Насловна  Владимир Красић, књижевник  Човек из једног комада Књиге  Књижевна радионица "Владимир Красић"  Фото галерија  На претраживачу Звучни записи Контакт

Владимир КРАСИЋ

СРЦЕ У ТРКУ

 1989. 

Хоризонт љубави 

Стави своје очи

на моје очи ?

видећеш нашу љубав

претворену у хоризонт.

Стави моје очи

на своје очи ?

угледаћеш осмех

на твоме лицу ?

(осмех који скраћује

наша растојања).

Прислони своје уво

на моје уво ?

чућеш мој плач

од кога си искрварила.  

 * * *  

Увек смо

неког жељни,

и сами.  

 * * * 

Низ тислине

твојих бедара

сумануто

милујем

уловљену срну.

Сунце у хлебу

Наша љубав ?

сунце у преломљеном

хлебу.

Наш загрљај ?

осећање радости

коју морска вода

причињава кожи.

  * * * 

Љубав никад

не пролази.

Као бол остаје

увек у нама.

Ћути 

Твоја реч створила је

наш свет.

Твоја реч

може и да га уништи.

Ена, ако Бога знаш,

вечерас ћути.

Ни реч да ниси

прословила.

Електрицитет

Раширена зеница неба.

Београд као паук

испреплетан ваздушним

мостовима.

Артерски бунар

на Калемегдану

у квару 500 година.

Цврчак.

На Ениној кожи

пуцкета

сексуални електрицитет.

Летећи ћилим 

Кад ми пишеш писма

уместо марке, Ена,

на коверат стави

летећи ћилим. 

Реквијем 

Ако ме мораш ? а не можеш

дозвати у сећању

на јачи подстрек из јаве

упамти: умро н и с а м.

Не умиру љубави прве.

Трајем тек део

светлосног лука.

У жену утиснут

заробљен зрак.  

  * * * 

Ти носиш моју икру

кад кренеш

кроз тмасти мрак

до белог светла књиге

са именом мојим.

Нисам ти писао реквијеме.

Песме о жучи и крви

потписујем.

Даривао сам ти све време.  

  * * * 

У свести жена си прва,

светица моја

где кошмар влада

и сумње постају греси.

У трен из близа

не смотриш ми лице.

Негде у теби има

моја ћелија ? мој ген.

  * * *  

Данас ко сенке плешемо

на позорници смрти

док живот пацке дели

предајемо се судбини.

Зар нисмо, Ена ?

заједно давно свели?

Коме смо то

рађање отели? 

Клетва 

Нисте хришћанке

ни атеисти

ни будисти

ни фаталисти

ни у крилу

                   Алаха

ни под штитом

                   Браме

ни заклетвом

                   Шиве

ни верници

                   Ламе.

Ти и она

у олуји страсти

проклињете

једна другу.

Срце које трчи 

Ни једно срце не може

вечито да трчи.

Пре или касније све мораш

да осетиш на својој кожи.

Ослободићемо се ватре

тек кад сагоримо.

Дани и године

нису мера за живот.

Змија љубави

ником не остаје дужна.

Имамо, Ена,

довољно губитака

за коначан пораз.
 

После растанка 

Желиш да све

буде као некад.

Да обновимо

нашу љубав.

Само смо једном

оно што смо.

Толико те волим

да не могу поново

да те волим.

Једино лаж

има право

на понављање.  

  * * * 

Све се може мењати

осим прошлости.

Будућност је само

друго име

за пораз.

Распамећене руке 

1.

Зачета у подребрици,

задевена у дамарије,

залутала у крвоток.

Обистинила се

свитањем.

Ена, на пола пута

до речи,

корак

до смисла.

Ена,

продужена у трајање,

у вечност.

2.

Ена,

девичанска.

Надахнуће

и разлог

песми.

Господарица срца,

владарица песме ?

видарица духа.

Магма трајања ?

понор страсти.

Бол ?

до голог ребра.

3.

Ена,

ваби:

у вечно ?

у небеско.

Обездушје,

вазноси:

у звездано.

Обезличује

и раствара

у бујицу

пустошења.

4.

Ена,

суштаство

света.

Опстојава ?

одолевањем.

Темељи ?

на поништеном.

Живи:

на порекнутом.

Чека:

недохватно ?

свевремено.

5.

Ена,

изнад амбиса ?

жена.

Траг искуства.

Дубока

бестрагија.

Подводна

и подсвесна.

Праисконски

озвездана.

Хировито

узлетна.

Моја.

6.

Ена,

бездани оркан.

Распамећене руке.

Јатиште снова.

Распојасана

судбина.

7.

Ена, препотопски плач.

Реч заумна.

Врисак

катаклизме.

Пркоси клетви,

владалац срца.

Без срца ?

видовита,

фатум живота.
 

8.

Ена,

киптаво врело.

Нежнује

са дугама.

Сведуховна ?

безразумска,

срцинска.

Васељена

трена.

Бескрајна

на прагу

апсолута.

9.

Ена,

припаљује

ватре:

велике ?

мале.

Подстиче:

безумље ?

храброст.

10.

Ена,

врт идеалног.

Негује

брадавице ?

доброту.

Смишља

наопакости.

Удвара се

заблудама.

11.

Ена,

зазенити

пре бљеска

сунца.

Блажена

сврне ?

у мене,

пре свитања.

12.

Ена,

неизбрушени

драгуљ

космоса.

Вигори омаме ?

призива

вечност.

13.

Ена,

пророштво.

Болесна

ирационалност.

Недоречена

песма.

Чудовишна

способност

за љубав.

14.

Ена,

свеземаљска.

Од крви

и меса.

Коначна

и бескрајна.

Енергија

радости

и бола.

15.

Ена,

бесловесни

занос.

Језгриште

љубави.

Узрасла

од ока.

16.

Ена,

суноврат

самозаваравања.

Лаж

браковољења.

Бунт

обичаја ?

породичности.

17.

Ена,

синџир

свиклости ?

драговољења.

Чулност

бестелесне

жеље.
 

18.

Ена,

надлични

симбол

жене.

Лудост

између

два пољупца.

Чекање

у недочекано.

19.

Ена,

кикотава ?

од оргазма.

Бистра ?

од сношаја.

Топла ?

од чулности.

Разуздана

од бубњавих

дамара.

Саткана ?

од вриска

љубави.

20.

Ена,

узносита.

Девичански

горда.

Чиста,

етерична ?

божанска,

обична.
 

         Ево још једног драгуља у гиздавој песничкој огрлици Владимира Красића. После ?Разљубка?, ?Ена иза огледала? и ?Жена у плавом прозору?, песник се представља новом збирком стихова ?Срце у трку? у којој је као и до сада плод његове инспирације она иста ?праисконски озвездана, хировито узлетна? жена ? његова Ена. Жена са великим Ж. Жена која је створила његов и њихов свет сопственом речју, али која исто тако може и да га уништи.

         Осећањима пажљивог читаоца неће, међутим, измаћи утисак који се као нит суморне слутње провлачи стиховима. Јер, неко се, изгледа, уморио. Ко? Песник? Ена, можда? Или сама љубав? Љубав никада не пролази, већ као бол постаје у човеку. Зар би да је другачије поета у обраћању вољеној жени изустио како имају довољно губитака за коