра
Наша јутра се расцветавају радошћу снова
А ноћи горе у цвету бакљада . . .
Све руке хтеле би сунцу
Да наше ЈУТРО покажу свету . . .
Јутро рада челичних руку . . .
ДАНАС је лепши дан од јучерашњег
МЛАДОСТ, твоја и моја земљо,
Сад је у бригади "
И снагом челичних руку
Наше СУТРА гради . . .
РУКЕ
Моје руке хиљадоруке
Са чврсто стегнутим ремником
И пушком о десно раме.
Моје и твоје " једне руке
Просекле су многа брда
И зауздале многе реке . . .
Хиљадоруки данас на
Стражи стоји
Сваки му је корак одмерен
И чврст у руменој зори
Свитања.
Песма
Да сунце постане крило
И ветар усмери једро,
Нек крма нашега ДАНАС
Просеца мора великог СУТРА.
РУКЕ САМ ПОЛОЖИО НА ПРОЗРАЧНЕ
ГОРЕ ДАЛЕКЕ,
НА ШУМЕ, СЕЛА И РИЈЕКЕ,
УРОНИО САМ СРЦЕ У НОЋНИХ ПОЉА
ТИШИНУ
И ОПЕТ ЉУЉАМ БРАТА ЈУНАКА,
ЊИШЕМ КОЛЕВКУ ДОМОВИНУ.
( Б. Ћопић )
Јаблан и палма
Онима који су на домаку Мораве
Градили пут, пријатељство
И љубав . . .
Витки јаблан из Поморавља,
Са великом гривом ведрине
И бистрооким смехом младости
Срео је на траси нежну палму
Камените Далмације . . .
Она је имала стидљиви смешак
И милозвуки цвркут речи
Које су бршљенасто пузиле
И увијале се
Уз дивљину мушкости . . .
Сребриле су његову младост
И упиле у њу дивну
И племениту
Женственост мора . . .
Дани су проткали
Зеленило Палме у беличасте лепоте
Јаблана
И они су у бетону оставили
Зрачак своје милине,
А моравској питомини стисак руку,
Румене жеље и
Плаховиту љубав својих немира . . .
Траса је блеснула лепотом њихових зора
И остала да прича легенду
О поносном Јаблану из Поморавља
Који је загрлио милоусну Палму
Да ту на обалама Мораве поживе свој
Век . . .
Двадесет цветања
Ја, рођени син устаничких дана,
Са златном харфом данашњих прегнућа
Славим јубилеј храбрих партизана,
Заносом радним наших достигнућа . . .
Све речи наше изворни су гласи
Година мучних крви и рафала . . .
Оне су данас акорди на траси
И кроз њих је моја младост процветала!
Двадесет орошених пролећа је обехарило,
Двадесет је корака земља коракнула,
Двадесет је дечјих усана проговорило,
Двадесет и ко зна колико пута,
Је нових сирена цикнуло! . . .
А ми,првенци драги, устаничких дана,
Корак смо, ето, што нов осмех крије,
Корак и срце што свуд барјак вије "
Титових мисли и Партије!
И зато:
Ја, син устаничких дана,
Са златном жицом данашњих прегнућа,
Јубилеј славим " о, никад милије,
Свенародно славље Тита и Партије!. . .
ПЕСМА ЖЕНИ
За 8. март
О теби, жено, певају столећа
И акорди чудне мелодије
Хватају се за наша срца,
Ко тиха чежња и сета,
Пристојно и званично ко поштовање
Коме се диви свет.
Твоја рука је покренула
Људско срце на све оно
Што је најплеменитије.
На твојим недрима
Стално се млади људски род
И богати човечношћу
У крилу наше епохе.
Од твојих руку су дрхтали бункери,
И ти си кроз векове била
Марија на Пркосима . . .
И за све то славимо са тобом
Твој дан, Ми -Твоја
Најдража младост "
Која ће у овој години
Да поклони земљи нове стотине
Километара змијасте магистрале . . .
За Осми март чућеш ударе наших пијука
На домаку твога прага
И бићеш срећна, јер у бату наших корака
И песми разузданој
Осећаш остварење свега онога
Што си кроз векове желела . . .
Из тих жеља прхнуће млади славуји
И из сваког нашег луга и шумарка
Избиће занос сунчаног свитања
У чијим ће се белинама
Развити коло младости света . . .
Мој дар
Сунце и песма у њему.
Камен и радост.
Љубав смо уткали
У наше ДАНАС "
За наше сутра.
Јутрос сам песмом
Поздравио дан
Расточио сам свој сан у жељу
Армији сам
Даривао младост,
Да песма буде јача,
Снагом да буја . . .
Армији
Теби сам
Даривао део младости "
Песма да будеш,
Снагом да бујаш.
Младошћу - младост
Да снажиш,
Будношћу
Од нас да тражиш
Све што је људско . . .
Вршњаци Републике
Заједно смо рођени
У јесени једне године,
Када је лишће било ишарано крвљу.
Крваво смо се рађали,
Републико наша,
У плачу и песми кроз коју су се чули
Церекави рафали смрти . . .
Ја сам плакао
Јер сам плачем најавио своје постојање
А ти си рађањем
Била зрела и способна да плач
наше генерације
Наслутиш као далеку песму среће . . .
И расли смо заједно
А ми то нисмо знали . . .
Расла је са нама твоја снага и углед.
Расли смо и снажили се заједно у крилу
Родитеља Партије и ТИТА.
Прве наше песме биле су ТЕБИ . . .
Прве наше речи била си ТИ.
Ти која си својим озбиљним лицем
Чувала наше срећно детињство
И бранила се од разних насртаја.
Израсла си са нама у невидљиве врхове
И поставила нас да са својих
Двадесет година носимо нашу заставу
Црвену као наша заједничка крв . . .
И сада када смо сви ми
ТВОЈ осмех и младост.
Данас за наш заједнички празник
Имамо само неколико речи :
Пођимо даље,
РЕПУБЛИКО наша,
Нек име твоје остане
Црвени знамен пролетерских
Покрета света,
За који има довољно хлеба и места
На овој широкој земљи . . .
СРЦЕ, ЉУБЉЕНА МОЈА, САМО
ЈЕ ЗАТО ТУ, ДА СЕ СА
СУЗОМ ДАДЕ И С ПЕСМОМ.
(Р. Тагора)
Сусрет
Лепосави Стојковић
У срцу носим ватромете снене,
И раскоше смеха улицом разбацам,
Нека звони ехо далеких чекања,
Јер сусрет ненадно све у мени прене .
Поглед " то је дрхтај сањивих даљина
У којима искре идеали срца . . .
Сусрет " то је занос безименог чина,
Жешћи је у мају од најлуђег вина . . .
Првољуб
Рекли су да ми је име
ПРВОЉУБ . . .
Лажу - Марија . . .
И ти си рекла да лажу . . .
И стварно,
никад ми ниси рекла
"Мој Првољубе" . . .
А волела си ме, кажеш . . .
Ја стварно нисам био
Твој Првољуб "
Јер сам те купио,
За шаку своје љубави
И безброј мараскина . . .
За црно око . . .
Лепи
За црно око што крије
Плам туге
И носи тужно-шапутаву тајну
Спреман сам прегршт да дам
Осећања
И жртвујем златну колајну . . .
За црно око што уме рећи
Све
И просут благо нежности
Да занос стрепње буде већи,
А говор срца упрости,
Спреман сам прегршт
Да дам речи
И опет " ником о срећи ! . . .
Чекање
Дођи . . .
Чекам те стопама
Ураслим у бетон.
Дођи . . .
Да заблистамо
Заједно са трасом.
Дођи . . .
Поклони ми црвену боју
Твојих усана.
Дођи са увелим
Лишћем јесени . . .
Дођи . . .
И прими моје
Поклоне ЧЕКАЊА . . .
Трепере . . .
Трепере валови златни
црне мирисаве косе
У очима које су осуђене
Ко тајну да их носе . . .
Трепери бисерна суза чиста
Ко хладни планински извор,
сетна ко снегом покривен
зелени бор . . .
За осмех ведар и звонак
дуго ће дрхтати срца плам
и знаћу
да нисам сам . . .
Поклон за рођендан
Мирјани
Трасирам пут мојих немира.
Титрам се радошћу срца,
Због твоје љубави, Мирјана . . .
Корачам аутострадом
Наших жеља
Оивиченом љубављу
За тебе, Мирјана . . .
Хиљаду букета
Георгина и каранфила
Су у нежном
Букету мојих жеља . . .
Песма за Олгу
Грлим отутњали воз . . .
Пиштиш " језиво . . .
Машеш . . .
Довиђењааааа . . .
Довиђења, довикујем.
Женама и песми
Треба увек рећи
Довиђења!
Изгубљени бисер
Не љути се , Љубинка,
Од тебе сам хтео да
Направим жену "
Не уличарку.
Дођи,
Испричаћу ти твоју причу.
За сусрет сам припремио
ЉУБАВ.
Не смеш да се љутиш,
За оно нико неће знати . . .
Јер у срећи бисер
Није увек ПРАВИ.
Варка
Срели смо се у ноћ,
Нашла си моју руку
У својој.
Осетио сам присутност
Твоју.
Чудно.
Нестајеш.
Гледам у празно.
Вичем.
Нема те.
Жеља
Данас сам у камену
Клесао љубав,
Радост сам бацио
Под облак,
Сунце ти држим
У рукама.
Хоћу да ти поклоним
Овај камен "
И тугу каменовану
И жељу румену.
Камен на камену "
ЖЕЉА.
Дођи, чекам те
Срастао са каменом.
Радост
Из очију ти потекла
Радост.
Снове сам расточио
На камен.
Стени сам поклонио
Ћутање.
Заједно смо потрчали
У стварност.
Јутрос смо песмом
Отворили прозор.
Радуј се, злато,
И овај камен је
Наше надање . . .
Лудост
Родио сам се за тебе
И твоје пожудне усне . . .
У априлском буђењу
Олистала си и процветала
Чежњоока жељо! . . .
У једном листу сам
Дете среће и љубави.
У цвету " син сете . . .
И када ветар провуче своје прсте
Кроз зелено-златне косе пролећа,
Знај да у мени надолази онај "
Црвени очај пожуде . . .
И, пази
Ја сам очајан
Јер, јачам и лудим
Од чежње за тобом . . .
Ја сам очајан " јер волим . . .
А знам да сам постао
Лахор пролећа
Који голица снове и плећа.
Птица и камен
Камен, жеља и птица,
Птица у облаку "
Жеља у сну . . .
Бацам ти мој камен.
Хваташ жељу,
Држиш је чврсто
Тако, птицо . . .
Срећна у роју пољубаца
Које расипам " бестиднице . . .
Држи камен " мој дар.
Сачувај ову тугу каменовану,
Жељу и голуба . . .
Птицу у облаку
Жељу у сну . . .
Да ли је ту
Ту међу вама
Поглед ми лута
И гледам, гледам
По хиљаду пута
Да ли је она ту"
У коси пролеће носи
У оку мајски сјај,
А усне, пламени откоси,
Миришу на мој крај! . . .
Сад чујем било срца,
Осећам да је ту
И видим, верујте видим,
У свима вама само њу . . .
Девојка
Кад румен лице зажари
И коса, просто ореол чари,
Мирисом срца раздрага,
Јa дрхтим и пламтим
Пред тобом, драга . . .
Песма за измишљену плавушу
Лели
Понекад ми се учини да
Могу да ти поклоним
Цео овај свет.
И кад се истргнем из
Те сулуде игре "
Схватам да ништа не могу
Да учиним за тебе;
За твоје детиње лудорије . . .
Зато извини,
Мирно и као жена.
Не љути се -
Знам да не умеш да се љутиш!
Понеси све своје снове за нови сусрет:
Хоћу да их бацимо под облак.
Хоћу, јер им је тамо место.
Покушаћемо да ходамо земљом.
Руке ћу ти поклонити за успомену.
Поклонићу ти и моје дечаштво "
И сунце! . . .
Реку ћу позвати да спере
Грехове . . .
Дођи, молим те "
Јер стварно ми се понекад
Учини да могу да те волим . . .
Неко . . .
Корак је монашки пружио
У снежне панораме ветрова
И мирно сејао игре драгуља
Под белим седефом самоће . . .
Град је у оку неонском
Бисере крупне низао
И руке високо дизао
Из топла паперја земља.
Неко је осмех просуо
И свуд га ко живот расуо . . .
Неко је корак пружио
И дан са Сунцем здружио . . .
Враћање
Када дођеш буди лахор
мојих бдења.
Донеси шапат априлских киша
и бистро око хтења . .
На усни стегни мир,
у оку распали жар!
Тишини отвори језика вир
замрзлих речи.
Узидај прошле ноћи
у сиви несана мук,
Процветај у зори дана
ко среће наше хук . .
Када дођеш постани лахор
мојих жеља . . .
Покидај све жудње
априлских бдења!
Прича о златном ланчићу
Ми се волимо. Јако. Врло јако. Ако је све то грозница ветровите младости" Можда. Нешто је, свакако, у питању. Шта" Жеђ, после спавања. У голим сновима око поноћи. Да, сећам се. Сећамо се врло често црвене варке које клизе етером илузија као муцава обећања. Обећања су наша беличасто празна и нежно испреплетана сувим уздасима, кроз чију мртву промуклост шкрипи сета горчине. Шта, зар те ја мрзим"!
Да, мрзим те. Ја те очајно мрзим. Мрзим те, пожудо, сулудо гладна и дивља у свом бесу. Од мржње до љубави само је један стисак и пламен заискри опет, а ми се чудимо својој несталности . . . Младост је склона да сагорева у разнобојним огњевима противуречности да би трајала као Фениксов двојник. Тако је. И опет верујемо. Да! Знамо да облаци подмећу своја леђа а ми их уздамо невештом руком која дрхти.
Верујем да ме не разумеш. Ти ниси тако зрела. А хтела би, разумем те, љубав. . . Око ти је титрај који открива и разголићује перивој жеља... Нећу то никоме рећи. Не, то само ја знам да ти си још дете које не зна ништа. Да ти си дете, које много хоће. Хоће чак до немогућег а неки стидљиви страх испружио руке и не да, не да . . .
Али, ја децу волим. Много. Лудо. Пази, молим те, пази да се облаци твојих сања не завуку у моје очи, које као луталице гладним сјајем траже паперјасте облине непознатих предела. И онда се извија жељолика страст од које се луди . . . Затворених очију правиш километарске скокове да би се спасла провалије, али узалуд, веруј, узалуд.
Па ти ми увек верујеш. Да, верујем, рекла си. А ипак зазвони телом неповерење. Зашто, зашто ми верујеш" Ја те лажем, јер моја ватра је пепељасто сивкаста, а ти би жар " жар, који би ти дао макар варнице . . .
Докле ће људи бити тако опаки. Синоћ сам другачије мислио јер ме је велика ноћна тишина уплашила. Ноћ мога града има твоје очи које простиру несташну тишину пуну сивкасте чежње а ја никада не познајем њихов прави сјај. Тим очима пуниле су се груди немиром страшнога сна који се жели, много жели . . .
Он и сан, две нежељене скитнице, дођу кад се не надаш. А онда" Ноћу у потеру за мачкама по плотовима, а оне маучу, беже од усхићеног лопова који дахће:" Волим те, мачкице" . . . Како си само уздахнула. Ти се тога не сећаш" . . .Знам, знам. . .
Кренули смо ивицом тротоара, раширили руке и угледали пољану дугу, бескрајну и пусту. Потрчали смо,лудо. Сели у траву. А затим се неспретно волели. И заволела си ме.
Говорила си ми : " Волим те,много, врло много." . . .А затим сам ти стављао шаку на уста. А ти си узбуђено понављала речи које су се сливале као жубор у уши :"Ја сам твоја, зар не" "
- Да моја си , само нећу да ме волиш.
- Хоћу, хоћу, завапила си као да ти је потребна помоћ.
- Шта хоћеш"
-Тебе!...
- Мене!" Зар ме ти заиста волиш"
- Дакле, довиђења младићу! Ми се не познајемо. Окренула си леђа и лагано кренула. Ко привиђење постала си тек мрља у мојим зеницама.
Не знам. Само знам да си нестајала брзо. Врло брзо. Знам једино да јој је име Катарина и да је допутовала из Битоља. Толико сам знао о девојци која је још мање познавала мене.
Можда сам волео само чежњу" Можда сам се уплашио плавих очију које су у мраку изгледале црне и сјајне.
Ње више нема. Отишла је. Била је дете које ме није разумело. Дете чије су усне пожудне а срце плашљиво на дивљој грбачи ветра ишло у свој бескрај . . .
Задрхтах. Да дрхтим. Осећам да и данас дрхтим. Чекам девојку,која, можда више не мисли на сусрет у Лесковцу. Чекам јер ће доћи. Доћи ће да чује истину о једној дрхтавој неспретности у јулској ноћи. Када сам био ветар. Ветар који разапиње своја крила да те прихвати и носи, носи . . .
Мислим. Мислим да ти вратим осмех који си заборавила да понесеш. Да ти вратим дуг усана које стидљиво чекају да промуцају неку реч извињења и сагоре на твојим . . .
И чекам на златни ланчић, који се пруљао у мојим рукама срамежљиво као и ти, кочоперно као наша младост, да опет зацакли у трави мало даље од нас као једини сведок наших несташлука . . .
Златан ланчић ће опет затреперити као ми . . .И дођи, искрено, дођи са ланчићем нека и он засветлуца као твоје очи кад виде да сам у чекању сазнао да се нешто догодило са нама . . .
Владимир КРАСИЋ
МАРИЈА МИХАЈЛОВИЋ
1986.
Видећеш неке светове нове,
ако дрхтаво убедиш себе
како је песник у трену сваком
мислио управо само на тебе!
Чиста, готово побожна књига
стихова Владимира Красића огледало је бића обичне жене Марије Михајловић. Та
жена је покретач поетских асоцијација овог поете, који се нехотице супроставља
на путен начин идеалу поетских славних инспирација: Лауре, Беатриче, Јулије
Примицове, Анабел Ли. Та Марија Михајловић која је изгубила кључеве у трави, али
не кључеве од куће (можда кључеве од кавеза у коме чува две голубице), живи је
доказ да интимистичка лирика и данас у мноштву поетских лабораторија може да
опстане као штиво које се лако и са узбуђењем прихвата.
И поред места која су као редови откинути из студентске свеске где доминира тако занемарена стидљивост, ова збирка открива носталгичну фабулу у којој је доминантна атмосфера нашег југа.
Не треба занемарити истину како ту има и архаичних тонова, скоро хорских свечаних молитава које се обично огласе у предвечерје, свакако манастирски, у духу традиције да је свака љубав недостижна, а ипак судбинска.
И сам поета је јужњак. И, Марија Михајловић је са југа. И цела арабеска, јужна је. Зато се необично осећамо пред овим исповестима које свуда исти смисао певају на разне начине. Ова збирка има присталице и те присталице бројне обогаћују ситуацију и оправдавају њен продор у излоге.
Ослањајући се чврсто на традицију поета Владимир Красић одважио се у намери да што једноставније опева своју љубавну драму.
Онај који зна раније радове овог поете, уочиће велики напредак и строжији поступак према форми, и, оно што је најважније, то је " препознатљивост карте коју је поета одиграо у некој слаткој тами љубавних преживљавања. То овог поету и чини особеним.
У Београду, новембра, 1986. године
Слободан МАРКОВИЋ-Либеро Маркони
* * *
Марију Михајловић воли
отац два одрасла сина.
* * *
Баци огледала
огледај се у мојим песмама
* * *
Постоје и молитве
против успомена
* * *
Успомене су тешка
трајна мука
Преписано из љубоморе
Скочио сам из сна
Кучка трчи за мном
Љуби ми и лиже руке
Неко ...
Монах
пружио корак
под белим седефом
самоће.
Град је у оку
неонском "
лажне бисере низао,
а неко је руке
дизао "
из топла паперја
земље.
Дође једном
Дође једном време неко
(полагано и без буке)
да се неком насмешимо,
да пружимо неком руке.
Стигне једном " време једно,
време чудно, време меко,
да некога заволимо
и да нас воли неко.
Дође тако једно време
да нам лице буде врело,
да некоме поклонимо
Срце топло " срце цело.
* * *
Успомене
травке снене
раздвојене
расточене
и зелене
тугују
преварене
луде
жене.
Јутро
Јутро пева у соби,
цвећа осмеси,
лептирасти дан,
поклони "
звезде у оку.
* * *
У листу сам,
у цвету "
син сете.
Ветар.
Долази црвени
очај пожуде "
Лудим.
* * *
Кораком монашким
сејао
седеф самоће...
У око
бисере низао
и вадио
топло паперје
земље.
Неко је осмех
расуо.
Живот.
Неко је корак
пружио
према сунцу.
Бор
Валови
црне косе.
У очима
осуђене
тајну носе...
Бисерна суза
чиста,
хладни извор.
Снегом
покривен
зелени бор...
Из дневника
Док ветар луди завија, ломи
и снег док пада, мекши од пене,
у својој соби питам се дуго:
ко ноћас мисли на мене"
Пролазе сати, а ја будан,
већ догорева свећа,
казаљке, једна за другом, журе:
ко се то ноћас мене сећа"
Мрак живи
око куће,
сан се прикрада аја се сећам
ко ми то ноћас име шапуће.
Освајање
Марија Михајловић
не шаље писма
на моју адресу.
Марија Михајловић
не окреће више
мој број апарата.
Марија Михајловић
не тражи да јој
песме пишем.
Марија Михајловић
не размишља
што јој нисам донео јабуку.
Марија Михајловић
је сигурна у мене.
Јуче сам се у
њу уселио.
Препознавање
Не знати Марију
исто је што и
недозволити
да уђе у дан у град.
Не знати Марију
исто је што и
бити жедан
уз крчаг вина.
Марија Михајловић
Марију Михајловић љуби
човек што покрива децу
увече кад излози цветају
на бескрајним тротоарима
успомена.
Данас дочекује кишу
пољубаца
што сагорева мокре зенице
на њиховим телима.
Истина
Стихове што говорим
Марији
можда и нису моји.
Песма је у мени.
Ако речи, понекад,
негде одлутају "
онда, остаје само Марија.
Јабука
Јабука моја и ти
у истој соби
бријите сате.
И, знам:
да исти мирис "
септембра имате.
И, исте мисли,
наше
и та јабука има.
Лето пролази,
сати се сами броје
долази зима.
Зато, без речи:
као кад грлиш
и љубиш
моје усне вреле,
загризи јабуку "
видим те хрлиш
кроз све даљине
које нас деле...
Нека се јабука
још једном
роди као зора.
Ја те још грлим
од страха врелу "
под сузом кише
са прозора.
август 1986.
* * *
Можеш огледала да разбијеш!
И онако се најлепше огледаш
у мојим стиховима
Самоћа
Уткала се
у мене луда
помућена свест.
Осећам скамењен
спаса ми нема,
већ сам слеп-
Видео сам крај
на жалу Утјехе.
Камен у грудима.
Седим на свом
жрвњу.
Сета
Соба као топло млеко.
Небо на прозор село.
Како отиче меко,
подне
невесело.
Ниси сама
Кад будеш пустиња,
липа кад процвета,
уз тебе је љубав!
Цвилиш " сама си!
Ниси, погледај:
уз сенку твоју
видиш моју.
Не претурај.
У твојој је руци
душа моја...
Сама
ниси. Штитим те
и од себе.
Ватрени август
речима китим,
и привијам се тихо.
Сама.
Може ли неко
после толико
љубави
да буде сам и пуст.
Кажеш, ипак, сама"
Дај ми руку.
Нема ме, а ту сам.
Док ме по прстима завидљивци
туку " у мени дивљењем ћутиш.
Сама.
Сад ћути док говорим:
никад и ни једног трена,
од овог сусрета па до краја
бићеш и остаћеш Једина
што све обале света
осмехом " љубав спаја.
Ниси сама.
То ја са тобом и кад ме нема
постајем као дан и тама.
Постајем робље, вода...
Сва мора, само, за тебе.
Ако си, пустиња
огрни плашт моје слободе.
Трајање
У мојим очима
твоја слика.
Осмех и пожуда
на врелим уснама.
Јабука у сусрету
опојни мирис шири...
И, зашто "
зашто да Марија
у срце не завири.
Суза
Сутон над градом
и у моју собу
увлачи се
крадом.
Издалека.,
зелени лук месечине.
А прозор би стрелу
белу одапео
немилице.
Она спава.
Појма нема
шта сам хтео
тек, влажне ми трепавице.
Чекање
Прозор плави
јутро боји
у трави "
Изгубљени
кључеви Твоји.
* * *
У соби патње
ко ли ноћас на мене мисли.
Догорева свећа.
Казаљке заустављене,
препуко сат.
Око куће прикрада се
неко непознат,
живим ли још у звуку
Марије"
* * *
У очима осуђене
тајне
чисте...хладне.
Снегом бор покривен.
Нисам сам.
Бајка
Џанарике
цветају шљиве.
У души
невидљиве.
* * *
Умеш ли
да се радујеш
кад цвет
у свитање
први пут
окуси воде"
Или се смејеш
због два пужа
са спиралним кулама
на сребрном трагу.
Умеш ли да волиш
и ништа да не кажеш, да не гледаш.
Може ли да те понесе,
и високо до облака
у поноћ уснула
шума.
Марија
Чујем глас њен,
бежи
као сан.
А, бар да је
стала!
С прага пас лаје:
куд ли је нестала"
* * *
Разбило се огледало
а ти си још ту
Тишина над градом
Као младо јутро
препуно росе
над градом
и кад се много тишине
у собу увуче крадом,
песма звезда стакластим звуком
допире тајно да заборавим јуче
јер зеленим луком
лице ми такне без осмеха.
А срце мало први пут воли
не може да одоли,
руке би да загрле неког
без греха.
Она спава и не зна
да су јуче слетеле птице
на цвеће болно "
моје трепавице.
У шареним речима песме без дна
(што су ко ехо немирног јата)
постоји нешто чудно лепо.
Она ништа не зна
и не схвата!
Трагови
Синоћ на јастуку злата
косе било доста.
За црно око...
За црно око што крије
плам туге
и носи тужну тајну
спреман сам
прегршт да дам
осећања,
жртвујем златну колајну...
За црно око
што уме рећи све
и просут благо нежности
да занос стрепње буде већи,
а говор срца упрости,
спреман сам прегршт
да дам речи,
све.
Пламени откоси
У коси
пролеће носи.
У оку сјај,
а усне,
пламени откоси,
што красе завичај.
Сад чујем било срца,
осећам да је ту
и видим свуда "
само њу.
Ако се пробудиш
Ако се пробудиш
кад се ноћ раздваја од јутра,
укради палету помешаних боја.
Крадем и чувам и ја
за неке далеке песме.
Ако отвориш прозор
и киша на трен
постане водоскок
на твом лицу,
откини нестварну
дугу.
Негде зелени лист
склони.
Ја их заклете скупљам
и чувам
за неке магличасте обрисе
песме младе и сне.
Обале
Топле као успомене,
нежнекао травке снене,
гледају се раздвојене
две обале заљубљене.
Годинама шуме воде,
пенушаве и зелене,
међ срцима устрепталим
две обале заљубљене.
Ал челична дуга моста
(да им љубав не увене)
у загрљај вечни споји
две обале заљубљене.
Плашљива јата
Прозор се плави,
сањиво јутро прописа боје,
иглице сунца потрави,
на јаблану грлице стоје.
На јастуку шачица злата,
два, три акорда чежњиве песме,
у срцу плашљива јата
нечега што се рећи не сме.
Ломе се тихо крила мека,
стрепе од сваког гласнијег шума,
ал неизвесност далека,
јача је од разума.
Јача од шаролике
цветне шљиве,
од лудог сјаја с прозора " слике,
и сузе једне невидљиве.
Бели се соба ко млеко.
Пола је неба на прозору село.
Дан отиче меко "
подне златне витице сплело.
На длану комад папира,
куглица стакла, латица цвета,
у срцу сва од немира,
јата стрепе од првог лета.
* * *
Ако те пламен
западне ватре
дуго обасјава
па се сан поигра
и не затвори очи:
упамти тај немир "
и ја га памтим
и мислим на песму.
Ако се пробудиш у соби
препуној злата,
знај напољу су
трава и тршње,
отворен прозор и ја.
Можеш раширити руке-
ја ћу ухватити птицу!
Можеш дотаћи јагодице "
ја ћу угледати цвет!
Песма ће нићи тад.
Прочитано из сумње
Очај ми јутрос помутила свест,
урличем рањен, крвав и усправан.
Отимам се сумњи "
не верујем превари.
Не верујем прочитаном из ока.
Девојка плава,
осмех на крају усана
огањ се диже до неба.
Умирем тихо прочитан.
Очај ми јутрос помутила свест,
урличем рањен, крвав и усправан.
Убиство са предумишљајем
Ноћас сам празан и напуштен,
од звезда, од снова и лепоте песме.
Све моје благо је
у трен проћердано,
убијен сам на прагу чекања.
У мени су стално убијали љубав,
све су ми узели са предумишљајем.
Окружен паклом чекам и слушам:
Жив сам, кажу, а мртав,
нем, заморен.
Ни песме не пишем више. За кога"
Коме да подарим
путовања друмовима"
Кога да подсећам на
велике градове"
Коме да јурим у бање и мора"
Преписано из земљописа
Професоре, запамти:
љубав не познаје земље,
градове и мора.
Не признаје твоје
земљописне карте,
за мене је најлепша песма зоре.
А, љубав професоре"
Љубав за децу нашу"
Шта ћеш им рећи кад постану људи"
На земљописној карти
живота срце жуди,
важно је, кажеш, шта ће
рећи људи!
Ништа, теби, није важно, професоре.
Ти би децу јео живу ако треба.
Љубав се другом љубављу
не буди,
време, професоре, и теби и мени
за цео живот мораће да суди...
Луде именице
Марија Михајловић
у мрежу живота хвата
лептире и птице.
Али, Марија Михајловић
не зна "
да су наша имена луде именице.
И, кад им се дода "
Љубав, Вера, Нада...
кроз грло жедно склизну
Марија и Влада.
И, вероватно, зато
библијска мудрост
као вино прија "
заљубљен у ноћи
на обали дозивам:
Владимир " Марија,
Марија " Владимир,
Владимир " Марија...
Било је
Деси се:
да сањамо,
да маштамо,
плачемо,
и патимо,
и, опраштамо.
* * *
Можеш сва огледала да разбијеш!
Ти се, ионако, најлепше видиш
у мојим песмама.
* * *
Искидан болом зовем те гласно.
Тражим те свуда.
Не чујеш, не пишеш, нељубиш;
не желиш да прођеш овуда...
Око ми сузи " срце крвари.
Било какав хоћу да се пробудим.
У галопу као коњаник стари
лудости својој данас судим.
Адресу знаш " нема тајне.
Јави док сам пи свести:
очекујем повољан ветар,
брод креће " где ћу те срести.
Можда ће писмо доћи
на моју адресу.
Шта да ти још кажем"
Владимир(у ноћи).
Лудости
Родио сам се за тебе
и твоје пожудне усне...
У априлском буђењу
олистала си "
и процветала
чежњоока жељо.
У једном листу сам
дете среће и љубави.
у цвету "
син сете.
И када ветар провуче
своје прсте "
кроз зеленозлатне
косе пролећа.
Знај у мени расте
црвени очај пожуде...
И пази:
искидаћу те...
лудим
од чежње за тобом.
Чувај се "
молим те.
Ја сам очајан "
Волим...
А знам да сам
постао
лахор
који голица
нова пролећа.
Враћање
Кад дођеш буди лахор
мојих бдења.
Донеси шапат априлских киша
и бистро око хтења...
На усни стегни мир,
у оку распали жар!
Тишини отвори језика вир
замрзлих речи.
Узидај прошле ноћи
у сиви несана мук,
процветај у зори дана
ко среће наше хук...
Када дођеш постани лахор
мојих жеља...
покидај све жудње
априлских бдења!
Преписано из ћутања
Суза Ти се уткала у мене луда.
Кошмар ми ломи помућену свест.
Хоћу да се зауставим скамењен.
Нема ми спаса "
ја сам, већ, слеп!
Видео сам почетак краја
Било је то на морском жалу Утјехе.
Ћутао сам камен ми у грудима.
Расточен седим на свом жрвњу.
Прочитано из бола
Последње капи бола
Непроспавану ноћ туге
Просипам преко кафанског стола
* * *
Разбило се огледало
и сад се у песмама
мојим огледаш
* * *
Хоћу да трајем.
Ране жеженим гвожђем
спаљујем
* * *
Огледала поразбијај
огледаш се у мојим песмама
МОЛИТВА ПРОТИВ УСПОМЕНА
* * *
Да не буде успомена
Марија Михајловић
Марију Михајловић воли
отац два одрасла сина.
Вече грли
распупеле излоге
живота.
распамећене руке.
Лудило
Пред Тобом.
Пред амбисом
лудила.
Лета,
августа
1986.
Кумим Те
виноградом,
очевом дедовином.
Услиши
сузу.
* * *
Зашто се
ћутањем светиш!
Песма си
одавно.
Негде ту
Нема је.
Међу вама
поглед лута.
Нема је.
Очи
по хиљаду пута
уз њу.
Нема је.
А негде је ту.
* * *
Имати Марију
исток
у рукама.
Имати Марију
топли силазак
са неба.
Имати Марију
лековито биље
у Алпима бола.
* * *
Сазрела жена.
У оку.
Савладамо
даљину
до зенице
неба.
Жене
Успомене,
травке снене...
Раздвојене...
И, зелене
Крај обале
заљубљене
Ћуте "
непознате жене.
Може ли
Може ли жена
због које живим
да буде сама!
Не веруј.
Ни себи,
ни даљини.
Уз тебе сам.
Песма
Можеш сва огледала
да поразбијаш
Ти се од данас
огледаваш
у песмама.
Поглед
У срцу
ватромети.
Раскош радости
улицом разбацујем.
Дрхтај
сањивих даљина.
Искре непознате.
Сусрет.
Две чаше златне.
Преписано из ока
Зар море има дна"
Море зла.
Памтим
чудовишта.
Стисак руку
преписујем,
суморну зграду,
прљави тротоар.
фебруар
гори.
Курва се
у ауту
шминка.
Рођендан
Жељама пробуђено јутро
пева у соби.
Од цвећа се осмеси
претворили у шарене бокоре
а мисли лептирасто запарале
бајколики дан.
мали поклони " велики од љубави
оних који воле комадић звезде
у нашем оку.
Лепши од пажње,
радоснији од жагора
устрепталих птица,
меко прихватамо испружене руке.
Једну задржавамо дуже.
Да ли се то сунце
заиста краичком усана
загонетно насмешило,
или нам се у овој
шароликој рођенданској песми
ипак само учинило.
Ја волим која то уме
Умеш ли
да се радујеш
само зато
што у свитање
бели цвет
осећа први пут
топлину неба
и пролећне воде"
Или:
умеш ли
осмехом да грејеш
кад видиш два пужића
како на леђима вуку
своје жуте куле
а за њима остаје
сребрни траг"
Затим:
умеш ли
да волиш
издалека,
и да ништа не кажеш
и да ме
склопиш у очи.
Може ли тебе
да понесе,
до облака,
и да ти срце
испуне
јелени страсти
из поноћне шуме"
Ја волим једну
која то уме.
Географија
На карти живота
показујеш деци расе.
Људи:
бели, жути и црни.
Бројеви!
Планине, реке, мора.
На истоку сунце-
на западу зора.
* * *
Немоћ ме оборила.
Изгубио сам
глас бола.
Одбројавам сате.
Смрт не долази.
* * *
Мртав сам.
На твом прагу
усне.
На твом прагу
деца
нерођена.
На твом прагу
стражар
пред греховима
почињеним
с предумишљајем.
* * *
Како ти
пролазе дани:
да ли срце за мном хаје"
Зашто ћутиш
тугу"
Јави:
да ли љубав
траје...
* * *
Када у соби дан осване
пробуди се прелепа од мене "
не дозволи да пеку ране
од одласка једне жене.
Писма
Кад стигну
писма,
не остављај их
без наде:
моја си.
Поносан на ране
Јутро
у тешким ранама.
Она и он се љубе.
Трпим.
Говори жена.
звер у мени.
У пепео ће.
Немам ни времена,
ни избора.
Хоћу да трајем.
Опорука
Састанак
у понедељак.
Чекам,
уторак.
Није дошла
у среду.
Одлазим
у четвртак.
Закажите
сусрет
у петак.
Капела
у Кошутњаку.
Марија долази
у недељу.
* * *
Морам трагом
твог беспућа.
Ноћас да се
осмелиш са мном
да удишеш сванућа,
у сунце да ме
уселиш.
* * *
Умакла си
отерала госта.
Огледало
Можеш сва огледала
да побацаш.
Од данас
се огледаш
у песмама.
* * *
Нека се догађа судбина
Интимистичка збирка песама "Марија Михајловић", сведена на три поетска лука " љубав,еротика и самоћа, што се у недоглед могу понављати док је живота и младости, исткана је нежним жицама какве је могла да испреде само дубока драма љубави тако непатворно доживљена.
Њен аутор Владимир Красић или син сете, љубавни монах топлог срца и резонерског духа, "луди" љубавни јужњак меке душе, пружа кораке љубави ка "сунцу среће" која му непрекидно измиче, док на путу осмех и пожуда остају вечно.
Са идеалом љубави у оку, он гази "стазама варке" од чврстог континента топлог кућног смираја пре августовске љубавне драме, у збирци јасно поцртане, до немира мира када се у њега уселила Марија Михајловић. А немир мира рађа поезију, чисту и непатворену, станковићевску и миљковићевску, јужњачку и красићевску, али и нашу јер " љубавни осмех и пожуда нису само својство овог поете " то је и наше, донкихотско, човеково, вечно, као мостови неопходни од обале сивила до слатког костићевског живљења с љубављу на овом свету " вечно.
Љубав као луда помућена свест, родила се у еротској ноћи и траје, живи у коси Марије, познаје се у сваком оку и погледу чежње, опстојава из великог еротског тренутка, претвара се у успомену велику као тајна, стравичну као мука.
Више разговорна и шантићевски исповедана, класична а јесењиновски сетна, на моменте одсвирана на ујевићевској харфи самоће, ову поезију пева привидни стоик(Хоћу да трајем. Ране жежем, гвожђем спаљујем), но туга за слатким успоменама надкриљује осмех лирског јунака Владимира Красића.
И вођен неким осмехом Марије Михајловић, хероином збирке, препознатљивим у свим другим Маријама, лирски јунак овога песника, бира све: од сина сете и очаја, преко срећника "од јастука злата" и "црног ока" до љубоморног патника и проклетника што смирај налази само у тихој хармонији природе.
Овај и овакав лирски јунак Владимира Красића, има места у поезији, тим пре, што га је оправдао мотивима сензибилности, љубоморе и туге, очаја и патње, привидним стоицизмом!
Красић зна да књижевност није само писање " лепо, лако и лепршаво; оно по њему мора да има и своје одређене димензије ширине, дубине (мисли и осећања) и висине (времена), а изнад свега у свему: једну Марију!
Да је више хармоничности стихова, гипкости језика уместо грцавости, бољег стила и метафора, збирка би могла издржати све критичке судове. Овако остаје нада: учиниће то нEка друга или иста Марија, свеједно, јер љубав има најјаче лирске кругове " ране.
Ове вреле поетске исповести ухваћене у трнуцима белога усијања имају право на опстојање јер је поезија ,час модерна, час и најчешће, класична.
Милош МИЛОШЕВИЋ
У Београду,
новембра 1986. године
''ЧЕЖЊА И ЧЕКАЊЕ''
Ово је трећа збирка песама Владимира Красића. Она је артикулисани самоговор емоција које су изнедриле ове поетске жуборе чијим бистрим капима исписује име своје најдраже " Марија Михајловић. То је и посве редак песник данас који тако експлицитно, скоро химнично, пева о својој љубави, дајући јој чар овоземаљске среће реалистичним виђењем и доживљајем. Све је у песми стало: и чежња и чекање, и занос, и сумња, и вера... Све се то слива у једно име и пружа могућност песнику да осветли своја расположења, да јавно објави свој унутрашњи свет. Тај свет претвара у истиниту причу, у којој фантазија постаје стварност, а стварност местимично преображава у непотребну сумњу. Цела историја љубави и жудња за срећом, за Маријом, надреалом живљења, прераста у пут сновиђења на коме песника очекује лепота и истина које постају права основа стварности и живота.
Међутим, можемо констатовати да Красић и у трећој збирци није превазишао замке вербализма и интимистичког концепта поезије. Разуђеном архитектонским и обновљеним језичким арсеналом Красић је покушао да иновира свој исказ пркосним акцентима који интензивира у лични доживљај. Уз то, рационалном и економичном структуром песме, Красић у колоплету љубавног бола исповеда своје неспокоје чежње који су бит свих осећања. Песниково срце уме да задрхти на пламену изгарања од чекања, надања и радовања. Зна да уведе песника у пукотине слутње у којима се открива лепота љубави.
Љубав се у Красићевој збирци манифестује као осећање пуног сензибилитета на чијем пламичку догорева и срце и ум у својој природности. Зато је Красићев доживљај љубави задржао мирно исповедање у чијем ткиву видно трепере стрепња и узлети, али не као мутни облаци туге, већ као зов, глас и светлост животног сензибилитета. Певајући љубав, Красић се обраћа Марији небираним речима, а тако лепо одабраним, да је та љубав у обичности живота и живљења једноставна. Отуда и ове јасноће и разумљивости Красићева певања, отуда и толико топлине и мекоте љубави која је увек била и биће благодет живота.
Мирослав МИЛОВАНОВИЋ
Владимир Красић представио се читалачкој публици трећом збирком песама ''Марија Михајловић'' у издању Књижевног клуба бораца писаца Југославије (за издавача Гордана Томић Радојевић, главни и одговорни уредник Вук Боричић, рецензенти Слободан Марковић " Либеро, Милош Милошевић и Мирослав Миловановић). Књига је изашла из штампе крајем прошле године у 99 нумерисаних примерака. Прву збирку песама ''Мајска цветања'' објавио је Раднички универзитет у Лесковцу 1967. године, другу ''Молитва против успомена'' Књижевни клуб бораца писаца Југославије прошле године.
Схватајући поезију као интиму, Владимир Красић остаје све време свог песничког трајања превасходни лирик: осећања су увек у првом плану, све је подређено њима, све је проткано тихом сетом коју изазива љубав која никада не пролази, ма колико се сводила на нешто што је прохујало не само са данима већ и са младошћу. Слободан Марковић " Либеро, познати песник, који је и илустровао ову збирку, у предговору, указујући на вредности овог поетског чина каже и следеће: ''И сам поета и Марија Михајловић је с југа. И цела арабеска јужна је. Зато се необично осећамо пред овим исповестима које свуда исти смисао певају на разне начине. Ова збирка има присталице и те присталице бројне обогаћују ситуацију и оправдавају њен продор у излоге...''
О песничком карактеру и његовом хтењу можда најпрецизније говоре стихови: ''Баци огледала, огледај се у мојим песмама.''
И цела збирка песама је у ствари огледало песникових снатрења, његове јаве и сна, преплитања онога што се догађало и онога што смо желели у нашим сновима, казујући своју интимну исповест, чинећи је јавном, он поетски говори неке опште истине о човеку заљубљеном у извесну жену и сан оличен у њој. Јер: ''Разбило се огледало, а ти си још ту.''
Владимир Красић као песник најјачи је у минијатурама, тамо где је шкрт на речима, у стиховима који не пате од обиља описа, песмама које спрегом речи и метафорама, рекло би се знаним, али реченим на његов начин. Тако у песми ''Марија Михајловић'' једноставно каже: ''Марију Михајловић воли отац два одрасла сина,вече грли распупеле излоге живота, распамећене руке.''
Збирка песама ''Марија Михајловић'' казује да је Владимир Красић песнички зрелији, али и да је остао песник интиме, лирик по вокацији, поред свог јужњачког темперамента,
носталгичан и загледан у човека оличеног у љубави.
(''НАША РЕЧ'', 1987.)
Недосањани идеал савршене љубави, сасвим новим, необузданим јужњачким жаром, заблистао је још једном у ових дана издатој, трећој по реду збирци песама Владимира Красића ''Марија Михајловић''. ''Чиста, скоро побожна књига стихова Владимира Красића огледало је бића обичне жене. Та жена је покретач поетских асоцијација овог поете, који се и нехотице супроставља на путен начин идеалу поетски славних инспирација: Лауре, Беатриче, Јулије Примицове, Анабел Ли'', записао је у уводу ове књиге познати песник Слободан Марковић.
После ''Мајских цветања'' и ''Молитве против успомена'', Ваше перо је у још савршенијој форми испрело грч свакодневице са чврстим нитима традиција Лесковца и јужне Србије, из које потичете.
- Није то Миткетова ''Жал за младос'' - каже Красић. - Коштанина песма, пренета из Бориног Врања у вреву велеграда, изазвала је у мени сасвим другачија осећања. Ту се и људска пролазност претапа у безброј одсека непоновљивих тренутака елегичног растајања или оде спајања. Све то, наравно, превире у онаквом животном оку, какав извире из тла за које смо везани.
Више од деценије сте у Београду.
- Моју прву збирку песама је издао Раднички универзитет у Лесковцу, пре 20 година. Запретени у жар прве младости, тадашњи непосредни контакти су чешће искитили дитирамбом. Тада сам, међутим, формирао не само литерарне, него и основне људске особине. Нова, неопходна искуства, не црпим само сада и овде, и зато ћу по оном исконском у себи увек остати лирик врелог југа.
Објавили сте десетак књига, писали за позориште, а ове године ће се снимити и играни филм по Вашем сценарију.
- Чак и у послу, у коме нема места за поетичност, енергију црпим увек из истог извора. Идеал жене и нада у нови сусрет, олакшавају и оплемењују буру детаља, у којима често не видимо ништа, осим њихове баналности. Зато је од писане, много важнија поезија у односу према свету, а тек иза тога може да произлази порука за остале.
Критике су углавном позитивне.
- У једној од рецензија је записано: ''Љубав као луда помућена свест, родила се у еротској ноћи и траје, живи у коси Марије, познаје се у сваком оку и погледу чежње, опстојава из великог еротског тренутка, претвара се у успомену велику као тајна, стравичну као мука'' (Милош Милошевић). Таква тајна и мука нагониће ме и даље да певам о трептајима љубави, разапетим између Андрићеве недокучиве Јелене и превртљиве Лоркине љубавнице са плаже.
М. ЂОРЂЕВИЋ
(''НАША РЕЧ'', 23. јануар 1987.)
Крале!
Марија Михајловић оставља на мене утисак, снажан, распеван, стваран, баш онакав какав сам стекао у тренутку кад се Марија Михајловић родила као идеја, оног београдског поподнева, кад смо јурили преко Миљаковца. Тад сам већ био сигуран да је књига била ту јер је и била...
Песник и девојка, која својим светом лебди између музике, књига и тебе. И песник, искидан професионалном тортуром, сањалачким трзајима, који попут бесног пса уједају здраво ткиво, што је тог тренутка с пролећем освајао стари добри Београд.
Видео сам шта се догађа унутра, у вама, у пунокрвним вијугама радости, у пешчаниј структури разума и валовитим понорима размрсканих осећања. Разговори, искидане реченице, еротски и милозвучни обрачуни, трке од Миљаковца, до аеродрома, Петловог Брда, разговори телефоном Београд виа Књажевац, источна Србија-Београд, хало Марија, поноћне баладе, свргнути кодекси грађанске архитектуре, убиствена истраживања срца, напрасне тврдње, криви торањ у Пизи, хистеричне поморанџе бачене кроз прозор трамваја, уверавања и разуверавања, балони мудрости: жути, плави, црвени, искидане реченице, фронцле тугованки, очајне гурабије могућих породичних и личних скандала, поноћна прислушкивања двадесетдвојке, велике и црвене јабуке презента, натезања понедељком, уторком, средом, четвртком...сваким даном. Миљаковачка романса, судари на тргу Маркса и Енгелса, шоферска гунђања за време поноћних вожњи и братоубилачки растанци на тротоарима Мајке Јевросиме, Миљаковца, Калемегдана, "крађе станова", двадесетособна позорница верног пријатеља који вечно путује службено и полуслужбено на одморе, пријатне гарсоњере, Перзијски цар, господин Лео И, у својини драге Јованке...
Песма, песма, песма...
Јединствено, невероватно, недозвољиво, раскалашно, али неминовно и реално присвајање радости у обостраној разбибризи која раздиреразум и мишиће али буди иначе тако ретка човекова пролећа. Урааа! Београд није толико изанђан да не може да се нађе при руци раскалашним и безобразним љубавницима, који поред свих људских и Божијих обавеза, имају снаге и времена, воље и потребе, и невиђене дрскости, да на екс испију страхотну, лепушкасту бачву чудесне љубави...
Ма нека иде све у божји матер, ипак има некакве ђавоље правде, кад је има, и љубавници, макар били мудри, напрасни, шашави... Ето, видиш!
Тмуран, белкасто тврд лесковачки дан, предвечерје, ваљда и некаква блесава домаћа лимунада на ТВ, са Гидром. Ипак, прелиставам Марију Михајловић, и даље осећам присуство, фантастично тајне језике, подмукле подморнице смисла, гргураве листове тек убране киселкасто слаткасте крушке. Чуваћу тајну ове књиге, јер мислим да сам је нашао...
Срећно, побратиме!
Раде ЈОВИЋ
(Лесковац, 26. јануар 1987.,Писмо пријатеља)
''МАРИЈА МИХАЈЛОВИЋ'' У 99 ПРИМЕРАКА
У излогу београдске ''Југословенске књиге'' на Теразијама ових дана појавила се необична књига песама Владимира Красића под насловом ''Марија Михајловић''. Ово библиографско издање изазива пажњу и својом ценом од 9.999 динара.
У колоплету издавачког прегалаштва, и у београдском и у југословенском видокругу, једна нова књига поезије, мање или више, наизглед није битна чињеница. И, ако је заљубљеник поезије непажљив, може да му се деси да му из пажње измигољи својеврсна посластица, добра књига поезије, животно вредна читаочеве пажње. То ће се многима, вероватно, десити и сада када је већ објављено да излог ''Југословенске књиге'' на Теразијама у Београду обогаћује књига стихова Владимира Красића, која је, између осталог, и дело београдског књиговесца и штампара Јосипа Пакаиа. ''Марија Михајловић'' је штампана као библиографско издање у 99 нумерисаних примерака. Изазива пажњу својим необичним форматом, а овај молитвеник љубави има посве необичну цену од 9.999 динара. Дакле, само један динар мање од старог милиона.
Лепо је сазнање да је за ''Марију Михајловић'' критичку реч и илустрације приложио и Слободан Марковић " Либеро, наш познати песник.
Елем, Красићева ''Марија Михајловић'' је међу нама: распевана, златоуста и изазовна. Нуди нам својеврстан доживљај необичног песника који има смелости да у својој трећој књизи песама: ''Марију Михајловић воли отац два одрасла сина''. Први песмољупци и рецензенти ове Красићеве књиге, већ поменути Слободан Марковић, затим Милош Милошевић и Мирослав Миловановић, везују песниково дело Красића за југ Србије. Покушавају да је ''приземе за једно небо'' и налазе јој могуће замерке у понекој песничкој метафори.
Поштенији посматрач, међутим, смелије ће поћи између редова, застаће на песниковим Теразијама, сакриће се у озеленели Калемегдан, свратиће на пиће у ''Прешернову клет''. Јер, ''Марија Михајловић'' је, и ако је песник Лесковчанин рођен у Нишу, пре свега београдски песников кошмар. И кошмар и премалеће. Ако је ''Марија Михајловић'' уопште некада постојала, и ако постоји као живо биће, она се у песниковом виђењу поново родила. Али, не само она. Родио се поново и песник. Јер, ако неко успе да са толико понирања потражи своју љубав, и да са толико искрености искаже своју одговорност, онда је он спреман да пред самим собом, и пред нама, понесе и терет једне такве љубави. Свеједно, била она стварна или не.
Красићева ''Марија Михајловић'' је читалачки изазов. Зато је треба потражити у књижарама јер та књига може да нам пружи могућност да се суочимо и са својим схватањима љубави и поезије.
Гордана ЉУБИСАВЉЕВИЋ
(''ПОЛИТИКА ЕКСПРЕС'')
СТРАСТ ЈЕ УВЕК ПАТЊА
Ових дана, готово симболично, сусрели су се рођендан и трећа по реду збирка песама поете Владимира Красића, насловљена именом Марије Михајловић у које се, како је приметио један од поговорника, књижевни критичар Мирослав Миловановић, све слило: и чежња, и чекање, и занос, и сумња, и вера, пруживши могућност песнику да осветли сва своја расположења, да јавно објави свој унутрашњи свет.
А тај свет занесењака и страдалника Красића, новинара по професији и поете по вокацији, Београђанина из Ниша, или Нишлије из Београда, ''сина сете'' и сејача ''седефа самоће'' прожет је осећањем према жени у распону од романтичног заноса Тристана и Изолде, преко трагичне поезије Ромеа и Ђулијете, до дивље страсти Самсона и Далиле. Он, творац најчудеснијих огледала, волшебник који блиставу, глатку површину супроставља стиху, бродоломник на водама љубави " једине ствари о којој се не може рећи ништа бесмислено и напосе " станар Марије Михајловић, живи једним помало парадоксалним животом: са умећем живљења од успомена, против којих се на другој страни тако грчевито, али готово безнадежно бори.
Лирик до корица, нежни актер бурне љубавне драме, складном, готово хармоничном музиком речи показује да је страст увек патња, па чак и онда кад је задовољена. Стога је готово сваки стих набијен специфичном дертом и кахаром, модификованим обликом јужњачко-босанског осећања, примереног урбаној вреви и велеградској отуђености. Та његова поезија, живи је доказ, како је приметио у предговору велики песник Слободан Марковић Либеро ''да интимистичка лирика и данас у мноштву поетских лабораторија може да опстане као штиво које се лако и са узбуђењем прихвата''.
Песник каже:
- Писати за мене значи дисати и даље " живети. Људи се бране на различите начине. Стих је моја одбрана, мој свет и бег, моја потреба. Отиснути се у светове речи значи помоћи самом себи, ослободити се душевне стеге и набоја муке кроз једно болно пражњење после којег настаје олакшање. Објавити написано значи показати себе изнутра, обелоданити сопствене слабе тачке, показати свету личну интиму, оголити душу и њене најтананије трептаје, дозволити сваком да те види. То увек помало значи и страх. Страх који се открива пред непознатим светом.
Ако је исповедаоници Владимира Красића књижевна критика ставила по коју замерку на стил, форму и метафору, сасвим је извесно да је његова значајна предност стих сам за себе, што се као прави бисер заискри у контексту песме. Само истанчана и дрхтава поетска природа могла је да каже: ''Може ли неко после толико љубави да буде сам и пуст'' или ''може ли жена због које живим да буде сама'', или ''можеш сва огледала да разбијеш. Ти се и онако огледаш у мојим песмама...''
А таквих бисера је у Марији Михајловић читав прегршт. Прегршт који има готово афористички призвук и самим тим класични карактер. Управо због тога за поету Красића могло би се закључити: док се обраћа Марији Михајловић , својој ''чежњоокој жељи'' и свом ''лековитом биљу у Алпима бола'' он страствено каже: ''Искидаћу те...лудим'', показујући и потврђујући древну мисао да уколико је човек већи утолико су јаче његове страсти.
Верољуб ЈОВАНОВИЋ
(''НАРОДНЕ НОВИНЕ'', 4. фебруар 1987. )
Наш колега Владимир Красић објавио је једну изузетну књигу под насловом ''Марија Михајловић''. То је, заправо, збирка песама овог талентованог поете по вокацији а новинара по професији. Збирка представља скуп најлепших Красићевих песама које су, заиста, вредне пажње.
У мајсторској радионици познатог београдског књиговезца Јосипа Пакаиа штампана је збирка песама Владимира Красића под називом ''Марија Михајловић''.
Ово, са мером направљено, библиографско издање привукло је пажњу јавности. Књига је штампана у 99 нумерисаних примерака у тврдом повезу са златотиском и већ је доживела два издања. Ових дана штампаће се треће издање ''Марије Михајловић'' која ће се појавити у издању Новинско издавачке куће ''Вести'' из Титовог Ужица.
Уводне напомене и илустрацију књиге направио је познати песник Слободан Марковић - Либеро. Иначе, ''Марија Михајловић'' се налази на попису најскупљих књига поезије у Југославији јер је њена цена у књижарском излогу ''Југословенске књиге'' у Београду 9.999 нових динара. Дакле, само динар мање од једног старог милиона.
Јован КЕСАР
(овај текст ''ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ'' емитовао је ТАНЈУГ па су га пренеле и: ''НАРОДНЕ НОВИНЕ'' 4. фебруара 1987, ''БОРБИН ИНФОРМАТОР'' фебруар 1987, ''ТВ НОВОСТИ'' 6. фебруара 1987, '' НОВОСТИ 8'' 12. фебруара 1987.)
Владимир Красић, новинар ''Борбе''из Београда, објавио је ових дана збирку песама под насловом ''Марија Михајловић'' у тиражу од 99 примерака, чија је цена 9.999 динара, а штампао је Јосип Пакаи.
Златко СТЕВИЋ
(''ЕНИГМА'', 10. фебруар 1987.)
''МАРИЈА''
ПОВОД ЗА РАЗГОВОР О МОРУ
Знам да је море и ових зимских дана лијепо. Једини је или један од ријетких који о томе хоће да мисли. Јер у мени је море у успоменама и онако како ја желим да га видим сједећи сам у лесковачком стану, као у некој зимској тврђави, опсједнутој бијелим снијегом.
''Марија Михајловић'' ми даје повода да мислим о мору, да о мору с неким поразговарам. Не, нема у Красићевој књизи ни ријечи о обали, Милочеру, Јазу...нема буквално. Књига говори о пјесниковим непроспаваним ноћима, о лудим зорама на чијим ивицама лута пјесник мјесечар и дозива своју београдску чаробницу, моли је да заснују вилењачко огњиште у гнијездима будућег дана у којима сунце засађује своје мале громове свјетлости, своје птиће. И сада ми то дозивање, тај ехо, разбуктава мисли и ја у дијалогу са пјесником и ''Маријом'', полемишем и са морем. Видим га, узбуркало се под Старим Градом, баца капље плавог зноја на незаштићене докове око којих се окупили заборављени чунови лењивих власника, што су своја власништва оставили на милост и немилост бурама и вјетровима.
''Баци огледала
и огледај се у мојим
песмама''.
Каже Красић Марији, и то у мени одзвања као урлик подивљалих валова разбијених о стијење на Мограну.
''Чујем глас њен,
бежи као сан,
а бар да је стала...''
И ја се по ко зна који пут подвучем тврдој истини: све некуд бјежи " море од човјека, човјек од мора, живот од човјека; та огромна вода само привидно насрће на наша чула, буди потребе за страхом, истином...
Тако претурам тај монолог главом, и никако да скројим једну давну слику, зачету баш на будванској обали, једне давне седамдесет прве, једну слику која се тиче пјесника Владимира Красића и мене, и која можда објашњава: откуда сада море у мени, сад док представљам ту Красићеву ''Марију Михајловић''.
Седамдесет и прва... Красић је посредовао да се боље упознам са Будвом, са њеним људима, морем, обалом. Те године он је учинио све да у Будви боравим двадесетак дана. И кад смо се тамо нашли, још више је учинио да упознам људе: Станишића, Греговића, Јововића. Најприје смо писали о цвјећару из ЗЕПС-а, о оном чудовишном Мађару, који је цвијећу умио да поклони душу, и да од сваке траве изгради цвијет. Писали смо још много штошта, пуно. ''Новости'' су скоро сваког дана објављивале по нешто од тога што смо Красић и ја писали о Будви. И ваљда пишући тако, ја сам упао у замку пријатељства. Касније, послије много година, скоро се хистерично враћао на ту обалу, зими, љети, с јесени... Из тих шетњи, сновиђења, познанства са морем и Будвом, остало је у мени много Красићевог одушевљења за необјашњиво, лијепо, мудро, раскалашно. Разговарајући о свему, помињали смо недаће, пјесме, сусрете, љубави. Не, тад о Марији није било речи, Марију нико од нас двојице није познавао. Откуда онда та асоцијација, та моја луда мисао да сам их тада видио заједно: руку под руку како се раскалашно смију над плавом водом, што је мировала на Словенској плажи... Нисам их видио. Нисам... Зашто онда мисао, да ''Марија Михајловић'' и море имају нечег заједничког..." Једино ако није стид што и пјесникова збирка ''Марија Михајловић'' и море изазивају исте мисли у мени по љепоти, разиграности, ћудљивости и немиру, по милозвучности и забринутости.
Зато, или ипак због тога што сам те далеке седамдесет прве видио заједно Марију и пјесника како се рађају на будванској обали...
Раде ЈОВИЋ
(''ЦРНОГОРСКЕ НОВИНЕ'', 15. фебруар 1987.)
У среду, 25. фебруара, Дом омладине и Народна библиотека организују песничко вече поводом промоције књиге ''Марија Михајловић'' нашег књижевника Владимира Красића. Исте вечери Душан Чукић, новинар ''Борбе'', говориће у оквиру трибине о утисцима из Совјетског Савеза. песничко вече и трибина организују се у сали на Информативном одељењу Народне библиотеке у 19. сати.
(''БОРСКЕ НОВОСТИ'', 18. фебруар 1987.)
ВЕЧЕ СА УРЕДНИЦИМА ''БОРБЕ''
Убрзани друштвени развој и целокупна престројавања у Совјетском Савезу, у чијем центру је интерес тамошњих трудбеника, на иницијативу генералног секретара КП СССР-а Михаила Горбачова, била је централна тема трибине организоване прошле среде у Народној библиотеци уз учешће Душана Чукића, дугогодишњег дописника ''Борбе'' из СССР-а и Владимира Красића, заменика главног и одговорног уредника овог листа.
Чукић је сликовито и новинарски надахнуто говорио и о својим сусретима са Брежњевом, Валентином Терјешковом, Раисом и Михаилом Горбачовим. Нису изостале ни његове живе интерпретације живљења и раста прве земље социјализма.
Говорећи о отпорима новом курсу Михаило Горбачова, Чукић је нагласио да су видљиви, али да је, судећи по свему, исход радикалних промена сасвим известан. Образлажући овај став, констатовао је да је демократија у Совјетском Савезу све разумљивија, јер иницира стваралаштво и отвара просторе за нове идеје и боље привредне резултате.
Владимир Красић се борским љубитељима поезије представио стиховима из своје најновије збирке песама ''Марија Михајловић''.
С. Ж. Р.
(''БОРСКЕ НОВОСТИ'', 4.март 1987.)
Понекад је узалудно тражити сведочења за многа протекла збивања. Али кад се сведочанства сама оваплоте, и то у писаном облику, онда је човеку лако да преврне који неисписани лист и да се да на посао. Красићева ''Марија Михајловић'', књига љубавне лирике, која ових дана у библиографском издању краси излоге, има права и на наша присећања. И по ауторовим заслугама и по љубави која на страницама ове књиге вришти својом лепотом и несвакодневним римама упућеним и нама и токовима долазећег.
Владимир Красић, новинар путник, коњоводац разбибриге, човек необичне енергије, водоноша многих културних и стваралачких интрига наше новије чаршије, оваплотио се на падинама београдске калдрме као богохулни љубавник, који својим егоистичним (баш онако како љубав налаже) виђењем љубљења и љубави, јаше на бриткој сабљи вечитог лепог имена Марија. И ви вероватно познајете Владимира Красића. То је онај сарадник унутрашњих страна ''Вечерњих новости'', које су седамдесетих година толико биле присутне са својом јужноморавском страном; то је онај заљубљеник аматерског филма што нас је све посипао пепелом тврдећи да култура провинције има и мора да има снаге да подметне своју грбачу под теретом културне мисије аматерског стваралаштва; то је онај весели димничар, што својим фотоапаратима чисти наша чула вида и упућује нас на пејзаже и форме наше чаршије, коју смо понекад спонтано заборављали, то је онај омладинац из ПШЦ, који је почетком шездесетих самосвесно стајао иза средњошколског листа ''Будућност'', што се нажалост после Красићевог одласка из школе више не издаје.
И сад и та вест: Красић песник, делибаша ''Марија Михајловић'', те необичне поетесе-ласте, која је у њему пробудила светове младости и искуства и натерала га да своје недоумице упише у белу књигу риме. У њима се препознаје лесковачка трабакула, симпатични митинзи поезије из 62. или се одсликава она наша најдужа улица градска од Ж. станице до болнице, покадкад одсликава се мисао на летње седељке пред хотелом ''Београд'', па отуд није чудо што нам се намеће помисао да је Красићева ''Марија Михајловић'', бар између редова, песмопис његових и наших младалачих дана посвећен и Лепосави, можда некој Мирјани, Зори. Кад песник сније љубавне сне, пожељно је присуство и сведока у њима. Јер и ми смо, баш као и Красић, често кидисали на истине, песме, играли на исту карту. То што је сад у његовим рукама адут, срећа је и по нас и по песника, јер захваљујући и том чину, ми можемо гласније додати: одрасли смо у граду песника.
Ј.Р.
(''КОМБИНАТ'', лист СОУР-а ГИК ''Милентије Поповић'' Лесковац, април 1987.)
Владимир КРАСИЋ
РАЗЉУБАК
1988.
Ако одем мораш да знаш:
дала сам ти све што имам.
Ако ме због тога заборавиш:
одузми ми оно што
ионако не поседујем.
ОНА:
Оловку коју јој он редовно
поклања сваког четвртог јутра
и пете вечери ставља у леви
џеп своје беле униформе.
Песма о заљубљенима се
пише.
Живи између два града на
точковима што живот значе.
Притиснута јужњачким менталитетом
траје у месту из кога аутобуси за
Београд иду као антобиотици "
на шест сати.
О ЊЕМУ:
Диви му се једна жена-дете
и хиљаду пута се пред собом
куне да ће га волети до гроба.
Због њега не окреће више бројеве
телефона својих пријатеља
и увек је код куће.
ОНА:
Несносна је за околину.
Дружи се сама са собом.
Своју тајну чува закључану
у срцу.
Кажу јој да је лепша, тајанственија
и привлачнија.
Кажу јој да сва њена фаталност цвета,
да је магично привлачна та њена
готово светачка усамљеност, да је
увредљиво њено уверње да је довољна
сама себи.
Они ништа не знају.
Научила је да без страха изговара
речи љубави, да их без стида слуша,
прихвата и верује им.
ОН:
Зна њено име и неће га
никоме рећи.
ОНА:
Срећна је због тога.
ОН:
Вара се ако мисли да може
волети више од ње.
ОНА:
Вара се ако мисли да може
волети више од њега.
ОНИ:
Она и Он ће постојати само
онда ако им пође за руком да склопе
два апсолутно одговарајућа дела
фигуре која је света
као и њихова заклетва.
ОН:
Луд је ако не рачуна на
срце које је у потпуности
освојио и које му припада по
природи љубави.
( Фрагменти из преписке Београд, јула 1988. )
Све што је Ена рекла чиста
је истина.
Ена на ово полаже сва људска
права и не дозвољава да
се ишта мења.
Ако неко жели да нешто дода
а да не буде у складу са природом
Енине љубави " нема њен
благослов.
Ена поздравља људе који
имају снаге да поверују да је
љубав важнија од живота.
( Оригинал писма похрањен је у личном трезору )
О Владимиру Красићу, Ени, о човеку и о песнику, по мери живота.
Најпре онај дечачки прелудиј саткан од насиља, гладовања и сребра љубави источеног из мајчиних недара. Затим, изградња земље и нас. И школе по мери непредвидљиве будућности за коју је речено да ће бити лепршава а испало да је озбиљна, шкрта и понекад претећа.
Следила је младост лепша од свега што смо наследили. Младост искања, ризика, уживања у сиромашним фантазијама и бекства у туђе уметности, филмове и литературу...
У свему томе, задовољење и са малим. Читава малограђанска циркузијада проткана поетиком јужњачког менталитета као јединим здравим елементом сомнабулне потребе да се васцело биће поклони некоме и нечему: народу, жени шуми, плаветнилу небеском, води и ватри.
Отуда у Красићу песничко је проткано свакодневицом, сновима, идејама и класичном потребом посвећивања недокучивој имагинацији. Све је у једној торби, као код чаробњака из Оза: со и хлеб, суза и нагон смрти. и љубав на врху јарбола. И ветровита скитања која нас увек воде у недокучени круг питања на која нити је било нити ће бити одговора.
Коначан резултат р а з љ у б а к посвећен Ени, која јесте и није жена.
Пре би се рекло птица или Клеопатра, прелепа видарка у белој одори у чијим рукама сева чаробни штапић, скалпер и мрко црвени цвет руже којом се лече болести срца, освежава ум, напада разум и којим се кидају границе недореченог сна у коме се ни славне војсковође нису сналазиле како треба.
Простије речено: Красић воли Ену. Ена воли Красића.
Крале и Ена " два бића вољена.
Ена и Крале " две лепе будале.
Кривуља естетског пада са врха на дно. Два бића омеђена искричавом историјом, потрошачким каријатидама, свакодневним ујдурмама које се понекад граниче са патњама Ватерлоа или се претварају у вашарске играрије потхрањене богатим трпезама, усуђују се да јавно отварају фабрике префињених лажи, да прерађују сумње у веровања и подмећу и себи и нама, књигу која може лако да нас увери да смо сви заједно срећни.
А љубав њихова и не би била љубав да јој је сврха срећа. Јер, у љубави је свака сврха под сумњом. Љубав је била и остаће жртвовање.
Зато је Красићева поезија читљиво нечитљива. Или обрнуто ако вам то више одговара. Зато, јер он под крилом метафоре увек подмеће и опомену, која би у слободном преводу могла да гласи:
Живите како можете.
Љубите како умете.
Писац ових редова који и јесу и нису предговор поверовао је песнику. Зато вам на крају и пише:
Опомињем вас,
Красићев разљубак
је ваш.
Красићева Ена
је б о л .
Покушајте да живите са овим сазнањем.
Радомир ЈОВИЋ
П.С.
Песник је можда игром случаја прекорачио границе могућег. Нама остаје да поверујемо да постоје чизме од седам миља. Ако заиста постоје, онда ће неко од нас, онај ко има среће да их нађе на свом старом тавану, моћи да пође Красићевим стазама.
За Е н о м !
Р. Ј.
ЈЕДИНА МОЈА
Станујемо на
истом спрату
данашњице.
Зашто не би и ти знала
Волим те тако "
како никада,
никога "
нисам и нећу.
Предсказање
Са стидљивим наговештајима
пролећа
почеше немири у мени.
Нисам знао да Ена постоји!
Видокруг
Почињем да пишем
неке чудне песме.
Гледам кроз отворен прозор.
Видим, пролазиш мојом улицом
и, осмехујеш се некоме.
Тај неко сам ја.
Добро је што ни ти ни ја
не знамо праву истину.
Загонетка
Да нема онога
што имамо
било би оно
што сада
не може бити.
* * *
ЕНА "
НЕ МОГУ БЕЗ ТЕБЕ!
* * *
Мисли ме моје
не прогањају.
Оне ме одржавају.
* * *
Нема љубави, Ена,
ако волим само ја.
* * *
Љубав је као космос,
коначна и бескрајна.
Твоје очи су космос
моје љубави.
Тајно писмо
Волим те јер имаш
шашаве мисли
као ја.
РАЗЉУБАК
Љубим р а з љ у б а к
твој, Ена!
Ени у праскозорје
Ниси хтела више,
ниси дала мање.
Понекад снови
после кише "
залудно праштање.
Не обраћајте пажњу
Ноћас сагоревам
расточен између
Ене и сна.
Једне среде
Нака буде што мора,
на лицу остаје ожиљак лак.
Неки су то назвали бора "
избрисаће је немушти мрак.
Ена
Требаш ми као вода,
ваздух, сан " патња,
осмех " музика;
требаш ми "
као трави сунце,
води обале,
звездама небо,
земљи човеков вид "
шуми зеленило.
Случајно писмо
Нека буде апокалипса,
нек пада киша " град.
Пешчани свет, свет од гипса,
о, какав несклад.
Балкански пир
Нудим ти празне дланове
да на њима одрастеш.
Међу нама
Путујем страном "
можда чудном.
Мислим да никад
ниси сама.
Моје Те жеље
чине будном.
Алелуја
Као вода сам "
задирем у твоје поре.
Осећам, бежиш са брода.
Око тебе море.
Писмо из Осла
Као маса си,
куљаш лако
кроз простор
и време "
као лава.
У мени се видик
ко море таласа,
нада не спава.
Пуцањ у празно
Нема бога коме се молим,
ни силе којој се клањам.
Једино знам лудо те волим
иако, засад, само сањам.
Нешто сасвим лично
Поћи ћу за првом чергом.
Заборавићу све,
бос крећем на пут
извиђања.
Звездано небо постаје ближе,
зора рађа мир.
Немам имена,
немам огњишта.
Све је моје "
све и ништа.
Градови бели,
реке и мора "
кроз моју љубав.
Моја љубав утиче
у твоје непознато.
Из дневника о заборављеним дечацима
Зимзелене очи
Небо небеско
Осмех Енин
Срећа ничија
Коса замршена
Ореол непотребан
Разљубак пустиња
Чежња моја
Под неонском светиљком
Ноћас си небу до рамена
склапам те у своје очи.
Белешка о болу
Без тебе
време испосничко,
дани узалудни "
сунце лажно.
Једино мисао уплашена
лута за тобом.
Крај отвореног прозора
У мени понекад
ђаволи коло воде "
видим недостижне врхове,
понор и лажне слике.
Полумрак сиви траје.
Ена је заборавила
да постојим.
Последња ноћ
Мисисипи, Амазон и Волга
не смеју да сперу
мирис Ене.
Биљке на њиховим обалама
миришу на ову звезду жену
која не зна да сам јој
посветио
своју последњу ноћ.
На броду за Мелбурн
Песма си ноћас "
суза, искра туге.
Чекам уроњен
у твоје зелене воде.
Нема те
иако знам да си ту.
Зачарана доброто
мојих дечачких сневања.
Седмог јула 88.
Птица је полетела
Ени у походе.
* * *
Срећан ћу умрети
путујући к теби
Ена.
* * *
Путује моја Ена
у касарне дивљине.
На неко море плаво,
тамо ће сањати мене.
Топчидерско сунце
од туге гине.
Ена одлази.
Воз стоји,
никад да крене.
Нек иде тај воз...
Нека путује тамо,
где му се дало.
Бокори чежње
на врелом перону гину;
време, тај баксуз стари "
ко зна зашто је стало.
Питање
Ако ме можеш пустити
из златног кавеза
сигуран
да нећу одлетети"
Ако ми отвориш
све прозоре "
пустиш сунце
и не окренеш главу
кад другом отпевам
песму"
Ако ми не ставиш знак
а увек ме препознаш "
не бринеш за мене
кад пада први мрак"
Ако ми не покидаш срце
тражећи златну нит
и не повежеш очи
због сјаја у њима"
Ако ме пустиш
међу голубове
а не уставиш све кобце
и мирно затвориш очи
кад сама кренем на југ...
И, ако знаш да сам с тобом
онда када си лоше "
чак, и када си с другом
и м а ш м е с в у !
Одговор
Отварам златан кавез
с и г у р а н
да нећеш одлетети.
Отварам све прозоре
да те окупа светлост.
Можеш слободно другом
отпевати песму.
Препознајем те зато
што носиш мој знак.
Не бринем за тебе
кад спушта се мрак.
Сјај твојих очију
опчињава свет
и прича љубав "
о нама.
Док летиш на југ
спавам мирно.
Лоше ти не може бити
и м а м т е с в у.
Мост на реци Квај
(април, 1988.)
Убићу те, рекла си тада,
кад прођемо замке "
кад нас нема више.
Убиј ме, рекао сам "
нека смрт завлада.
Убиј ме " али,
молим те,
говори тише.
Жени у белом
Ноћ надкриљује
горки плод.
Кад смо брали трешње у Дражевцу
Шта ако птица полети
у погрешном правцу"
Ени за двадесетседми рођендан
Звезда
последња
к а с н и.
На Мадагаскару
Нема бола "
нема додира.
Само се ум замрачује.
Требало би
да си
поред мене.
После свега
Заборављене сенке
чувају мртву стражу
на проклетијама
наше љубави.
Сасвим обично
Без бајке са тобом
живот би ми био
нестваран.
Уместо манифеста
О Ени и о љубави,
ништа више.
Нека се реч претвори
у пепео.
Студеница
(после телефонског разговора са Еном)
У видокругу чежње
сунце ме погађа "
у чело.
Истина
Не могу да прећутим "
Ена је бол.
Та дивна створења
Суде ми увек неки људи,
лица им, скривена,
дуго памтим.
ТЕСТАМЕНТ
* * *
Ена у мени вришти "
преклиње, моли "
мрзи, презире " пуца,
плаче, воли!
Ена у мени пати,
обећава " зове.
Преклиње:
скини окове!
У свануће
Квант за врхунце,
еквивалент самоће.
Реци ми јединицу празнине;
додај, визус заслепљеног.
Нађи ми замену за тебе.
Одведи ме у прихватилиште
за лаковерне.
Ја још увек волим
мој стари Београд.
Уместо епитафа
Ти си мој почетак,
средина и крај.
Пуј-пике не важи
Ени сам
за успомену
послао
катанац
и кључеве.
СВАКОЈ КЊИЗИ " НУМЕРА
После ''Молитве против успомена'' и ''Марије Михјловић'', ''Разљубак'' је трећа (од укупно пет) књига стихова Владимира Красића, коју аутор штампа у 99 примерака библиографског издања. Нећемо се бавити одгонетањем тог његовог поступка. Песниково је право да своју књигу сведе на број оних којима је наменио. У ''Разљубку'', Красић је наставио да пева о својој љубави према жени. Овог пута она се зове Ена. То је, уствари, краткотрајна бајка без које би песников живот био нестваран. Красић не пева о срећи, јер је она себична, већ о судбини која је неподмитљива. Његов ''Разљубак'' је рана коју покушава да сагори на свом срцу.
Ништа није почело што није било. Ми смо од речи које смо изговорили. Ако вас занима што су једно другом рекли песник и Ена, потражите ''Разљубак''. Од њихове љубави остала је модрица среће.
Красићеву књигу су, на компјутеру, обрадили Ана Вукасовић и Дане Ђукић. Издавач је Књижевно друштво ''Душко Радовић'' из Београда. Књигу је са великом љубављу опремио познати београдски кљиговезац Јосип Пакаи.
Јован КЕСАР
(''ВЕЧЕРЊЕ НОВОСТИ'', 26. јул 1988.)
Најновије библиографско издање интимне лирике (у првом лицу чак) Владимира Красића с насловом ''Разљубак'' јесте љубавна поезија. У деведесет и девет нумерисаних примерака (а сваки од њих потписује аутор) већ трећи пут оглашава се овај новинар. Књига је израз овог времена иако је њена садржина вечна. Обрађена је компјутерски а реализатори су јој Ана Вукасовић и Дане Ђукић, издало је Књижевно друштво ''Душко Радовић'' из Београда, и прва књига је библиографски опремљена у библиотеци ''Видиковац''.
П. А.
(''ДНЕВНИК'', 11. август 1988.)
Траг љубави, страст, грч пролазности, слатка лаж и вера у вечито трајање, самообмана и снага да се сивило свакодневице разбије зрном мучно створене истине " исковани су ових дана у песничкој мануфактури Владимира Красића у ново библиографско издање " ''Разљубак'', у едицији Књижевног друштва ''Душко Радовић'' из Београда.
Песник, рођењем Нишлија, по плодовима душе, зноја и разума Лесковчанин, а у зрелијем добу истим одређењем Београђанин, остао је веран опредељењу да оригиналне примерке збирке ограничи по броју примерака. У графичкој радионици Јосипа Пакаиа, по трећи пут, од укупно пет збирки песама, Красићеви стихови су с љубављу повезани златотиском, нумерисаног тиража од свега " 99 примерака.
Окренут жени, Ени, богињи и прелепој видарки душе, како ју је у рецензији сагледао уредник " лесковачки песник Радомир Јовић " Красић пева јединој и својој, а свачијој чежњи за недостигнутим. Из ока се рађа додир, а из додира спајање. На тај начин, песник поново проналази себе и " тренутак среће.
Све друго је " чекање, потрага за сновима. У претњи бескраја, оно што је право долази тек " на крају. Хоћемо ли због тога живети " пита се песник. Он се не устручава да, упркос претњама, посегне за рајским плодовима и забрањеним сновима. Док галопира на сапима своје побеснеле чежње, једино оружје су му њени властити изданци.
Борба са ветрењачама унапред изгубљена. Пешчани свет расипа се о хриди света од гипса. Апокалипса. О, какав несклад. Три чежње под седлом предводника армије ''праведних'' слаба је одбрана. Красићев Розинанто нестаје у облику сагореле љубави, заједно са својим јахачем. За успомену остали " катанац и кључеви. Ни мање за живот, ни више за песму.
Жена у човеку и човек у жени буде из песника врисак. То га у њему самом његова љубљена моли " мрзи, презире " пуца, плаче и воли. Жена у њему пати, обећава " зове. Преклиње: скини окове. Соната љубави, у свом усијању претворила се у експлозију страсти. Дан после трагедије, она је постала " бол, његов почетак, средина и крај.
''Разљубак'' је поезија, љубавна лирика, али и " песма у прози, чему доприноси и надахнута рецензија, вешто укомпонована у прво поглавље. У преосталих пет делова збирке, опевани су порекло, биће и одсјај љубави " набијен подједнако нежношћу и чежњом до очаја, вером, али и стрепњом, подавањем, као и свешћу о пролазности.
Красић у љубави налази смисао и ту његова поезија поприма рефлексивност, која исто тако важи за све људске водиље. Елиптични стихови у страсти траже лајт мотив и енергију опстанка. Песник признаје " мисли ме моје не прогањају. Оне ме одржавају. Да нема онога што ми имамо, било би оно што не може бити.
Једноставним речима, песник крчи пут до своје Дулчинеје. Ако му неко и замери на баналности, морао би да се замисли и над филозофијом која је многима ускратила ову предност. Због људске сујете, критеријуми естетике, дозвољеног и забрањеног, доброг и лошег, померани су непрекидно ка све компликованијим и неразумљивијим сферама. Красић их враћа на сам почетак.
У исконској искрености, ''Разљубак'' је нашао формулу свих човекових недоумица. Уочивши ову математичку законитост, књигу су на компјутеру штампали Ана Вукасовић и Дане Ђукић. Са Красићевом Еном " његовим фаталним ''Разљубком'' - круг се дефинитивно завршио. За крај године песник је најавио нову збирку, под насловом ''Несврта'', која се уклапа у зачарани круг његових немира.
М. ЂОРЂЕВИЋ
(''НАША РЕЧ'', 26. август 1988.)
Владимир КРАСИЋ
РАЗЉУБАК
1988.
Ако одем мораш да знаш:
дала сам ти све што имам.
Ако ме због тога заборавиш:
одузми ми оно што
ионако не поседујем.
ОНА:
Оловку коју јој он редовно
поклања сваког четвртог јутра
и пете вечери ставља у леви
џеп своје беле униформе.
Песма о заљубљенима се
пише.
Живи између два града на
точковима што живот значе.
Притиснута јужњачким менталитетом
траје у месту из кога аутобуси за
Београд иду као антобиотици "
на шест сати.
О ЊЕМУ:
Диви му се једна жена-дете
и хиљаду пута се пред собом
куне да ће га волети до гроба.
Због њега не окреће више бројеве
телефона својих пријатеља
и увек је код куће.
ОНА:
Несносна је за околину.
Дружи се сама са собом.
Своју тајну чува закључану
у срцу.
Кажу јој да је лепша, тајанственија
и привлачнија.
Кажу јој да сва њена фаталност цвета,
да је магично привлачна та њена
готово светачка усамљеност, да је
увредљиво њено уверње да је довољна
сама себи.
Они ништа не знају.
Научила је да без страха изговара
речи љубави, да их без стида слуша,
прихвата и верује им.
ОН:
Зна њено име и неће га
никоме рећи.
ОНА:
Срећна је због тога.
ОН:
Вара се ако мисли да може
волети више од ње.
ОНА:
Вара се ако мисли да може
волети више од њега.
ОНИ:
Она и Он ће постојати само
онда ако им пође за руком да склопе
два апсолутно одговарајућа дела
фигуре која је света
као и њихова заклетва.
ОН:
Луд је ако не рачуна на
срце које је у потпуности
освојио и које му припада по
природи љубави.
( Фрагменти из преписке Београд, јула 1988. )
Све што је Ена рекла чиста
је истина.
Ена на ово полаже сва људска
права и не дозвољава да
се ишта мења.
Ако неко жели да нешто дода
а да не буде у складу са природом
Енине љубави " нема њен
благослов.
Ена поздравља људе који
имају снаге да поверују да је
љубав важнија од живота.
( Оригинал писма похрањен је у личном трезору )
О Владимиру Красићу, Ени, о човеку и о песнику, по мери живота.
Најпре онај дечачки прелудиј саткан од насиља, гладовања и сребра љубави источеног из мајчиних недара. Затим, изградња земље и нас. И школе по мери непредвидљиве будућности за коју је речено да ће бити лепршава а испало да је озбиљна, шкрта и понекад претећа.
Следила је младост лепша од свега што смо наследили. Младост искања, ризика, уживања у сиромашним фантазијама и бекства у туђе уметности, филмове и литературу...
У свему томе, задовољење и са малим. Читава малограђанска циркузијада проткана поетиком јужњачког менталитета као јединим здравим елементом сомнабулне потребе да се васцело биће поклони некоме и нечему: народу, жени шуми, плаветнилу небеском, води и ватри.
Отуда у Красићу песничко је проткано свакодневицом, сновима, идејама и класичном потребом посвећивања недокучивој имагинацији. Све је у једној торби, као код чаробњака из Оза: со и хлеб, суза и нагон смрти. и љубав на врху јарбола. И ветровита скитања која нас увек воде у недокучени круг питања на која нити је било нити ће бити одговора.
Коначан резултат р а з љ у б а к посвећен Ени, која јесте и није жена.
Пре би се рекло птица или Клеопатра, прелепа видарка у белој одори у чијим рукама сева чаробни штапић, скалпер и мрко црвени цвет руже којом се лече болести срца, освежава ум, напада разум и којим се кидају границе недореченог сна у коме се ни славне војсковође нису сналазиле како треба.
Простије речено: Красић воли Ену. Ена воли Красића.
Крале и Ена " два бића вољена.
Ена и Крале " две лепе будале.
Кривуља естетског пада са врха на дно. Два бића омеђена искричавом историјом, потрошачким каријатидама, свакодневним ујдурмама које се понекад граниче са патњама Ватерлоа или се претварају у вашарске играрије потхрањене богатим трпезама, усуђују се да јавно отварају фабрике префињених лажи, да прерађују сумње у веровања и подмећу и себи и нама, књигу која може лако да нас увери да смо сви заједно срећни.
А љубав њихова и не би била љубав да јој је сврха срећа. Јер, у љубави је свака сврха под сумњом. Љубав је била и остаће жртвовање.
Зато је Красићева поезија читљиво нечитљива. Или обрнуто ако вам то више одговара. Зато, јер он под крилом метафоре увек подмеће и опомену, која би у слободном преводу могла да гласи:
Живите како можете.
Љубите како умете.
Писац ових редова који и јесу и нису предговор поверовао је песнику. Зато вам на крају и пише:
Опомињем вас,
Красићев разљубак
је ваш.
Красићева Ена
је б о л .
Покушајте да живите са овим сазнањем.
Радомир ЈОВИЋ
П.С.
Песник је можда игром случаја прекорачио границе могућег. Нама остаје да поверујемо да постоје чизме од седам миља. Ако заиста постоје, онда ће неко од нас, онај ко има среће да их нађе на свом старом тавану, моћи да пође Красићевим стазама.
За Е н о м !
Р. Ј.
ЈЕДИНА МОЈА
Станујемо на
истом спрату
данашњице.
Зашто не би и ти знала
Волим те тако "
како никада,
никога "
нисам и нећу.
Предсказање
Са стидљивим наговештајима
пролећа
почеше немири у мени.
Нисам знао да Ена постоји!
Видокруг
Почињем да пишем
неке чудне песме.
Гледам кроз отворен прозор.
Видим, пролазиш мојом улицом
и, осмехујеш се некоме.
Тај неко сам ја.
Добро је што ни ти ни ја
не знамо праву истину.
Загонетка
Да нема онога
што имамо
било би оно
што сада
не може бити.
* * *
ЕНА " НЕ МОГУ БЕЗ ТЕБЕ!
* * *
Мисли ме моје
не прогањају.
Оне ме одржавају.
* * *
Нема љубави, Ена,
ако волим само ја.
* * *
Љубав је као космос,
коначна и бескрајна.
Твоје очи су космос
моје љубави.
Тајно писмо
Волим те јер имаш
шашаве мисли
као ја.
РАЗЉУБАК
Љубим р а з љ у б а к
твој, Ена!
Ени у праскозорје
Ниси хтела више,
ниси дала мање.
Понекад снови
после кише "
залудно праштање.
Не обраћајте пажњу
Ноћас сагоревам
расточен између
Ене и сна.
Једне среде
Нака буде што мора,
на лицу остаје ожиљак лак.
Неки су то назвали бора "
избрисаће је немушти мрак.
Ена
Требаш ми као вода,
ваздух, сан " патња,
осмех " музика;
требаш ми "
као трави сунце,
води обале,
звездама небо,
земљи човеков вид "
шуми зеленило.
Случајно писмо
Нека буде апокалипса,
нек пада киша " град.
Пешчани свет, свет од гипса,
о, какав несклад.
Балкански пир
Нудим ти празне дланове
да на њима одрастеш.
Међу нама
Путујем страном "
можда чудном.
Мислим да никад
ниси сама.
Моје Те жеље
чине будном.
Алелуја
Као вода сам "
задирем у твоје поре.
Осећам, бежиш са брода.
Око тебе море.
Писмо из Осла
Као маса си,
куљаш лако
кроз простор
и време "
као лава.
У мени се видик
ко море таласа,
нада не спава.
Пуцањ у празно
Нема бога коме се молим,
ни силе којој се клањам.
Једино знам лудо те волим
иако, засад, само сањам.
Нешто сасвим лично
Поћи ћу за првом чергом.
Заборавићу све,
бос крећем на пут
извиђања.
Звездано небо постаје ближе,
зора рађа мир.
Немам имена,
немам огњишта.
Све је моје "
све и ништа.
Градови бели,
реке и мора "
кроз моју љубав.
Моја љубав утиче
у твоје непознато.
Из дневника о заборављеним дечацима
Зимзелене очи
Небо небеско
Осмех Енин
Срећа ничија
Коса замршена
Ореол непотребан
Разљубак пустиња
Чежња моја
Под неонском светиљком
Ноћас си небу до рамена
склапам те у своје очи.
Белешка о болу
Без тебе
време испосничко,
дани узалудни "
сунце лажно.
Једино мисао уплашена
лута за тобом.
Крај отвореног прозора
У мени понекад
ђаволи коло воде "
видим недостижне врхове,
понор и лажне слике.
Полумрак сиви траје.
Ена је заборавила
да постојим.
Последња ноћ
Мисисипи, Амазон и Волга
не смеју да сперу
мирис Ене.
Биљке на њиховим обалама
миришу на ову звезду жену
која не зна да сам јој
посветио
своју последњу ноћ.
На броду за Мелбурн
Песма си ноћас "
суза, искра туге.
Чекам уроњен
у твоје зелене воде.
Нема те
иако знам да си ту.
Зачарана доброто
мојих дечачких сневања.
Седмог јула 88.
Птица је полетела
Ени у походе.
* * *
Срећан ћу умрети
путујући к теби
Ена.
* * *
Путује моја Ена
у касарне дивљине.
На неко море плаво,
тамо ће сањати мене.
Топчидерско сунце
од туге гине.
Ена одлази.
Воз стоји,
никад да крене.
Нек иде тај воз...
Нека путује тамо,
где му се дало.
Бокори чежње
на врелом перону гину;
време, тај баксуз стари "
ко зна зашто је стало.
Питање
Ако ме можеш пустити
из златног кавеза
сигуран
да нећу одлетети"
Ако ми отвориш
све прозоре "
пустиш сунце
и не окренеш главу
кад другом отпевам
песму"
Ако ми не ставиш знак
а увек ме препознаш "
не бринеш за мене
кад пада први мрак"
Ако ми не покидаш срце
тражећи златну нит
и не повежеш очи
због сјаја у њима"
Ако ме пустиш
међу голубове
а не уставиш све кобце
и мирно затвориш очи
кад сама кренем на југ...
И, ако знаш да сам с тобом
онда када си лоше "
чак, и када си с другом
и м а ш м е с в у !
Одговор
Отварам златан кавез
с и г у р а н
да нећеш одлетети.
Отварам све прозоре
да те окупа светлост.
Можеш слободно другом
отпевати песму.
Препознајем те зато
што носиш мој знак.
Не бринем за тебе
кад спушта се мрак.
Сјај твојих очију
опчињава свет
и прича љубав "
о нама.
Док летиш на југ
спавам мирно.
Лоше ти не може бити
и м а м т е с в у.
Мост на реци Квај
(април, 1988.)
Убићу те, рекла си тада,
кад прођемо замке "
кад нас нема више.
Убиј ме, рекао сам "
нека смрт завлада.
Убиј ме " али,
молим те,
говори тише.
Жени у белом
Ноћ надкриљује
горки плод.
Кад смо брали трешње у Дражевцу
Шта ако птица полети
у погрешном правцу"
Ени за двадесетседми рођендан
Звезда
последња
к а с н и.
На Мадагаскару
Нема бола "
нема додира.
Само се ум замрачује.
Требало би
да си
поред мене.
После свега
Заборављене сенке
чувају мртву стражу
на проклетијама
наше љубави.
Сасвим обично
Без бајке са тобом
живот би ми био
нестваран.
Уместо манифеста
О Ени и о љубави,
ништа више.
Нека се реч претвори
у пепео.
Студеница
(после телефонског
разговора са Еном)
У видокругу чежње
сунце ме погађа "
у чело.
Истина
Не могу да прећутим "
Ена је бол.
Та дивна створења
Суде ми увек неки људи,
лица им, скривена,
дуго памтим.
ТЕСТАМЕНТ
* * *
Ена у мени вришти "
преклиње, моли "
мрзи, презире " пуца,
плаче, воли!
Ена у мени пати,
обећава " зове.
Преклиње:
скини окове!
У свануће
Квант за врхунце,
еквивалент самоће.
Реци ми јединицу празнине;
додај, визус заслепљеног.
Нађи ми замену за тебе.
Одведи ме у прихватилиште
за лаковерне.
Ја још увек волим
мој стари Београд.
Уместо епитафа
Ти си мој почетак,
средина и крај.
Пуј-пике не важи
Ени сам
за успомену
послао
катанац
и кључеве.
Ништа није почело, што није било. Ми смо од речи које смо изговорили " изјављује ових дана Владимир Красић, београдски поета, који је за само 30 дана у издању Књижевног друштва ''Душко Радовић'' објавио две књиге песама.
''Разљубак'' је рана коју песник покушава да сагори на свом срцу, а ''Ена иза огледала'' песничко лудило аутора растргнутог између живота и смрти.
Све своје књиге, а до сада је објавио шест, Владимир Красић штампа у мајсторској радионици Јосипа Пакаиа у библиографском издању, нумерисаних у по 99 примерака, у тврдом повезу и са златотиском. Иначе, песник не пева о срећи, јер је она себична, већ о судбини која је неподмитљива. Његове молитве против успомена остају између корица као тешка, трајна мука. Песме су кратке и сажете, баш као и ''Светлост'' из збирке ''Ена иза огледала'':
''Стани, ти си једина светлост
коју назирем.
Стани, хоћу да узмем
твој прамичак за ватромет
наше заједничке туге.''
(''НАДА'',1988.)
ВЕЧНО ЉУБАВНО
И ВЕЧНО ЖЕНСКО " МУШКО
Силна љубавно " еротска обузетост чини основу Красићеве лирике. Он у две последње збирке, настале у једном даху, између два пољупца, није само песник љубави, већ нешто више од тога " песник који пева из жестине и понорности љубави из бића из суштаства поетски животворне љубави. Он пева из истинског, бесловесног заноса, који бивајући и сам језгриште љубави чини да његово певање " љубав и љубав " певање, узраста до оног надличног и постаје чист симбол једног новог универзума, једног света изван сваког интереса, утилитарности. Љубав коју пева је сам живот, само суштаство живљења, изван кога као да нема места за неко друго опстајање.
Тај раздешујући занос љубави, та силовита и бесловесна обузетост њеним чарима, представља један вид протеста против скорелог и бајатог света, против сладуњавих конвенција лажног интимизма, породичности, лажног браковољења, извештаченог морала, против наопакости постојања, свеколике пролазности, против самозаваравања да смо већ живели љубав... Тај суноврат љубави јесте истовремено и својеврсни бунт и отпор против тешких синџира друштвених обичаја, животне свиклости, социјалних драговољења... Тај суноврат безумно страсне и чилне љубави је истовремено, ма како то парадоксално звучало, и узлет у најчистије, бестелесне, етричке сфере љубави. Све плодско, телесно, чулно, под силином и жестином емотивног набоја, распршује се у нешто ваздушасто, неухватљиво, где су детаљи свакодневице само симболи, само знаци једне нове појавности...
То су симболи једног новог света љубави који васкрсава на темељу поништеног, животом порекнутог, у име оног недохватног, оностраног, свевременог.
Владимир Красић је у својим певанијама у чудовишном покушају да досегне оно гетеовско и фаустовско вечно женско што бесловесно мами човекова хтења, похотности, разуздане махните чулности " ка трансцендентном. Тежећи да домаши вечно женско он ма како то чудно изгледало, васпоставља и нешто од онога што може да се означи као вечно мушко или бар ''приче о мушком''. Јер, вечно мушко, показује то Красић, представља, такође, сублимирану надљубавну жељу и један вид атавистичког лидерства у несусталом преплитању са вечно женским.
Ена за Красића, али не само за њега, представља суштаство, душу света. (Она је више песник од самог песника, песник животом, постојањем, одолевањем, што је закоренила на праизворишту самог света). Захваљујући њој, и преко ње, да на свој начин парафразирамо Берђаева, песник општи и комуницира са великим светом, његовим малим и великим тајнама, чарима, горчинама, сладостима и наопакостима. Или је то сасвим обрнуто, што најбоље Ена сама може да каже песмом постојања.
Ена је за песника Владимира Красића оно што је Беатриче за Дантеа, - водич кроз незнане просторе.
Ена у Красићевом певању животом представља сублимацију свеколике чежњивости. Она је жудња живота која саму себе обликује, ствара, гради, али истовремено обезличује у нешто опште, раствара у магму трајања, разграђује до најситнијих појединости, или до голог ребра, из кога ће настати један нови свет. Ена мами ка понорима сласти, ка несазнатљивом телесности, где обездушује, али и вазноси и у небеско, ваби у звездано, зазива у нестварно. Ако нас Ена у вечно женско мами и ваби у небеско, шта је онда са ''причама'' о мужевном"
Најзад, ко је та вечно девичанска Ена" Да ли је она само надахнуће, разлог песми, господарица срца, владарица песме, видарица духа"
Она је све то, али и више од тога. Ена је песма сама. Разљубак! Песма зачета у подребрици, садевена у дамарање, залутала у крвоток, песма која се обистињује са сваким свитањем. Жена на пола до речи, ( и би дан шести), на корак два до смисла који се продужава у трајању, у вечност, изнад амбиса човек... Она је искуствени траг свих прошлих и будућих љубави, надања, очекивања које у сваком тренутку има своје Данас. То је неодољиви ток у бестрагију која нам је ипак најближа. Она је дубока, подводна, подсвесна, подземна струја која праисконски влада духовним, емотивним универзумом; сваким нашим покретом у ирационално, сваким кораком у немогуће, погледом у озвездано небо и хировита јатишта... Она је бездани оркан у коме оргијају распамећена чула, распојасани снови, смех који надлеће Проклетије пркосећи клетви... Она је препотопски плач и врисак катаклизме. Ена је реч заумна, видовита " фатум живота и смрти... Ена је владалац у срцу, можда сама без срца, али и онда када нежнује са дугама, ветровима, недодирима, Ена, иако једина, ипак је ОНА и све ОНЕ " киптаво врело сведуховног, безразумског, срцинског... Она је васељена трена живљења " коначна и бескрајна на трагу апсолута љубави. Ена је свеземаљска, од крви и меса, од топле чулности и бубњавих дамара, саткана од вриска љубави. Кикотава од оргазма, бистра од сношаја, али и девичански горда и узносита, чиста, етерична, скоро божанска у својој обичности. Она је оваплођење и духовно утеловљење свеколике енергије, радости и бола живљења... Припаљује велике и мале ватре бола и љубави, (пригрева сунце испод паса) подстиче храброст безумља, залива измишљени врх идеалног, негује брадавице и доброту, смишља мале наопакости, удвара се заблудама... Блажена, сване пре сваког свитања, зазенити пре сваког бљеска поднева, Ена, неизбрушени драгуљ космоса... Она у себи вигори омаме и призива вечност...
Ена као недоречена песма и жена јесте и пророштво што се остварује, озарење интуиције, болесна преосетљивост за ирационално и најзад, чудовишна, себи незнана способност за љубав...
Љубав о којој Красић пева је испољење велике свеживотне снаге једног крхког и несигурног човека, она је оличење свесветског, осведочење астралног. Љубав Ене " Једине и Красића " Красовитог у истини је друго име за космичко одолевање и опстајање за универзално, општељудско, гордо продужавање у вечност...
Др Никола ЦВЕТКОВИЋ
ИЗМЕЂУ ЖИВОТА И СМРТИ
Песничко лудило Владимира Красића се наставља. Ове године у издању Књижевног друштва ''Душко Радовић'' из Београда у размаку од само 30 дана после књиге ''Разљубак'' појавила се нова књига поезије насловљена као ''Ена иза огледала''.
Ова шеста по реду књига је, изгледа, Красићево дефинитивно опредељење да се посвати интимистичкој поезији коју на својеврстан и само њему познати разлог презентира, опет, у 99 нумерисаних примерака.
Владимир Красић је, ипак, песник по мери живота. То је најлепше рекао Радомир Јовић у једном од предговора за Красићеве књиге. И, није га могао боље представити. јер, почев од ''Молитве против успомена'' па све до најновије, шесте књиге овај поета наизглед лагано покреће, стварајући крхку, питку ултра модерну поезију. Ти је његово једино оружје. У нежном разголићењу најинтимнијих и најрањивијих кутака људског сазнања.
Формално Владимир Красић то чини неприметно, необавезно " нуди условно метафору. Чини се на моменте да му није стало да буде схваћен, а у ствари попут античког медикуса фантастично дозира осећања од смеха до катарзе, од мириса до бола.
Ни сан, ни јава, понекад нераспознатљива истина. Истина " љубав, управо она која нас враћа самима себи.
Ни страст, ни пожуда: права пожуда не познаје црвени очај, ни слепа страст зелену хаљину стида.
Куда води овај плавичаст, Донкихотовски пут: ни широк, ни царски... Ни са коњем, ни без коња под пратњом циганског благослова. Безбожном вером, опет не до метафоре, већ до конкретног, до Ене иза огледала " до звезда.
Нема ту удварања, ни шапутања. Све је разговор обичан, топао и искрен. Све је реч. Значење речи. Поводи су ситнице, фрагменти из обичног живота.
Не сан, управо живот оплемењен, схваћен у својој једноставности, ухваћен и заустављен у звоњави телефона. У пркосу, болу, љубоморном изливу, жељи, чежњи...
Поетски театар нада где су актери прво и друго лице. Његова величина је у томе што зна да се љубав не може преписати, ни писати, ни водити ако не постоји праисконско осећање припадности, поседовања у најфинијем смислу. Најтананији спој између два бића каја се буде да би се волела, спавају да се сретну, сањају да забораве, воде љубав да трају, да се преточе, слију... Збришу границе живота, створе сопствени идентитет и на крају ушетају у трећу димензију постојања. Ни трен, ни вечност, ни данас, ни сутра " нису јединице за време, ни мера за љубав. Она је много конкретнија: ја, ти, он, она " и ту нема замене... Све је ван тога лаж и превара.
Ко је Владимирова Ена" Та пресрећна жена чије бивствовање инспирише песника на прање живота, на пљачку столећа. Нагони на велика дела, мале параде... Није ни ванземаљска, ни прелепа, већ жива обична слика поједностављена очима надљубавног хтења у трајну вредност песниковог живота.
Мистерије нема. Демистификација је потпуна, али никако вулгаризована. Иза Красићевог огледала је жена коју обожава и у чијем екстатичном вриску испија живот до дна. Дели са њим не само тајну него бол, ватромете туге, блискост смрти, хрскави укус живота. Ена је његов одливак. Услов за трајање.
Вечита дилема у трен распршена: једном љубав " увек љубав.
Храни се: давањем, чувањем, дивљењем, вером, муком, трајањем. Ена се крије између корица књиге само за оне који не желе или неће да знају за њу. Али, Ена има свој портрет, број, свој дан, мирис, бубице, егоцентричност и свој врисак. Једина њена посебност је у томе што је она Владимирова, а он њен " сигурно. И то није случајно. У овом свемиру је то коначно одређено у неком сусрету на маргини света. Треба их оставити на том клиском путу да дотичу свет у боји дуге.
Можда је сунце зашло у Замбији, тропске области опустеле, река Квај тугује, Дунав неумитно отиче а непознато се прелива у звездане часове превареног човечанства.
Владимир Красић не нуди своју Ену као калуп, нити дозвољава да буде прототип жене која се воли, поштује, којој се диви, због које се умире. Он је љубоморно чува само за себе за своја снатрења. Али, истовремено подстиче, на моменте урличе: волите се данас, не једном, не можда, не сутра... Јер, десило се није...
Нека свако доживи своју љубав са The End какав заслужује. Свако има у себи по један немир, несврту, уплашену.
Па због љубави вреди умрети или живети, свеједно је. Амбис између живота и смрти је опет човек. Извештај са тог кратког пута су црне и беле хронике " свеједно је.
И да ли заиста остаје само човек на крају свих крајева, или пак само они које волимо више од живота или се само они које волимо више од живота само прелију у френетички звук тишине звезда.
Једина загонетка коју песник поставља дижући споменик жени која живи; сме ли он то" Не, али сме својој љубави. Јединој и неотуђивој. Ни живот ни смрт не могу јој ништа. Она је најличнији, највеличанственији аксиом постојања. Таквој љубави која се исковала у ткиву подсвести расла у постељи испод подребрице, уздигла до бескрајне коначности живота се сме подићи споменик.
Да ли је себично пожелети јој живот после сваког живота, после краја" Владимиру Красићу треба признати стоичко обраћање живота и смрти.
Ако је Гете био у праву да је свака уметност чулна онда би се могло казати да је Красићева ''Ена иза огледала'' врло вредна уметничка збирка, јер је његова поезија саткана сва од чула. Ако је то тако, а сигурно је тако, онда је Красић направио добру књигу.
Иванка СТОЈАНОВИЋ
(РАДИО ЛЕСКОВАЦ, 22.10.1988.)
ДВЕ КЊИГЕ
ВЛАДИМИРА КРАСИЋА
Наш суграђанин новинар и песник Владимир Красић за само 30 дана у издању Књижевног друштва ''Душко Радовић'' Месне заједнице ''Видиковац'' штампао је две књиге поезије ''Разљубак'' и ''Ена иза огледала''. Његово песничко лудило се полако али сигурно наставља. Ова, шеста по реду, песникова књига обогатила је књижевни фонд Месне заједнице која, ево, бележи још један допринос у оквиру свог рада и прегалаштва у култури наше општине.
Красићево дефинитивно опредељење да се посвети интимистичкој поезији, коју на само њему познати и својеврстан познати разлог презентира опет, у 99 нумерисаних примерака.
У овој књизи песник се бави животом и растрже до смрти. Он је на свом плавичастом путу који није ни широк ни царски. Ни са коњем, ни без коња " под пратњом циганског благослова. Владимир Красић је у ''Ени иза огледала'' дао и коначно објашњење да се љубав не може ни преписати, ни писати, ни водити ако не постоји праисконско осећање припадности и поседовања у најфинијем смислу.
Ипак, овде се нећемо бавити анализом Красићевих поступака јер ако је Гете био у праву да је свака права уметност чулна онда би се смело казати да је Красићева ''Ена иза огледала'' врло вредна уметничка збирка, јер је његова поезија саткана сва од чула. Ако је тако, а сигурно је да је тако, онда је Красић направио добру књигу, записао је Верољуб Јовановић.
Нама остаје да песнику честитамо на труду а људима у Месној заједници ''Видиковац'' пожелимо још оваквих и сличних потеза који ће бити записани златним словима у њеној историји и у нашим срцима који смо саучесници свих ових лепих догађања у свету који је све више отуђенији и повученији у себе.
Добросав ЛАБАН
(''РАКОВИЦА'')
БОГАТИЈИ КЊИЖЕВНИ ФОНД
Завичајно одељење Народне библиотеке ''Радоје Домановић'' у Лесковцу обогатило је свој књижевни фонд са две необичне збирке песама Владимира Красића ''Разљубак'' и ''Ена иза огледала'' које су се у октобру за само 30 дана појавиле у излозима.
Ова библиографска издања Књижевног друштва ''Душко Радовић'' из Београда, штампана су у нумерисаном тиражу од по 99 примерака. У припреми је и седма по реду збирка Красићевих стихова, док ће до краја године ''Вести'' из Титовог Ужица понудити читаоцима посебно издање, по избору Слободана Марковића Либера.
Окренут жени, богињи и прелепој видaрки душе, песник у ''Разљубку'' слави и једину и своју, а свачију чежњу за недостигнутим. Док галопира на сапима своје побеснеле чежње, једино оружје су му њени властити изданци. Он у љубави налази смисао и ту његова поезија поприма рефлексивност, каја важи за све људске водиље.
''Ена иза огледала'' следи оригиналност која академској уметности претпоставља сирови укус свакодневице. Песме као да су забележене из дијалога, на маргинама дневних новина, или чежњивих порука, над клизавим плочницима станичних перона. Ништа их не дели од стварности и по томе и јесу уметност живљења.
Спутан оваквом стварношћу, песник зарања у несигурне дубине њених одраза. И ''Марију Михајловић'' (наслов једне од његових претходних збирки) и (жену), преточио је у име једина " градећи својеврстан споменик љубави. Да ли су иза варљивог огледала снови, чежња или обећано избављење, сасвим је свеједно.
Љубав је, у сваком случају, довољно вредна да се за њом посегне и на тај начин.
Властимир ВЕЉКОВИЋ
(Лесковац, 30. октобар 1988., ТАНЈУГ)
МОЛИТВА ПРОТИВ ПРОЛАЗНОСТИ
Владимир Красић, песник и новинар са ових страна, кога по перу знају и ван наше земље, а познају многи са којима је сарађивао и друговао у Лесковцу, Нишу и последњих година у Београду, наставио је своју молитву против пролазности. У његовој шестој збирци љубавне лирике ''Ена иза огледала'', коју је ових дана објавило Књижевно друштво ''Душко Радовић'' из Београда, јужњачки ламент над недосањаним идеалом искристалисао су у фаталну бол, која подједнако шиба са обе стране реалности.
Спутан стварношћу, песник зарања у несигурне дубине њених одраза. Он се исповеда: ''испред огледала испијам живот до дна''. Са друге стране, илузија је тренутак оковала у вечност. Али ни тамо не може да се отргне стварности, која га погађа као гром: (и) ''иза огледала одлазиш, крајичком ока узимаш лепоту сна''... ''Ћутим, трпим и чекам'', каже он. Она му одговара: ''Кад псујеш, у мени све плаче''. Стихови подсећају на дијалог заљубљених.
У томе је и оригиналност Красићевих стихова. Тајнама академске уметности, каквом је многи стварају и доживљавају, он предпоставља сирови укус непатворене свакодневице. Његове песме као да су бележене из истргнутих реченица разговора, на маргинама дневних новина, уловљене у лету чежњивих порука над клизавим плочницима станичних перона. Ништа их не дели од стварног живота и по томе и јесу " уметност живљења.
Све што је бележио, Красић је марљиво прикупљао и слагао, као мраморне блокове, у споменик жени. И Марију Михајловић и (ж)Ену (наслови његових ранијих збирки), преточио је у једну једину. Њој, јединој, како сам каже, којом је његов круг дефинитивно затворен, посветио је и ову збирку лирике. Његове Лепосаве, Вере, Наде, Ане или Жанете, нису измишљене. Пажљиви аналитичар би могао да их прецизно реконструише, као жене од врлина и мана.
Красић је одлучио да то овога пута и сам учини " иза огледала. То га је, а да можда и није био свестан довело не само на руб стварности, него и вечитих човекових тежњи да проникне и ван њених граница. И по томе је ова поезија осигурала обележја универзалног. Да ли су иза варљивог одраза снови, чежња или обећано избављење сасвим је свеједно. Љубав је у сваком случају довољно вредна да се за њом посегне и на тај начин, што је најбоље оправдање.
У првом циклусу песама, насловљеном ''Свако испева своју песму'', садржана је исповест љубавника, сањара, али и човека који увек чезне за својом водиљом. Градација осећања згуснута је на појединим местима у само неколико стихова: ''Нека буде сутра, не једном, не можда, десило се није''. Од скице за портрет љубљене, експониране у метафоричном смислу њених утисака, до дантеовске апотезе и библијских симбола трансформисаних у Феникса, нижу се чежња Дон Кихота, светлости и сенке, смрт и поновно рађање.
Ако се овакви стихови схвате као филозофски аманет заљубљеног, онда су мисао ''амбис је човек, само се треба над њим нагнути.'' и циклус ''Псалмотека'' заправо костур његовог лутања. Следе поруке, на моменте и сувише личне, откривајући исконску потребу да се осећања учине јавним, не би ли се умањила мука истовременог привлачења и одбијања. У некој врсти изворне синтезе стихова, у овом случају, то би могло да се представи и као најтежи, али најлепши терет, који из вена испира честице живота.
На епилог ''Дијаманти'', не одустаје од прадилеме о самом постојању. Како, иначе, разумети белину папира, из које, као вапај израњају речи: ''морамо се срести, макар у паклу''. Одатле се мисао, сасвим логично, враћа на почетне стихове и пребирања по осећањима, у којима пепео није крај, а заљубљеник следује баш такав пакао, али и " песма над песмама. Има ли онда уопште краја или почетка, две стране огледала, или је стварно само оно у њему и песнику, то јест " у човеку. У идентификацији живота са метафором, један од могућих одговора понудио је и Радомир Јовић, у рецензији збирке.
М. ЂОРЂЕВИЋ
(''НАША РЕЧ'', 16. децембар 1988.)
Владимир КРАСИЋ
ЖЕНА У ПЛАВОМ ПРОЗОРУ
1989.
ИЗЛАЗА НЕМА.
ИСПРЕД НАС ЈЕ УВЕК
НАША ПРОШЛОСТ.
СПОМЕНАР СУЗА
( ANNO DOMINE PRIMA )
Недеље
Не волим недеље.
Миришу на плач, кишу,
на растанак.
Слике, јабуке и успомене "
други свет.
Напуштам проклету авлију
прадедова.
Недеље нису више у моди.
Тврђаве
Чуван је твој град,
тврђава.
Патина тишине.
Празнина.
Из прапочетка,
страх да прихватим
сан о срећи.
Загризем јабуку,
има укус твојих усана.
Тврђаве мога срца
су освојене.
Песма ноћи
Изрекнем бол,
боли!
Искупљујем злато
судбине.
Песме ноћи ме буде.
Мрзим одласке
Мрзим одласке.
Ти си бољи од мене.
Издржаваш све,
јак си као бик.
Или је то наш
"modus vivendi"
Сломљено срце
Свако са своје линије
љуби празнину.
Моја истина је у
твојим рукама.
Сломљено срце
плаче узалудно.
* * *
Вероваћу како знам и умем.
Умрећу " ако ме рука не засврби;
ако је дигнеш на себе;
на наше блатњаво двориште
љубави "
у коме расту деца,
зачета у летњим ноћима 88.
Владимире
Пишем Ти прво љубавно писмо:
љубав, жељу и чежњу;
мисли страха имају неумитни
континуитет.
Ти си прва раскрсница
мог живота.
Апсурдно
Само су мртви верни.
Храброст остављених
Ако ме изда време,
превари живот;
нестварност преостаје
као храброст остављених.
Скидам капу болеснима
од невере.
Аксиоми
Ишчезни из мојих гена,
из немих зона мождане коре!
Црно је стварније.
Природнија је твоја суза
на длану тишине.
Не мислим на смрт.
Човекова моћ је бесмртнија
од смрти.
Живот без тебе
Глупо звучи.
Окрећем тарот,
Читам судбину звезда.
Десило се чудо.
Преживела сам,
остала у леду
иако ја у звездама
записано
да ћу нестати
у ветровитој јесени
XXII века.
Бомба у срцу
Бомба у срцу, куцаш на
моја врата.
Врата отворена,
отворена и моја
уморна вена.
Експлозија вере у тебе.
Клечећи, молим судбину "
да нас остави на миру.
На пијаци органа,
свесна као клонирани
продукт
раних шездесетих,
безочно посежем
за својом будућношћу.
Будућност је у твом
унутрашњем џепу.
И новчаник је код тебе.
Плати ми пиће "Под липом".
Страх
Нисам оно што хоћеш.
Ранарка сам птица,
принуђена да слетим
на отворену рану твог срца.
Отвори очи, поглед у страну.
Ударај на сва звона,
ради шта хоћеш,
само немој да ме убијеш
на прагу чекања.
Неће бити штете
ако то урадиш
нежно.
Честитка
Волим до бола, до смрти;
понекад до мржње.
Толико те волим.
Себично ти желим себе,
срећна ти Нова 89.
Амбис
Провери
ко се и кад и над чијим
амбисом нагнуо.
И кад"
Филозофије поучних прича
бледе без сагласности
наших прстију.
Ампутирала сам грам свести,
сећања бацам далеко од себе,
иза своје главе.
Сутра се селим у
султанов шатор,
разапет под плавим небом
Косова Поља.
Писма
Не знам хоћу ли ти још писати.
Чини ми се да пишем
некоме ко не долази кад желим.
Измислила сам
узалудност сопствене беде.
Обучена у рухо зеленог лишћа,
чекам 14. март, да процветам
за Владимира.
Време глади
Живот је постао немогућ
без цветова југа;
љубав је постала
неупотребљива
без дивних лажи.
Поздрави Београд,
људе које волиш "
и кишу сврни на моје груди,
да ме охлади од глади
за твојим додирима.
УНА
(VESTIBULUM TEMPLI)
Ена из осамдесетосме
Улица пуста, августовски дан "
и река Уна.
перони свакидашњице.
Железничке станице
постројене за смотру
Ениног времена.
Топчидер " Београд:
живи зид "
Између два зида.
Усамљеност
Ешелони будала трче
на бајонете сунца.
Драго ми је што међу њима
нема мојих рођака..
Она и Ена
Лепе као туга "
и Она и Ена,
у белој одећи части,
скидају снег са врхова
Килиманџара.
Залутале у тугу,
као наше псовке.
Dunhil
Мало спава,
пуши Dunhil.
Ужива у Лаванди,
препознаје туђинце
на даљину.
Користи главу, руке и
тело,
и псује бога, како кад.
Какву је памтим
Има боре на челу.
пси луталице грдни
јој непријатељи.
Плаче тихо
и незаборавно.
Има одстрањен део
млечне жлезде;
мањи дефект
доње вилице,
боли је жуљ.
На десном стопалу,
крвари.
Колена јој клецају
пред спомеником
незнаног
јунака.
Мостови
Крене ли руком,
руши мостове.
Удуши јој врабац " славопојац.
Године продала
скупљачима перја.
Млада као време
дочекује возове
страсти.
О мислима
Мисли брзо,
лагано умире.
Ћутећи,
кажњава звезде
које јој нису одане.
Телефон
Не уме без мене,
обожава телефон.
Стрепи над врапцем "
славопојцем,
ухваћеним у замку
наших грехова.
Филозофски
Фројда и следбенике
сврстава у страна
гледишта.
Не пише писма "
не поздравља никог
сем мене.
Још о неким писмима
Не пише молбе
хоризонтима плавим;
не да се богу,
анђелима прети.
Шета поспана,
волећи мене лудог.
Отети снови
Отети снови,
патња безгрејних
дрвореда;
следе одшкринута
врата,
успутни погледи "
и бајке о вукодлацима.
Good morning
Добро јутро другарства,
пришивено дугме на модром
длану "
и договори о одласку
у новембарске одаје.
Тамо цвета
ружа Вавилона.
Стварност
Наде које вреба стварност;
предели дивљих јабука у селу
мог прадеде Драгутина Красића.
Средњи прст
Рука на врату,
средњи прст:
показивач
правца живота.
Врисак потиљка
и песме утопије
плени иза леве
ушне шкољке,
у коју се слива
мој глас.
Ена, чувај се злих
погледа,
сумњивих трава,
загуљеног неба;
Чувај се гладних вукова
и васпитаних људи.
Чувај се бетона и
смрада...
Ена, чувај се саме себе.
Пупољак на уснама
Пупољак на уснама,
недозрели осмех "
и песме
у трезору вечности,
у коме њено благо
станује "
и остаће до памтивека.
Кошмар
Ена у песмама,
песме распуштене
по беломе свету:
кошмар!
С њеним именом
на кљуновима
лете београдски голубови.
Ена и Владимир
створени су
за неки бољи свет.
Лете голубови над
Савом и Дунавом;
слећу на Теразије,
лете изнад Славије...
Лете голубови над нашом
заједничком тугом.
Без Ене смо
индолентно и срамежљиво
изиграли свој Двадесети век.
ANTEFINEM
Играрије
Чак и живот бива
нестварнији на
фотографији,
на којој твоја коса,
златасто жута,
пада дану до појаса.
Шанса
Животу је пружена
шанса
да кроз твој осмех
дуже траје.
Почетак краја
Моме је богу
царства доста,
верника превише,
глувих напретек,
умних премало.
Штедљивих нема.
Храм му пољана,
престо врт ружа;
служе га звезде
над леденим брегом.
Он златним
прстом сна,
исписује
дане љубави.
Почетак краја
не постоји
у нашем љубавном
случају.
Вучја балада
Не питај зашто одлази
вук,
из топлог тора твоје
постељице.
Не питај зашто ватра
плане,
пред затвореним вратима "
неба.
Не питај кога то
леопард гања,
низ падине твојих бедара,
које милујем сумануто "
јер сам уловио
срну.
Зар не знаш
Зар не знаш:
жуч што из крви,
песак сумње "
пада на нас.
Смрт ти је
лепа кочија.
Моја мржња
једини спас.
Зар не знаш:
покрет,
намеру " бег.
О, не заборави
осмех тишине.
Сунце залази "
последњи снег,
шапуће:
Не заборави ме.
Зар не знаш:
црна моја тајно,
Пилат сам теби,
лепоти тела;
убоги просјак
слави бајно,
пишући Богу
срамна опела.
Зар не знаш шта:
крв нека куне,
слепи нек виде
нагу Ену . . .
Катран, паперје;
кићанка сузе:
у огњу глади
љубав се рађа;
са звездама
свиће млађа.
Зар не знаш:
крпе, прње " јад;
пустиње и опела
плитких снова;
грожђе и вино,
хладно иње "
и над песмама "
песма нова.
Час незаборава
Са одласком твојим,
руши се кула од карата
и умире срце скривено
у расцветаним ружама
на Мадагаскару.
Из мене певају:
лавови страха,
рука у грчу,
напрсло срце.
Не одлази.
Ја сам од мермера
и смеха,
од порцелана кроз
чије вене
тече крв векова.
Одеш ли,
пиши ми
са престола
времена.
Паралеле
Кријем те ноћас
лављим челом;
загрлим док киша лије.
Ја неког Вранца
и копље бело
мамузама гоним!
Личим на стварно
јесте и није.
Не питам цену,
снови скупи;
на зденцу песме,
песме ти точим.
Међ нама, одједном,
непознат ступи "
а ја на Вранца
свога скочим.
И одох тамо
да пробам живот;
снови су скупи,
сан за сан "
веруј ми, немам шта
да додам:
украдох Богу
још један дан.
На Сребрном језеру
Орлу у срцу отвараш
врата,
нећеш да рађаш синове
змају.
У пепелу космоса
искри се поглед твој.
Деца пепела
немају огњишта.
Каиш распојасане жеље,
парфем зауздан гневом.
Мирис патње "
у дубини океана.
У срцу је зајезерен
очај "
и искрада се на нашим
прстима.
Гусларска тема
Памтим јутра,
повечерја памтим "
и чекање које брине.
Пешчани сат зауздава
време.
Знам како пева песак.
Обале твоје плачу
на месечини
тмурног сегмента.
Сагоревам
жаром сунца.
Дани карневала
на Острву цвећа:
чује се живећемо срећно!
Од данас пролази дан
у следу твоје љубави;
јашем коња Вранца,
украденог из најлепше
народне песме.
Жена мог плавог прозора
Смисао живота разбацан
у парампарчад под
твојим ногама.
Пре Тебе, без Тебе "
не постоји.
Ти си нагон, ваздух, храна,
одржавање смисла.
Жена мог
плавог прозора.
Антефинем
Плач,
за тврђаву кључ;
бол на прагу бола.
Смех за срећу,
са туђег длана:
живело буђење!
Џелат је сваком сну
мој живот испред тебе!
Отварам прозор сновиђења,
загледан у врт љубави.
Полако повлачим мисли
кроз 64 поља бескраја.
Не знам где ми је место:
међ јавом "
или међ сном.
ИЗЛАЗА
НЕМА
Свици на длану
У моје очи светлиш свице.
Ти вадиш пањ из прастаре
шуме.
Фрулом дозиваш ватру
небеса.
Од дрвета и од живота,
чује се вапај наших
телеса.
Звук твога плача,
кожа на длану;
хладно оружје.
Реке Азије
Од мене до тебе:
тишина.
Од тебе до мене:
тишина плача.
Од нас до њих:
зид смрти.
Од њих до нас
реке Азије.
Да нас виде загрљене
над Дунавом;
Високе куле прошлости
светле над гробовима
незнаних јунака.
Земља подмеће груди
да би по њој
људи ходали
срећније.
Годишњак
Ако прегорим мај,
не дижи глас.
Преболим јун,
не псуј тај час.
Одћутим јул,
не тражи спас.
Август је месец зрелог
воћа.
Не убијај,
мрзим мирис семптембарских
шума.
Излуђује ме.
Октобарско злато,
судија мој.
Фараон спава
у тврђави лошег
времена.
Новембар
мушки огртач срца.
Усамљени ће плакати
над твојом сенком.
У арабески
новогодишњег пира,
доћи ће децембар.
Јануар
залудно отвара врата.
Касним
забавише ме друмови
пусти.
Фебруар куне
мајчино млеко.
На грудима сребрна
звездана прашина.
Март ме облачи у
зелене листове висибаба.
У априлу ти се враћам
као победник
окићен орденом
витеза тужног
срца.
У
МЕЂУВРЕМЕНУ
У међувремену
Плодно тле, речи падају
на згариште смеха.
Рађа се сребрни час
наше неизмерне љубави.
Западно од раја
Продужен:
даном сваким,
у следу твојих мисли "
цветам.
Тек рођену те
на длану снова имам.
Дишем са тобом,
спавам
под твојом кожом;
тражим
пупољке пролећа
које касни
из непознатих разлога.
Немири су на југу,
на северу зима,
на западу тајфун.
Исток у руху наде.
Дођи са које год
хоћеш стране света.
Чекам те на станици
Сен Жермен.
Уместо псалма о пролазности
Доводим дивљине пусте "
кораком преко светова
чулних.
Под подребрицом ти носим
укрштене страсти.
Црте лепоте красе твоје
и моје снове.
пејзажи ватре скривени
у џунглама сновиђења.
Еротске скице
дивљих животиња
крадем, краљице моја;
Са твога чела,
пијем иглице стрепње "
просим и плачем
на твојим грудима.
Ако се поново родим "
задоји ме
млеком љубави.
ОДЛИВАК
Рецепт
Мало бетона
гвожђа;
мало памука
свиле,
мало сребра ,
злата;
мало блата,
ината;
мало киселине,
грожђа;
мало љубави,
страха!
Армиран бетон под
нашим ногама.
Острвом забачених
поља "
путујемо анонимно.
Серенада ala Mignon
Длан огољен,
пуст, бео.
Ране,
ожиљак стари.
Графит "
уместо сунца.
И фино одело.
Алкатраз празан,
као моје срце,
када су из њега
однели страх.
Серенада ala Mignon
добри колачи,
сладолед за двоје.
И тако, док смо заједно,
ја ти кажем "
нико те тако није
желео као ја.
Песма над песмама
Имам те, жено,
лаку ко перо;
горку као горки
корен сна.
Имам те, жено,
ноћ целу;
на прагу,
где слећу пчеле;
где бивају дна.
Имаш ме, жено,
сатканог речју,
шапатом туге,
краичком сна.
Имаш ме, жено,
од лажи бледог;
немог од бола,
на прагу,
где слећу пчеле "
бивају дна.
Ако ме одболујеш
Нема никаквог смисла
да ми печеш колаче;
Коприва нашег сна,
горка као суза.
Обриши очи и руке
мокре од јутарње росе.
Исплети ми рукавице.
На прагу 21. века почиње
зима љубави.
РУЖА
ВАВИЛОНА
Ружа Вавилона
Заметак мој у теби "
ружа Вавилона!
Топовска паљба
над веселим Паризом "
човек у теби сажет,
разум у биљци.
Циганин стари грожђе
краде;
виолине поклоњене
странцима.
У женевском кварту
бестида "
Било како било,
ја сам од тога умро.
Ламент над Кнез Михајловом
Свакога јутра,
по једно дете бола,
отпратиш до школе;
иза грудне кости,
шум туге склизне на
плочник Кнез Михајлове.
Свакога јутра,
по једну реку среће,
отпратиш до прага;
изглодани шум туге
склизне на плочник
Кнез михајлове.
Свакога јутра,
свог јунака љубави
избациш на улицу;
из бешике суза
на плочник Кнез Михајлове.
Ако те то радује
нека ти буде!
Идеја за епитаф
На твојој сиси,
потхрањен страхом,
ломим копље бола.
Светица си "
и вештица јеси.
Ал ме сколе звезде "
а ја те луд браним
на обалама плавим.
Ти не разумеш "
у мени се неки врагови
гнезде.
Ена, не умеш, нећеш;
Ена, престани да се
играш мојом сумњом.
Упамти:
Сећања често заметну
траг.
Ако ме нема
и не буде више,
ту где су липе старе "
падни на колена и викни:
Владимир ми је
драг!
Ноктурно
Загрлиш ме, и тихо "
кроз сва врата,
некад кроз прозор "
зид и шуме нежно;
на моја плећа,
на трбух, руку топлу;
на срце моје болно
спусти; ја ћу знати
да волиш да те сањам.
Да, причаћемо ћутке,
о теби и о мени;
с мисли нек се отресе
даљина нежни прах.
Не дишем и не спавам "
знам, падам у храм
тишине,
ноћ уморна се свлачи
и уместо мене спава.
Узалуд помињем
твоје име "
нико се не
јавља.
Лаку ноћ
Марш из песме,
кад ти кажем!
у срцу пулсирај;
урлај, пати,
порађај се "
само буди тиха.
Ако умеш,
намести постељу;
затим ватру
запали и ћути.
Ја ћу уместо тебе
рећи Богу лаку
ноћ.
Камени цвет
Камен и хтење,
Камен камење "
у грудима камен,
пркоси као корење.
Под теретом љубави,
љубав стење "
окамењени цвет,
истрајно камење.
Твоја ме рука подлази,
пружа
каменом окамењени прст;
урличем:
не, ти ниси псовка,
огољена ружа;
ти си она коју волим.
Акварел 1961.
Бег,
случајност,
превременост;
времешност,
трајност свега.
Мост
под мојим ногама,
заклања води небо.
Ти мени затвараш срце
испод носа.
Вратићу се после пробоја
Солунског
фронта.
КАРИЈАТИДЕ
(EX TEMPORE)
I
У огледалу памћења
снови.
Ена у облацима наде!
Београд заузет изградњом
ваздушних мостова;
водовод на Калемегдану
у квару;
сунчеве пеге изнад
Ениног полуострва страсти.
II
"Вечерње новости" славе
стогодишњицу рођења
Цветних тргова.
Обновљена Хајдучка чесма,
освећена ранама
сунчане светлости,
исписује историју
незаборава са Ениног длана.
III
Теорија хладних ратова
наднета над Енином сенком.
У њеним очима
космичка прашина.
На празнични маскембал
новорођених,
позвани су и амбасадори
Етрурије.
IV
Укидају се лажни устави
бивших краљевина.
Демократија се приказује
на сценама трећеразредних
позоришта,
као скаска о царевима
и пастирима.
V
Разбијам последње огледало
из колекције La Paris.
Отимам Ену из дуванског дима
"Мажестика".
Сам сам.
Хладно оружје обузима ми руке.
VI
Бомба у срцу.
Експлозија.
Дрхтим.
Падам на колена,
молећи за милост,
скидам са Ене
доњи веш
насред Карађорђевог
парка.
У мени има још толико
пакости да бих могао
голим рукама,
да задавим дивљег
вепра
сопствене
савести.
VII
Хапсе нас под оптужбом
да смо водили љубав
ходајући.
Враћају нам личне карте
и прете новчаном казном,
ако нам се то поново
деси.
Шаљем Енину слику
монденском часопису
PLAY BOY.
Прилажем текст молбе
у којој тражим да се
њена слика
не објављује док сам
на ногама.
VIII
Будим се у Раковици,
на задатку сам.
Митинг радничке класе
завршен је пре мог доласка.
На стадиону нема никога.
Ни ене, ни радничке класе,
ни беспослених.
Све је у реду.
Рађам се сам од себе,
и у огледалу тражим,
кога"
Шта мислите"
КРАЈ
ПОЧЕТКА
Крај почетка
Говори, говори још "
увек ме гледај у очи.
Тако ћеш знати
да руком на уста "
на крик
више нећеш узмаћи.
Страст би могла,
можда побећи "
у неке напукле
моје зоне.
Ја сањам
кроз твоје речи.
Кристали песмом
у мени звоне.
Прамајка Ева
генима лечи.
Кад би реке
набрекле негде
кроз уско гротло
кањона краја.
Ти ми притискаш
безобзирном кретњом
пред самим циљем
и срам и его.
Немој да будиш
уснуле рибе
напуштене негде
у сивилу очаја.
Тад прећути, преболи
или сагори.
Изађи из себе
само ме воли.
Заборави лутку,
порцелан " трајање,
сутра.
Ја се увек предајем цео
и кад ми рука
дах заузда
да вриштим до бола
до свога дна.
Одлазак
Доћи ће дан, Ена,
кад ће престати
време.
На небу ће нас
завејати звезде.
Компас
Ти и ја
не можемо
залутати.
Увек се враћамо
нашем почетку.
Последња сенка
Док будемо улазили
у последњу сенку
да ли ће наше
успомене, Ена "
блистати као дукат
на киши
или ће нестати
као шећер у води.
РАДОМИР ЈОВИЋ О КРАСИЋУ, ЕНИ И ПОЕЗИЈИ
Красић у кратким панталонама сна. Одважан баш као пре. И истрајан у жељи да нас увери да нас је надмашио у истраживању гласовитог довикивања љубави посвећеној само једној жени " још једном под мојим благословом у новој верзији коју ја насловљујем "Ена у огледалу", а он како год хоће. Или како мора;како му лудо срце и песма наређују да командује својим стиховима; да их казује, именује и приказује заинтересованом свету.
Ово што следи мора се без двоумљења прогласити Красићевим с е н т и м е н т о м.
И да смо у оним прошлим, лудим шездесетим, његове песме сигурно би заволео извесни композитор и ми би данас са радошћу слушали те лепе шлагере. С радошћу, кажем јер се под коленима, под ребрима; на голим раменима, око танких вратова и сребра срца и у венама ових стихова може препознати живот у пуном напору.
Данас, када се љубав игра под раскриљеним политичким небом,
у ери рока, наркоманије, земљотреса и инфлације свега па и морала, Красићев с е н т и м е н т може и мора да зазвучи парадоксално и смешно. Можда и мора, али и не може " и не мора!
Човек између себе мора да изабере самога себе. У свему, па и у схватању љубави.
Овај песник је изабрао, шта ви чекате"
ЗА СЕЋАЊЕ
Прва песма из ове књиге написана је 14 марта 1961. последња песма утрчала је у књигу 14 марта 1989. Штампање је завршено 14 марта 1989 године.
Владимир КРАСИЋ
СРЦЕ У ТРКУ
1989.
Хоризонт љубави
Стави своје очи
на моје очи "
видећеш нашу љубав
претворену у хоризонт.
Стави моје очи
на своје очи "
угледаћеш осмех
на твоме лицу "
(осмех који скраћује
наша растојања).
Прислони своје уво
на моје уво "
чућеш мој плач
од кога си искрварила.
* * *
Увек смо
неког жељни,
и сами.
* * *
Низ тислине
твојих бедара
сумануто
милујем
уловљену срну.
Сунце у хлебу
Наша љубав "
сунце у преломљеном
хлебу.
Наш загрљај "
осећање радости
коју морска вода
причињава кожи.
* * *
Љубав никад
не пролази.
Као бол остаје
увек у нама.
Ћути
Твоја реч створила је
наш свет.
Твоја реч
може и да га уништи.
Ена, ако Бога знаш,
вечерас ћути.
Ни реч да ниси
прословила.
Електрицитет
Раширена зеница неба.
Београд као паук
испреплетан ваздушним
мостовима.
Артерски бунар
на Калемегдану
у квару 500 година.
Цврчак.
На Ениној кожи
пуцкета
сексуални електрицитет.
Летећи ћилим
Кад ми пишеш писма
уместо марке, Ена,
на коверат стави
летећи ћилим.
Реквијем
Ако ме мораш " а не можеш
дозвати у сећању
на јачи подстрек из јаве
упамти: умро н и с а м.
Не умиру љубави прве.
Трајем тек део
светлосног лука.
У жену утиснут
заробљен зрак.
* * *
Ти носиш моју икру
кад кренеш
кроз тмасти мрак
до белог светла књиге
са именом мојим.
Нисам ти писао реквијеме.
Песме о жучи и крви
потписујем.
Даривао сам ти све време.
* * *
У свести жена си прва,
светица моја
где кошмар влада
и сумње постају греси.
У трен из близа
не смотриш ми лице.
Негде у теби има
моја ћелија " мој ген.
* * *
Данас ко сенке плешемо
на позорници смрти
док живот пацке дели
предајемо се судбини.
Зар нисмо, Ена "
заједно давно свели"
Коме смо то
рађање отели"
Клетва
Нисте хришћанке
ни атеисти
ни будисти
ни фаталисти
ни у крилу
Алаха
ни под штитом
Браме
ни заклетвом
Шиве
ни верници
Ламе.
Ти и она
у олуји страсти
проклињете
једна другу.
Срце које трчи
Ни једно срце не може
вечито да трчи.
Пре или касније све мораш
да осетиш на својој кожи.
Ослободићемо се ватре
тек кад сагоримо.
Дани и године
нису мера за живот.
Змија љубави
ником не остаје дужна.
Имамо, Ена,
довољно губитака
за коначан
пораз.
После растанка
Желиш да све
буде као некад.
Да обновимо
нашу љубав.
Само смо једном
оно што смо.
Толико те волим
да не могу поново
да те волим.
Једино лаж
има право
на понављање.
* * *
Све се може мењати
осим прошлости.
Будућност је само
друго име
за пораз.
Распамећене руке
1.
Зачета у подребрици,
задевена у дамарије,
залутала у крвоток.
Обистинила се
свитањем.
Ена, на пола пута
до речи,
корак
до смисла.
Ена,
продужена у трајање,
у вечност.
2.
Ена,
девичанска.
Надахнуће
и разлог
песми.
Господарица срца,
владарица песме "
видарица духа.
Магма трајања "
понор страсти.
Бол "
до голог ребра.
3.
Ена,
ваби:
у вечно "
у небеско.
Обездушје,
вазноси:
у звездано.
Обезличује
и раствара
у бујицу
пустошења.
4.
Ена,
суштаство
света.
Опстојава "
одолевањем.
Темељи "
на поништеном.
Живи:
на порекнутом.
Чека:
недохватно "
свевремено.
5.
Ена,
изнад амбиса "
жена.
Траг искуства.
Дубока
бестрагија.
Подводна
и подсвесна.
Праисконски
озвездана.
Хировито
узлетна.
Моја.
6.
Ена,
бездани оркан.
Распамећене руке.
Јатиште снова.
Распојасана
судбина.
7.
Ена, препотопски плач.
Реч заумна.
Врисак
катаклизме.
Пркоси клетви,
владалац срца.
Без срца "
видовита,
фатум живота.
8.
Ена,
киптаво врело.
Нежнује
са дугама.
Сведуховна "
безразумска,
срцинска.
Васељена
трена.
Бескрајна
на прагу
апсолута.
9.
Ена,
припаљује
ватре:
велике "
мале.
Подстиче:
безумље "
храброст.
10.
Ена,
врт идеалног.
Негује
брадавице "
доброту.
Смишља
наопакости.
Удвара се
заблудама.
11.
Ена,
зазенити
пре бљеска
сунца.
Блажена
сврне "
у мене,
пре свитања.
12.
Ена,
неизбрушени
драгуљ
космоса.
Вигори омаме "
призива
вечност.
13.
Ена,
пророштво.
Болесна
ирационалност.
Недоречена
песма.
Чудовишна
способност
за љубав.
14.
Ена,
свеземаљска.
Од крви
и меса.
Коначна
и бескрајна.
Енергија
радости
и бола.
15.
Ена,
бесловесни
занос.
Језгриште
љубави.
Узрасла
од ока.
16.
Ена,
суноврат
самозаваравања.
Лаж
браковољења.
Бунт
обичаја "
породичности.
17.
Ена,
синџир
свиклости "
драговољења.
Чулност
бестелесне
жеље.
18.
Ена,
надлични
симбол
жене.
Лудост
између
два пољупца.
Чекање
у недочекано.
19.
Ена,
кикотава "
од оргазма.
Бистра "
од сношаја.
Топла "
од чулности.
Разуздана
од бубњавих
дамара.
Саткана "
од вриска
љубави.
20.
Ена,
узносита.
Девичански
горда.
Чиста,
етерична "
божанска,
обична.
Ево још једног драгуља у гиздавој песничкој огрлици Владимира Красића. После "Разљубка", "Ена иза огледала" и "Жена у плавом прозору", песник се представља новом збирком стихова "Срце у трку" у којој је као и до сада плод његове инспирације она иста "праисконски озвездана, хировито узлетна" жена " његова Ена. Жена са великим Ж. Жена која је створила његов и њихов свет сопственом речју, али која исто тако може и да га уништи.
Осећањима пажљивог читаоца неће, међутим, измаћи утисак који се као нит суморне слутње провлачи стиховима. Јер, неко се, изгледа, уморио. Ко" Песник" Ена, можда" Или сама љубав" Љубав никада не пролази, већ као бол постаје у човеку. Зар би да је другачије поета у обраћању вољеној жени изустио како имају довољно губитака за коначан пораз" Зар би јој испевао како је толико воли да не може поново да је воли, "јер, само једном смо оно што смо". Неко је, изгледа, у сопственој ватри изгорео јер у својој чудној игри ена је потпаљивала ватре велике и мале.
Ако смо се већ на почетку сложили да је досадашњи песнички опус Владимира Красића посвећен божански обичној жени, раскошна огрлица драгуља, онда би ова збирка пред нама требало да буде златоткана копча која заокружује ниску.
Све остало што би уследило било би већ доживљено. Било би понављање или лаж. То је, уосталом, и сам песник сјајно наслутио исписујући један од својих најблиставијих стихова: "Једино лаж има право на понављање."
Мила ЈАНКОВИЋ
Владимир КРАСИЋ
ЦРНА МАЧКА
1990.
СА ОНЕ СТРАНЕ БЕРЛИНСКОГ ЗИДА
* * *
Сме ли човек
да има
толику наду"
* * *
Мојим пословима
нема краја.
Трајаће и
после смрти.
* * *
Има предела
који се
не напуштају
ни после живота.
* * *
Рођен у јужњачкој
забити
умро сам "
јуче...
У међувремену
живео сам за Ену.
Лорки у част
Твој Сеико
жури пер минута.
Да бих стигао
у време
у коме
владају песници
рецитујем
Зелено.
* * *
Не прислушкујте,
воде се тајни
разговори срца.
* * *
Увек је исто:
крај почетка,
или почетак краја.
Између је тешко,
рађа се љубав.
Ватра
Ватра
надања.
Одзвања
под окованим
небом.
Ноћ
ми дан.
Чекам
да ме окрзне
твоја звезда.
Дели нас
ватра
у сопственој крви.
* * *
Видиш ли
како расту
плодови бујни"
Подребрица
Будим се
у рекама.
Стаменим
у брдима.
Кријем
испод
подребрице
лаж већу
од лажи.
Надам се
песми дрвета.
Радујем се
плачу детета
које се зачне
између два
срчана залиска.
* * *
Одболујем ли Ену,
онда све ово
нема никаквог
смисла.
Л(епот)ица
Необично је
што су те звали
Микала.
Обично,
што си израсла
у деветнаест
сребрних година.
Зар је
потребно
да будеш
и лепа.
* * *
На фотографијама
је све лепше "
чак и живот.
Лаж
Догодила се
у мени
птица.
У теби
љубав
исклесала
бол.
Заталасала лаж
краде Богу дане.
Откинута суза
пада на усну
благдана.
Све једнако
добро.
* * *
Уђи
и добро затвори
излаз
из тајног
обитавалиштва.
На прагу очаја
Снег закорачио
у вртове топлине.
Небо побегло
у белину страха.
Ја, на рубу
очаја.
Сањам
распојасану
жену.
* * *
Чувај ме
дубоко у Теби
као заметак мој.
Глумиште
Волим,
патим "
гризем
усне.
Схватим и
храбро
остављам све.
Бежим у
бестрагију.
Скривен
ослушкујем
откуцаје
нечијег срца
из гроба.
Глумица
грца
поплављена
сузама.
плаче
за временима
које је волео
Шагал.
Virgo intacta
Дубоке јој очи,
дише тихо.
Јауче испрекидано.
Немојте, молим " каже:
Знам, шапућем, нежно.
Тад плаче,
вришти:
Живот ми баксуз.
Из даљине
одјек у ушима:
миловање, миловање,
миловање...
* * *
Уђи
и добро затвори
излаз пакла.
Са оне стране
берлинског зида
цветају руже
невиних.
Сечиво
Простор
окамењен дубином
плаветнила
очију.
Памтим
ватру "
сечиво
погледа.
Кровови космоса
Кровови
нас заклањају
од заробљеног
космоса.
Старији
од сутра
бележимо
молитву
незаборава.
Занесењаци
Трагови
на путу
наде.
Оседлане
обале
чекају
занесењаке
пешчаних
спрудова.
* * *
Будућност своју
држим с а м.
Бежање
Не живимо ли можда
у бегу случајности
случајне привремености
оронуле времешности
до спасоносне трајности.
* * *
Ако већ морам у успомене "
нека ти молитва буде кратка.
Не трпим посмртне почасти
Дан великог поста
Пуцала је у дан
подељен људима
да трају,
у птицу ругалицу,
пуцала Ена "
у отворену књигу,
у грло крвожедно,
у руку која
пише баладе.
Био је Бели Петак,
последњи дан поста,
дан кад црне мачке
рађају злу крв
и сребро туге.
* * *
Не жали се:
добро је да имамо
будућност...
Она
Име јој Ена.
Рођена неке године
августовског дана
рођена на перону
железничке станице
Топчидер " Београд.
Живи између два зида
смештена у ешелоне
или међу њима.
Необична, није.
Прелепа, није "
лепа је једино њена туга кад
облачи белу одећу.
Ноћ воли због свитања.
Мало спава много пуши.
Не пије.
Храни се речима "
даровима додира.
Има боре " гримасе, и "
фобију од паса луталица.
Има муку са плакањем,
одстрањен део млечне жлезде "
мањи дефект доње вилице,
жуљ на десном стопалу "
лепа колена.
Руком може у душу.
Године поштује, млада је.
Ћути значајно.
Говори бесмислице "
без мене не уме.
Обожава Бела " телефон.
Стрепи над славопојцем,
не љуби Фројда и
следбенике му.
Не пише писма "
документа не потписује.
Воли мене луда.
Не воли тугу моју.
Муче је сведоци
наших буђења.
Снове ми не може отети "
у њих може кад пожели.
Пати због пет милиметара
одшкринутих врата,
успутних погледа,
окрзнутих у време јутарњег
бријања.
Муче је случајни поздрави,
драга ми другарства,
одћутано време и
прећутни договори.
Пати, јер је волим "
усељену у бесмисао
наше туге.
Бије битку стварности
које се не може одрећи.
Засузи кад запупи
пупољак на мом
разљубку.
Уме да отме
недозрели осмех,
који ми дарује
шкрто " уместо
најежене косе
од главобоље "
домаћина или госта.
Свеједно!
Пулс
Одласком твојим
постајем пулс,
слух и око.
Рука у грчу
гњечи моје
напрсло срце.
Мислима отресам
прах даљина.
Не трпћем,
не дишем,
не спавам...
Затварам покрет
у храм тишина.
Ноћ уморна
успорава ход.
Напољу живот!
Дирљиво спашен.
Арлаук
Имам те данас,
моја си жена
лака.
Урличеш
ноћ целу.
На прагу
сумње.
Да ли ће слетети
пчела
на цвет мака"
Разлићу се
у тебе сав.
Имаш ме
сатканог
од шапата "
халуцинација.
Расточен
од лажи
до истине.
Твој сам
и усуд и бол.
Кажу луд сам "
а, ево, певам
од ове јесени.
и нећу да чујем
клетве
бесмислице.
Треба ли ти
мој арлаук"
Мирис патње
Нећеш да рађаш
у пепелу.
Деца пепела
немају огњиште.
Памтиш ли каиш око
распојасане жеље.
Парфемом зауздан
мирис патње.
Испране руке
до бола.
Само у срцу
зајезерен очај
искрада се
на прстима.
Темперамент
Иди у срце
и пулсирај.
Не урлај
буди тиха.
Прати ме ако умеш.
Моју постељу
топлу "
ватру
ниси
дотакла још.
Светица и вештица
Ломе ме нежног
сокови живота.
На твојој сиси
курјак близанац.
Моја си светица
и вештица.
Када ме сколе звезде
ти ме разумеш.
У мени се неки
врагови гнезде.
А ти Ена, не умеш "
можда нећеш...
Лабудова песма
Призивам прошлост
елегичну успаванку "
смислену тугу.
У устима слатко "
киселкасти укус кише.
Лабудова песма
свеприсутне жене
раздире вечно
спојено ткиво.
Обезоружан "
нестајем распамећен
као маслачак пред уснама
радозналог детета.
Путујем у почетак.
Кад се догодила плима"
* * *
Видео сам Ену
на мосту љубави,
саму.
Видео сам је
иако не постоји.
Видео сам је
стварно,
као сан снену.
Људи моји,
видео сам
Ену.
Ковитлац
Славици из Крушевца:
бујица страсти
у ковитлац
додира се дала.
Изгорећу
пре сванућа.
Корење
Спустила си се
у корење.
Мирисе своје
скриваш у латице
цветова јутра.
* * *
Искапи чашу,
наздрави себи
и својим манама.
у коренима и
уснуле птице
чувају пролећа.
* * *
У који сам то
позвао час "
кад је нестала
ж(Е)на,
а остао
само глас.
* * *
Нећу да будем
твој полубрат "
сурогат.
Хитна помоћ
Дођи,
добра
моја
хитна
помоћи.
Сиви вилајет
Врт "
кавез.
Сто "
столица.
Не куцај "
уђи.
Сивило "
наш вилајет.
* * *
Ена је мој
уникатни
одливак.
Звона
Одјек
у гнездима
речи.
Звона
у корацима
времена.
Године
у траговима
чекања.
Фруле
у рађању
дана.
* * *
Не питај ме
зашто одлазим.
У моди су
одласци
на мртве страже.
Мушкарци имају
нека друга посла.
Каква, сазнаће се.
Њена туга телефон
Телефон 346 звони:
из слушалице
ни гласа.
Телефон 346 звони,
тишина шапуће:
Ена!
Телефон 346 звони
кроз знан ти
крајолик:
одлазим у свој
пакао.
Телефон 346 звони:
знаш да глас
чекам твој.
Телефон 346 звони:
на мојим уснама
цветају Љиљани.
Нема ко да их
убере.
Телефон 346 звони:
требају ми
твоје руке.
Давим се у самоћи.
Телефон 346 звони:
прислони усне
на моје груди,
чућеш свој глас,
скривен у
магли сванућа "
изговори нашу тајну.
Прељубница
Ушла је раздрагана.
Предала се Богу.
На Бадње вече
клекла да руку целива:
косовским те вином
кумим " узми ме
у наручје сна.
Гледам у празно.
Она поспана " пијана
спомиње Бога и вино.
Нудим јој кафу, чај
руски, индијски, кинески...
тело Исусово у мени
тражи лукави осмех
прељубнице
што Бога вара.
Не скраћуј растанак
Београдом тече Сава,
Дунавом дани.
На Авали стражаре
незнани јунаци.
Кад стигне њено
последње писмо,
касно ће бити
за растанке.
* * *
Веје први снег
треба нешто
пожелети:
Драги Боже,
подари нам
довољно времена
за почетак и крај.
Неко је дошао
Огледала си се
у мојим очима.
Огледала си се
у мојим сузама.
Огледала си се
у мојим речима.
Неко је дошао
и разбио
наша огледала.
Одакле долазе
Људи и облаци.
Никад се не зна
одакле долазе
и куда одлазе.
Увек изнова
Љубав је
као сунце.
Не волимо је
што нас греје "
већ што се
сваког јутра
поново рађа.
Дан који касни
Доћи ће дан
сигурно ће
доћи дан,
дан који
толико касни,
кад једно другом
нећемо моћи
опростити.
Нема путоказа
На раскршћу
своје љубави
нико није нашао
прави пут.
Додир сенке
Хтео бих да
напишем песму
која је твој глас.
Хтео бих да
напишем песму
која је
твоје лице,
осетљиво на
додир сенке.
Људи које смо волели
Ништа није
савршено јасно.
И пламен свеће
обавијен је
свилом дима.
Само наша душа
потпуно личи
на људе које
смо волели.
Дванаест цветова
Реч је враџбина.
Бациш је
у једно море
оно постане "
Црно.
Бациш је у друго
заувек остане
Мртво море.
Кажеш Весна
и реч за тили час
створи девојку
састављену
од дванаест цветова.
Смрт је наша нада
Све ће проћи.
Све ће бити
мртво.
Ако раније
умремо
дуже ћемо
мртви бити.
Живот је
само парче
бескрајне смрти.
* * *
Хоће да ме
зауставе у походу
на њену свакодневицу.
Не знају да сам
у њеним очима
изградио кулу
од карата.
Кад сруше кулу,
срушиће и мој сан
о ж(Е)ни.
* * *
Ти ме,
коначно,
не можеш
испљувати
из себе.
Руке у срцу
Не смем више
да те држим
за руке.
Ти си
туђа жена.
Све што додирнем
прстима
стиже право
у моје срце
Галерија ликова
Зашто ме фолираш
кад знам да
ову свирку
ти свираш.
* * *
Смртници
умиру
сваки дан.
Галерија ликова
Биљана
Љиљана
Маријета
жене будућности.
Вера
Нада "
на капији победе.
Ањушка
Клара
Ирена
Милена
Елизабета
Азра
Маргарета
у стабљици
сна трају.
Марија
Данка
Азба
Ивона
на сва
звона
преносе глас
радости уснулима.
Радмила
и она.
Елеонора
Весна
Славица
Дринка
Снежана
Лидија
Данијела
у срца празнија
од пресахлих река,
плету дан од влати
осушене траве.
Љубица
Мирјана
Виолета
Соња
на позорницама страсти.
Скидају чони
са усахлих извора.
Дуда
у крошњи липе
с п и.
Душанка и
Гертруда
на мостовима
Мирабо
шетају вести
о бесмртном
Кашчеју.
Хатиџe
Хелга
Јагода
Рушка
Миланка Евдокија "
заузеле Бастиљу.
Примирје ће прогласити
пољупцима упућеним
мени.
Лепосава "
боли глава.
Ана "
спава.
Ена
на тромеђи живота
испија чашу наше
горке судбине.
Сава
тече узводно,
Дунав
опстојава
бачен на теме
Београда.
Жене,
жене,
жене,
жене...
Хелга
Хелена
Сузана
Зорица
Слободанка
Сандра
Тања
Жаклина
постројене за смотру
чекају вутеза
на белом коњу.
Витез неће доћи...
Кристина
Тамара
Ангелина
саме на бедрима
туге
плету венце топлине.
Александра
Јелене
Симона и
Јасна
заборављене плачу
на гробу незнаног јунака.
Метка
Дрита
Ребака
излазе из својих
северних скровишта.
Миник
тајно живи
са својом ватром
међу коленима.
Есма
Стела и
Уснија
неће доћи на
рандеву
у пет до
дванаест.
Зана
Светлана и
Наташа,
Ирина
Сања и
Тања
заузете пословима
продавачица свилених
чарапа на сајмовома
снова.
Ања
Теа
Кадира и
Надира
спавају до осам.
У осам и пет
пробудиће их звона
са Богородичине цркве.
Стака и
Божена
припадају тореадорима.
У њиховим животима
смрт је важнија
од пољубаца.
Бр(Е)ни пишем:
Долазим.
Вечера спремна,
светла пригушена,
само срце твоје
нека говори.
Макар глупости.
* * *
Не љути се.
Смртници
сумњају
у све.
Црна мачка
Црна ми мачка
пут прешла "
језик прегризла,
подвила реп.
Под језоком јој
вулкан Етна,
под шапом стих
у прах и пепео
развејан.
* * *
Ену сам убио
угризом
Разљубка.
С другом се
књигом
родио страх.
Жена у плавом прозору
је моја
недосањана топлина.
* * *
Ена у кожи
црне мачке,
приказује
нов модел
жртве.
Остало стоји
на отвореном
простору.
Човечица
Звер
у кавезу.
На столу
хлеб "
молитве.
Човек
са бичем.
Ћутимо
одбегли
у сутон.
Возови живота
У молитви верског заноса
у сулудој љубавној вртешци
у притуљеном бунту обичајности
укрцан у чудне возове живота
касним на сахрану
сопствене наде.
Корачам по граници времешности
онемоћао расплићем јаву и видим:
Чувари снова побегли.
* * *
Ена, знаш ли
на какво су
плодно тле
падале твоје речи...
Катарза
Загледан у мехурић на зиду.
Чашу косовског вина испијам на екс.
Изгубљени одраз на сиси.
У еротској катарзи, немам времена
да се осврнем и погледам у ноћ
одбеглу у детињарију спаса.
Отресам копрену снова "
разголићен страх захуктао
у неизвесну будућност.
* * *
Стварност са тобом
дишем.
У твојој аури
спавам
под твојом кожом.
Пијанац
Себично испијам на рате
црно вино " нивелисано.
Желудачне киселине муљају
жестоко врење у изворима
трајних успомена рађања.
У очи се уселиле Панове фруле.
Врисак запара кожу иза уха.
Тражим свој зденац, планину "
дебело море, хад...
Хоћу да извор освојим одмах "
тамо сам требао јуче "
а крећем сад.
На вратима је, чујем, Кербер
а можда, чак, и Зевс сам.
Идем тамо да продам живот
да платим љубав за сан.
* * *
Многи изгубе
слику човека
на кратком
одстојању.
* * *
Мачке и стубови живота.
Кечеви " бандере вештице,
духови повампирене смрти.
Градимо беспредметно зло
које разара светове.
Једни то зову "
фаталност!
А, они, други "
бруталност.
Речи капљу
Никада нећеш сазнати
која је воћка стасала
у мени:
Тамо где прсли облаци
у пукотини
нуде сунце.
Санке:
речи капљу кроз
призиве.
Сломљено срце
предуго
ми друг.
Еротске скице
Кораком
преко светова
нудим ти
питомину подребрица.
Плексусе и жиле
виталних сплетова.
Цртам ти лепоте "
дарујем снове:
пејзаже ватре
еротске скице,
капљице воде
борове иглице
просипам небо
на твоје лице.
Злослут
Несрећа и злослут
утиснути " у стабло зла,
нестају у гробу
без димензија.
Нестишљиви експлодирају.
Кроз поре се увлаче у нас
и трају заједно са нама.
Црна мачка
Те ноћи у жустрој "
вожњи,
прегазио сам
црно маче.
Претрчавало ми пут.
Прегазио сам злослут "
несрећу што носи,
црну мачку.
Засузио и припојио
три прста унакрст.
Седам сам ноћи
заобилазио крвави траг.
Из ноћи у ноћ
црна мачка се
лепила за асфалт.
Мачку нико није заобилазио.
Газили су је обесни.
Тутњали осорни
јахачи друмова.
Разносећи мозак
црној мачки
журили су свом циљу.
Киша је спрала
последњи траг.
Црна мачка претворила се
у црни раскомадани асфалт.
Обесни јахачи друмова
газили су злослут путева.
Црне мачке су трајеле
утиснуте у теме асфалта.
Време је текло
у супротном смеру
од наших безобзирних жеља.
Узде
Још само са тобом
заискри делић детињства
неначет временом "
дрхтав у лету.
Наднет над безданом
одбријавам пола века "
једнако заробљен,
заплетен у мрежу.
Из прикрајка ослушкујем
живот " сан ми.
Чувам комад неба "
облака кишу што тече
кроз моја пресахла корита.
Затежем узде живота
и чујем свој повик:
Ђија!
Лажна носталгија
и бесловесна занесеност
не трпе губитке.
Мој бездан данас
једнако је дубок
као и јуче.
Излаза нема.
Најсигурнији сам
у својим рукама.
Маријо " жено
1.
Маријо: зар не знаш
моја си жуч, крв "
песак сумње.
Смрт ти је
лепа кочија моја
мржња опточена.
2.
Жено, девојко, дете:
покрет, намеру, бег "
заборави.
Осмех иза зуба
уместо језика
пред судијом.
3.
Ти, црна моја
т а ј н о.
Пилат сам твој ја.
Молим се убог
теби ко богу
уместо њему:
за нас.
4.
Маријо:
крв нек те прокуне
да те слепу
и голу
у катрану и перју
доведу к мени.
Да огањ до неба
сажеже пожуду моју.
5.
Нама је једном
изгледна тама:
крпе, прње, јад,
а не опело "
ковчег и вино
и песма над песмама.
Очај
Камење у џеповима
Камен и хтење
Камен камење
Камен у грудима
Хтење у пркосу
откамењени очај
Камени цвет.
Поларни дан
Још памтимо јутра
смештена између
два повечерја.
Начета чекањем.
Матине "
пешчано време.
Знам како пева песак
са обала твојих.
Хоћу " морам,
да горим жаром
заласка сунца
у дану карневала.
Треба ми да живимо
од данас:
још један поларни дан.
Ако си црна
не долази ми у сан.
УМЕСТО ПОГОВОРА
Човеку је све дато,
ништа "
ако понуђено не узме.
Човеков је ход по мукама, реч је у служби прегнућа да забележи тајне путовања, бављења собом, драгим особама " и последицама опстојања.
Красићев пут кроз непознато своје и непознато наше, обележен је већ више пута предсказаном и доказаном Еном. Ена је наследница М.М., власнице наслова прве збирке овог песника из београдског опуса, па и ако аутентична као М.М. и дуже је у песниковим забитима("Разљубак", "Ена иза огледала", "Жена у плавом прозору", "Срце у трку"), тек толико је као М.М., или је, можда чак, није ни достигла јер, о Ени се још пише, за њом се још трага, псује и пита, а то може двојако да се тумачи:
Или је Ена заиста Красићева коначна илузија или је Владимир КРАСИЋ као песник коначно постао свестан своје Ахилове пете и сад се само чака стрела која ће погодити циљ.
Тако би могло да буде ако би се о Красићевој "Црној мачки" говорило само високопарним језиком.
Демонтира ле се тај поетско " високо парни апарат и пусти ли се срцу на вољу човек може мирне душе да каже:
"... па шта ако је тако"
И тако треба прићи овој песниковој литургији бола, страсти и суноврата, треба прићи обичним, свакодневним схватањем и песника и стихова. Јер, зашто нам не би било све јасно зашто не и могуће да је баш тако како песник каже, ако нам његови стихови омогућавају да уронимо и у ову воду пролазности по којој плови брод "Црне мачке". Баш зато што имамо такво осећање, бележимо:
Ена је почела још једну маратонску трку. То што ћемо је овога пута чешће сретати и као предзнак смрти, долази са временом које све више постаје реални чинилац нашег опстојавања у свему па и у литератури.
Дакле, узмите у руке Красићеву "Црну мачку" и измерите с временом свој корак, своју снагу, имагинацију, снове: путеви срца су непремостиви и онолики су колико је срце у моћи да их пређе. Овај песник се није плашио ризика да о њима пише, зашто би смо се ми одрекли задовољства да га у томе пратимо.
Раде ЈОВИЋ
Владимир КРАСИЋ
НОВЕМБАР У БЕОГРАДУ
1996.
На лицу михољског лета
фотографија залуталих паса.
Новембар се у моје песме сели.
Зора је.
Пијани одлазе на починак.
Само Београд остаје
да нас брани
од наше љубави.
* * *
Кад Дунав у наша недра
непозван уплови,
кад на дунаву једро
дигнеш,
и одеш,
кад Београд крај Дунава
засади тополе,
тад ћемо Новембар
Дунавом звати.
Кад Новембар
низ Дунав сиђе,
кад мисао моја
у воду се баци,
кад на кеју запале
буктиње сванућа,
јашући коња белог,
у госте ћу Ти доћи.
* * *
Остаје костур
искуства.
Ти на перону наде.
Празнина и ја
сами.
Пратимо Те
на далеки пут
проклетства.
Круг се затвара.
На Дунаву,
јутро збија шале
са заљубљенима.
* * *
Дивљина у мени
у галоп се дала.
Биће кише.
Да траве расту.
Да коњи, небом оседлани,
у пустиње оду.
Биће кише.
Ускоро ће новембар.
Ето мене на перону
београдске Железничке станице.
Дочекујем кише и возове.
Тебе тражим
у гомили
неиспаваних путника.
Пруге чекају на знак
за одлазак у " вечност.
* * *
Следиш сузу моју.
Суза на образу
Небојшине куле.
Страдамо, рађајући
лажне звезде.
Прашина нам у
сновима
црну вуну преде.
Новембар је.
Ветар брише
сузе
са образа
Небојшине куле.
* * *
Кад Пуста Река
протече поред нас,
остаће неколико капи
очаја.
Баш Те брига.
Ти своју стопу нежно
утисни
у песак ништавила.
Баш Те бриба.
Пуста Река је
протекла
поред нас.
* * *
Ти ћути.
Доћи ће време чежње.
Дунав ће отићи
на другу обалу снова.
Тад ћеш ми у госте доћи,
јашући коња Врана.
Тад ћемо Дунав
Новембром звати.
* * *
Песма од заборављених речи "
за Нас.
Руже, усахле у вази "
за нас.
Звона са цркве Светог Марка "
за Нас.
Ослобођени времена одлазећег,
не умиремо лако.
Најпре ће наша љубав,
а Ми за Њом.
* * *
У памети ми зунзара
зуји.
Цвокоће од глади
лане залутало.
Читам пети ред
твоје шкрте исповести.
Убићеш птицу, пишеш.
Отићићеш код фризера.
Скратићеш косу.
Учини све што желиш.
Зунзара ми у памети зуји.
* * *
Мушица једна
премешта ми поглед "
у недоглед.
Зашто се из мог срца
селиш
у пустиње бледих сенки.
Зашто, кад су у срцу мом "
и смех, и суза
наслоњени на Твоје раме.
Остани!
Поделићемо ражени хлеб "
и оно мало сира
што се нашло
на прагу свакодневице.
Није то ништа.
Плакаћемо заједно.
* * *
Добро јутро, господине.
Ви мени нешто лепо радите "
пишеш:
Пеглам ти кошуљу белу.
Крпим ти чарапе да босоног
нескиташ мислима мојим.Ради шта хоћеш " пишем.
Мени је речено да ме нема.
Остала је само
пасма да Те љуби.
* * *
Ништа није као некад "
ни Република.
Авнојска.
А јесте.
Људи плачу
над Њеном судбином.
Над судбинама
палих ратника.
* * *
Без Тебе "
и овај дан празан.
Дођи да дигнемо
заставе помирења:
јарбол наше љубави
крај Небојшине куле.
Нас двоје у ставу мирно.
Љубимо се до бола.
Ништа није као некада.
Само наша љубав
крај Дунава цвета.
* * *
Љубав
бременита од псовки
и претњи.
Зовем Те
да Ти прочитам
последње вести.
Тужне су.
Пази како прелазиш улицу.
* * *
Не грди лековите траве.
Не бацај жар.
Огњиште усахло.
Скини се до појаса.
Дођи на Славију.
Играћемо танго смрти.
Кад нас ухапсе,
признаћемо
да смо луди
од љубави.
* * *
Волим Те.
Волиш ме.
Грдиш ме.
Грдим Те.
Љуби "
љубим Те.
И, ништа.
Враћамо се на своја места.
На парове разбројс "
командује непознати женски глас.
Понављам,
Волим Те.
Љубав гасне.
Мржња на вратима очаја.
Издаја.
Само жудња заостала.
Живот без нежности.
Новембар на савском мосту
већи од бескраја.
Носиш накит од жеравице.
Хладно је.
* * *
Не живим више
на старој адреси.
Не долази у Београд.
Овде је празније од тишине.
Пресељен сам
на кров планете.
Не долази у Београд.
Београд "
отпутовао са мном.
Планета
пресељена
у Твоје очи.
Чак и кад ме нађеш "
нећеш ме наћи.
Изгубио сам се.
* * *
Танго смрти,
наасфалту Француске улице.
Виолиниста, на крову Позоришта.
Позира америчким туристима.
Ти, у белој хаљини.
Бацаш цвет
на плочник Трга.
Танго смрти
се одлаже.
Уместо нас умиру свици.
У нашим срцима почетак лета
заслепљује пролазнике.
* * *
На зеленој пијаци
и трешње зреле.
Сељак из Миријева
сумњичаво гледа
у заљубљени пар.
Закида на мери.
Смејеш се.
Зреле трешње
у Твојим устима.
Љубим Те.
Затим, ноћ.
Путујеш на север.
Носиш мајци
новембарске лажи.
Остављаш ме на перону
пуном опушака.
Шта нам је требало
да се сретнемо.
Перон пуст.
Воз отишао у недођију.
* * *
Реч бацим
небу под облаке.
Прозрачно небо
у парампарчад.
На тргу Николе Пашића 7 "
сумња.
Закључавам Те у касу
пуну важних вести.
* * *
Краичком ока завирим
у дневник снова.
Снови опустели.
Само Твоје око гараво
под трепавицом
крије сузу.
* * *
Не тугујем.
Зашто бих"
Кад Те нема
у мојој соби,
нико не види
да сам болестан.
Самоћа хара.
Спавај.
Долазим,
кад зора закуца
на прозор Новембра.
Долазим,
кад се Дунав смири
под Небојшином кулом.
* * *
Завидим славују
и песми испеваној
Теби, и Твојим ближњима.
Мени славуј не треба.
Стојим
на мртвој стражи лудила.
Прикован облаком за небо,
песму ћутим.
Голи и боси слуте олују.
Под Небојшином кулом
Дунав спава.
* * *
Не вара ме Твоје ћутање.
Ћутиш, да би ме дозвала.
* * *
Језде ветрови гором.
Зеленом "
пољима жедним.
Ветрови.
Враћам их теби.
Нек Ти се нађу
кад сузу из ока гаравог
дарујеш сећању,
кад пишеш песме
тужније од мојих.
* * *
Стигни ме.
Бежим из кавеза успомена.
Путујем на север
у хладније пределе.
Дан и ноћ на колена пали.
Врани коњи дали се у бег.
Свици заробљени.
У кавезу успомена,
светле усамљенима.
Само мене нема
ко да одведе из Београда.
Београд је моја судбина.
* * *
Наше руке "
прекратке
да снове у осмех здену.
Реч у стих.
Стих у песму.
Песма дођавола.
Хоћу да Те видим наслоњену
на теме Калемегдана.
Хоћу да Те видим
на перону
са кога су ме отерали
пијанци и просјаци.
* * *
Јутро залуд
на друмпада.
Јутро у дан.
Дан у ноћ.
Ја за Тобом.
Ти, ко зна куд.
Хајде
да се помиримо
са судбином.
* * *
Ћутиш.
Све је као некада,
само руке празне
немају коме у госте.
* * *
Чекам
да Те моја реч стигне.
Чекам да реч и Ти
паднете у моје крило.
Хоћу да заједно
прошетамо поред Дунава.
* * *
Бићемо пријатељи.
Ти мени гост
у сате ситне.
Ја Теби "
путник случајни.
Отвори ми врата,
и кажи:
Уђи.
Остаћу на вратима "
док ми се дан
на врх главе
не испне.
Кад одем с прага,
засади Белу Раду иза куће.
Кад се други пут сретнемо,
Бела Рада ће увенути.
* * *
Молим за мир,
за срећу,
за Тебу,
за децу моју,
за децу пријатеља.
Молим за преостале.
За угрожене,
и добре људе.
Молим да воз стигне
на време.
Ти у возу,
ја на перону.
Нека буде шта буде.
* * *
Олуја долази
са севера.
На западу
разбијају огледала.
На истоку
зима непролазна.
На југу Ти.
У мојим песмама
спаваш.
* * *
Сви су већ помало луди.
Ја са свима, луд.
Дођи.
не знам где ћу са сумњама.
Коме да оставим будућност"
Коме да оставим самог себе"
Коме "
ако воз, дођавола, оде"
* * *
Најављено је:
воз улази на перон
београдске
железничке.
Новембар на Дунаву
слави први снег.
Кад воз дође,
махнућу Ти руком.
Изабери:
или ја " или ништа.
Одавно сам
отишао
са перона.
* * *
Дунав у Црно море.
Ја на врх Авале.
Ти поред моје сенке.
Вратићемо се у завичај.
Остаје да се види
колико ће Новембар
помоћи Београду
и мени
да Те преболимо.
* * *
Узмиче реч.
Пуца лед под стопалима.
Ватра пламти на гробу
Незнаног јунака.
Водим Те на Дунав,
да видимо Новембар
ухваћен у замку
наших погледа.
Кад се отмемо води,
свако на своју страну.
Све ране моје остају
крај Дунава.
Све туге моје, тамо.
Само Ти ниси ту,
Отишла си
да се не вратиш.
* * *
Ако заурлам,
нећеш ме чути.
Ако заплачем,
нећеш видети.
Ако паднем,
нећеш знати
колико пад боли.
Не дам Ти ништа
што је Моје.
* * *
Под ребрима ми
наша љубав залута.
Под лед се срце скрило.
У грудима ми
оштрица мача.
Само ја Теразијама шетам.
Тражим Те.
Тебе, и прошлост своју.
* * *
Могуће је да се вратиш.
Немогуће је да не дођеш.
Само Ти знаш тајну
одлагања.
Мисао у одјеку.
Реч у сустизању.
Ништа.
Остало је да се види
шта ће даље бити.
* * *
Кад трамвај за Калемегдан
скрене десно од Славије,
чекам Те на Дунаву.
Дунав ништа не зна.
Дунав
има свој пут.
Ми смо птице
ухваћене у кавез
наде.
Све остало је имагинација.
* * *
Хајде да се као људи
растанемо.
Чекам Те на перону
Железничке станице.
Чекам Те поред Дунава,
на Авали,
У Ботаничкој башти,
на Славији,
код Хајдучке чесме.
Чекам Те у себи,
и поред себе:
чекам Те уплакан
и насмејан.
Кад дођеш,
не говори ништа.
Све је речено.
Остало је да се памти,
да се учињено заборави.
Остало је
да се вратимо
одакле смо дошли.
* * *
Новембар у Београду.
На Дунаву ветар
брише прашину
са старих мостова.
Дунав тече у своје море.
Тебе нема.
Одлазим.
Иза мене песме.
Остављам их да ме бране
од урока,
зла погледа,
и од Тебе.
ЛУТАЊА
Највеће су опасности у животу невидљиве.
Док следимо тајанствене лавиринте судбине,
погубно страдамо и никад не научимо:
Звезде које поседујемо не смемо
да продајемо за шаку прашине.
Хоћу да кажем да се изван круга чула
којима се одликујемо " често крије ништавило
раскошно и бескрајно ослоњено
на многобријне костуре искуства.
Ако човек може имати демонски пород
онда је то пристала празнина
која зјапи у непромењеним просторима
негде иза свих стварних и опсцених светла
док лагано пролазе миленијуми...
Ања
Дан од једне речи мањи "
ие њено на прозору.
Моја љубав слична мору
припала је једној Ањи.
Песма као цвет на длану.
У песми је њено име.
Под прозором тиха молба:
Не, не заборави ме.
Не!
Реч велика, већа " мања.
Реч: сребрна, златна " снена.
На прозору слика њена,
понавља се: Ања, Ања...
Песма као цвет на длану.
У песми је њено име.
Под прозором тиха молба:
Не, не заборави ме.
Не!
Рат, тенкови, гром одзвања.
Пламен страсти на видику.
Прозор мој у њеном лику "
Отвара се " стиже Ања.
Песма као цвет на длану.
У песми је њено име.
Под прозором тиха молба:
Не, не заборави ме.
Не!
* * *
Не чини ми то.
Нисам факир да боса стопала
не бих поново опекао
на твом жару.
За нас
Нико не умире
срећан.
Ни краљици то не полази
за руком.
Нико не може умрети "
за другог.
Само наш живот
умире за нас.
Мушица
Мушице моја.
Зашто си преместила
место"
Зашто си се
из мог срца
преселила
у моју главу.
Подсећања
Гледало је
неисклијало жито Срема
у леђа
мрачне завесе куршума кише
и последње жетве
муња збрисаних јабланова
на туђој земљи "
људи сишлих с ума.
На мирис земље "
на магљаре мајске
падају увојци старији од
времена мрака.
Погледи укочени
од зиме у окову леда.
Погледи пуни
неба разбуктале ватре.
Птице слободе објављују јутра
На обзорју црних марама "
понос.
Капљу светлост и сузе "
за ово данас,
што се некад певало
с у т р а.
Ако те сретнем
Треба проћи путем
који смо видели у сну.
Ако Те сретнем
ноћас на перону
Железничке станице
у Београду "
у три после поноћи
повероваћу да је
Наша бајка реална.
Није било узалуд
Опрости за оно што знаш.
За време које је било
само моје.
За лутања и безнађа
када сам даривао осмехе
и љубавне речи "
и, тело " на услугу.
А, ноћас "
Ноћас Ти, једина моја
мораш да знаш:
ја нисам даривао себе.
Заледио сам душу
и своју снагу.
И, нико ми није могао
ништа.
Чекао сам.
Кад дан заскочи ноћ.
Кад Ти сунце обасја
распукла недра " реци:
да ли је било
узалуд.
Знам " вредело је
У цик зоре одвешћу Те
на облаке да гледаш
како сунце краде ноћ.
И, нећу Ти поклонити
ништа.
Ни шапат, ни осмех "
ни додир.
Бићу само дрхтава
сенка
у близини Твојој.
Јер, што бих Ти ишта дао"
Под Твојим ногама биће
цео свет.
И, видећеш " све.
А, у освит дана
погледај ме одлучно
и храбро.
Ја ћу, по очима Твојим,
знати:
да ли је вредело
волети Владимира.
Хајдук у мени
Да ли ме узимаш
само зато што смеш
само воће које није
довољно зрело"
Како је могуће да зелено
у слатком зри.
како је могуће
да само сенка ми будеш Ти"
Нећеш ми, ваљда, измаћи
кад сунце
на западу
заметне траг.
Улазиш ли Ти то
ко хајдук у мене
у поларну ноћ и сан
што траје...
Трајем ли ја у Теби
ко Твој поларни дан...
Јесам ли још сновиђење,
чекање, и страст
и мука са плакањем"
Да ли Ти још заискри
суза мушка невидица
што је видим само ја.
Сећаш ли се плотова
детињства
кад си кајсије зелене крао"
Да ли Те цвет трешње подсећа
на онај дамар тик иза уха
који носим од кажипрста
и случајног додира језика
од запупелих усана Твојих.
Знаш ли Ти, уопште,
о чему ја то говорим"
Знаш ли Ти уопште,
шта сам ја у Твојим очима
видела"
Сећаш ли се додира
на левој нози
и оног малог прста
и модре чарапе "
и усне што затрепере
над телом које лебди
а ја љубим"
Добро памтим
два разљубка
која љубиш
пред амбисом
у који сам се
суновратила
свесна да ми нема
повратка са дна
на које сам пала
са висине до које
си ме уздигао.
Одбројавам лепоте
које си ми даривао.
Чувам печате младости
које си ми златом
опточио.
Слутим радост
каја ме јутром поздравља.
Чекам телефонски позив
који ми храбри
дан
и чува од ноћне море.
Знам да си ту
у остатку мог чекања
и сазревања.
Што ја умем
Јој што те волим.
Речи теку као песма.
Сунце у очима.
Љубав у срцу.
Страх у петама.
Мука у грудима.
Мука за Тобом,
Твојим уснама,
за Твојим очима
Твојим шапатом "
зрелих кајсија...
Еј.. што ја умем да волим.
Ко се сети да то уме
нек полети.
Ударени срећом у лице
Мисли су ми ускомешане "
као рој пчела зује.
Хтела бих да
јесте и да није.
Да јесте одмах "
да није никад.
Кад нам се прсти додирну
ја се одузмем од тог немира.
Имам осећај да су
наше прошлости
и будућности
у нашим прстима.
Будућност и прошлост се
у нама додирују.
Кад је стисак прстију јачи
то је зов наше будућности.
Када је слабији "
ту се губимо у прошлости.
Загледам се у безазлено
дечачко лице,
слушам шапат зрелих бресака
са Твојих усана.
Тонем
у најдивније боје Твојих очију.
У тим магновењима одсутности
и самозаборава
враћам се са пучине
својих осећања
и нисам више она која се
малочас отиснула
на ту пучину.
Више сам добила и дознала
не слушајући Твоје речи "
него слушајући.
Више сам добила и дознала
гледајући како се речи откидају
од усана
ко зрели плодови
падајући на плодно тле
где из сваке коштице
воћка ниче.
Сувише си мудар.
Кад говориш са мном
предвиђаш непредвидљиво,
сагледаш несагледиво.
Гледам облаке како плове
иза планина.
У њима препознајем
своје неповратне мисли.
Трне ми језик док изговарам
Твоје име.
Брадавица ми расте
са откуцајима твог срца,
под сисом
белег младог месеца.
На длановима Твоје усне.
Под лактом
снага Твоје мишице.
У коси Твоји мириси.
Сваки пут кад Те пољубим "
а сваком се пољупцу
жељно надам, помислим:
сасвим је природно да ћу
једном угристи сувише дубоко.
Облаци надамном.
Земља пуца предамном.
Из њих, понекад, капљу сузе.
Али, у часовима
када се облаци разиђу
ја између њих угледам
мало чистог неба
с Твојим лицем "
као у огледалу.
И само тада
ништа ме не спречава
да Те видим онаквог какав си.
Испод небеског свода
у долинама где се
мешају слана и слатка роса
две се душе спајају у једну.
И, тада мудри будите "
не гледајте.
Не гледајте у човека и човечицу
јер личе на све друге љубавнике
широм света ударене срећом у лице.
Не дај да крај сагледам.
Не дај " нећу издржати.
Не дај " болеће до Бога и натраг.
Не дај да ме неки други таласи однесу.
Ти буди моја обала.
Моје острво " мој мир.
Мој спокој...
Кад уморан од љубави
спустиш главу на моје крило
дотакнеш суштину мога бића
гледам у Твоје лице
и разазнајем
у његовом умору
и блиставом сјају сузе,
шта смераш "
одакле идеш и ко си.
Збуним се.
Понекад
Твоје мисли додирују моје
у истом тренутку.
То ме збуни и уплаши.
Понекад носим очи у устима
и видим тек кад проговорим.
нико није
свих седам дана у недељи
ни мудар ни леп.
не замери речима
лудим од љубави.
Не замери речима
лудим од љубави.
Ја сам пола жена, а пола сан.
Казна
Како, после свега живети
са теретом тим.
Како не поверовати да је права,
и велика љубав, смртоносна.
Јер, они који су преживели,
стварно " стварно
нису ни волели.
Хоћемо ли ми
све ово преживети"
Хоће ли нас
на небу завејати звезде.
Ја не знам
ни пута ни одговора.
Занемео чекам
Божји дар или казну.
Свеједно.
Заслужио сам и једно и друго.
УМЕСТО ПОГОВОРА
Новембар у Београду
Писмо пријатељу
коме ни Бог неће замерити
што не уме да буде миран
Владимир Красић, песник и ноћобдија. Непризнат од себе, и од других, што га или воле, или не воле, изволео је написати књигу песама насловљену као што горе пише.
Мени је, по обичају, указано задовољство да је први прочитам, и да о књизи забележим мисли своје.
Не будем лењ, и кренем. Пишем следеће:
НОВЕМБАР У БЕОГРАДУ, давно написана књига у срцу овог песника, па је тако било само питање времена, кад ће ми је песник показати. Мени, и читаоцима, наравно. Кад песник живи своје стихове, и о њима гласно говори у свакој прилици, онда нам се чини да то знамо. Неко ће то сматрати маном, неко врлином. Ја, и маном и врлином.
Маном, што се по мени песме не пишу већ ћуте. Врлином, што песник има храбрости да оно што ћути, гласно каже, затим запише. Све је у Красићевој поезији исто: Ена и Марија, Жена у плавом прозору. И овог новембра у Београду, тако.
Владимир Красић лудује поред Дунава. Смрзава се на железничким перонима. Телефонира, свађа се са свима што су му драги. Станује на врху куле Небојшине. Спава у поткровљу свог Радија. Кидише на меко, на тврдо " свеједно. Пада у несвест потпуно здрав. Болује од слатких тајни. Самог себе узвисује и понижава. Прескаче тарабе по старим београдским улицама. Слика пријатеље за успомену и дуго сећање. И тако жив сољен не досољен, траје и овог новембра претвореног у песму.
Ако се овај НОВЕМБАР У БЕОГРАДУ тако чита, читалац ће се и сам наћи у небраном грожђу.
Новембра 1996. године Раде ЈОВИЋ
Владимир Красић, књижевник
( подаци за биографију )
Коришћени подаци из књиге "Ко је ко у Србији 96", објављене 1996. године, страна 253., из књиге "Ко је ко у Југославији" ( писци Југославије ), објављене 1995. године и из кадровске евиденције Савезне јавне установе "Борба" у Београду.
* * *
Оснивач РАДИО НОВОСТИ од 27. јануара 1993. године. Од тада па до 1997. године, главни је и одговорни уредник РАДИО НОВОСТИ.
Поново је именован за главног и одговорног уредника РАДИО НОВОСТИ 3. марта 2000. године на основу одлике Савезне владе Југославије.
Рођен је 28. јануара 1943. године у Нишу од оца Ратомира и мајке Добриле. Србин
Члан Удружења књижевника Србије.
Члан Удружења новинара Србије.
Виша педагошка школа " југословенска књижевност. Школа народне одбране. Резервни потпуковник Војске Југославије.
С поносом истиче да је био ученик професора Мирослава Миловановића из Лесковца и Љубе Станојевића из Ниша.
Радну каријеру започео је као оперативац Службе државне безбедности 1964. У то време бави се новинарством и публистиком. Почео је као дописник Радио Београда и први дописник Телевизије Београд из лесковачког региона. Био је уредник свих издања "Вечерњих новости" за југоисточну Србију са седиштем у Нишу; заменик главног и одговорног уредника листа "Борба"; главни и одговорни уредник часописа "Будућност"; уредник листа "Наша реч за младе"; заменик генералног директора НИП "Борба"; директор заједничког предузећа "Борба"; заменик генералног директора Компаније "Вечерње новости"; директор РАДИО НОВОСТИ; самостални уредник у РАДИО НОВОСТИМА; члан редакцијског колегијума часописа "Наше стварање"; аутор 40 књига, 20258 наслова у новинама, више од 2000 радио емисија, 275 телевизијских прилога, три дугометражна документарна филма; аутор и приређивач многих монографија; излагао уметничке фотографије на пет самосталних изложби; објавио књиге поезије: "Мајска цветања" (1966.), "Марија Михајловић" (1986. и 1987.), "Молитва против успомена" (1986.), "Разљубак" (1988.), "Ена у огледалу" (1988.), "Жена у плавом прозору" (1989.), "Срце у трку" (1989.), "Црна мачка" (1990.), "Новембар у Београду" (1996.), затим "Књига о сновима" (2000.), "Књига о хороскопу" (2000.), припремио књиге под насловом "Све моје песме" (2000) и "Приче из аутобуса" (2000.), документарни филм "Убице су дошле са маскама" (1991.); филм о злочинима у Вуковару "Позови шифру кавез";сценарио за филм "Азра у оку"; добио 53 награде, признања и одликовања: Октобарска награда града Београда за послове народне одбране, награда "Светозар Марковић" Удружења новинара Србије, Златна значка Културно " просветне заједнице Србије, Годишња награда листа "Борба", Плакета "Подвиг војника" за исказани хероизам у миру.
Синови Ратомир и Иван (новинари) снимили дугометражни филм о оцу Владимиру у трајању од 180 минута. Светлана Шуњеварић Илић написала књигу о Владимиру Красићу под насловом "Неухватљиви Владимир" (1999.), Сунчица Мирна Зелић припремила књигу под насловом "Белешке о Владимиру Красићу" (2000).
Супруга Лепосава.
Постао члан Савеза комуниста у шеснаестој години и остао левичар. На споменик покојном оцу Ратомиру уклесао "ИЗЛАЗА НЕМА; ИСПРЕД НАС ЈЕ УВЕК " НАША ПРОШЛОСТ."
Живи и ствара у Београду " Дурмиторска 17.
Као новинар, био и писао из Мађарске, Италије, Аустрије, Француске (посебно са Азурне обале) и Бугарске. Говори немачки и бугарски језик.
Хоби: фотографија и аматерски филм ( био генерални директор Фестивала аматерског филма Југославије "Филм сутрашњице"), радио аматеризам (радио аматер од 1957. године " председник Радио клуба РАДИО НОВОСТИ у Београду).
У Школи новинара, коју води, Владимир Красић је потписао 999 "Мајсторских писама" онима који су код њега за више од три деценије учили да буду новинари, репортери, фоторепортери, ТВ сниматељи, организатори на радију, тон мајстори, музички сарадници, спикери, радио репортери и сви они који свој посао доживљавају више као начин живота него занимање.
Владимир Красић је "Мајсторско писмо" потписао многим лекарима, професорима, глумцима, историчарима уметности и свима којима је новинарство, писана и изговорена реч, била љубав, опсесија, страст и начон живота.
Учесник југословенског рата као новинар.
Весна ЈОВАНОВИЋ
Владимир КРАСИЋ
СВЕ МОЈЕ ПЕСМЕ
Издавач
Аутор
Насловна страна и техничко уређење
Живојин М. ТОДОРОВИЋ
Компјутерски слог
Сунчица Мирна ЗЕЛИЋ
Каталогизација
НБС, БЕОГРАД
ЦИП Каталогизација у публикацији
Штампа
Ласерски штампач " Арт Атеље
Београд, 2000.године
Нулти примерак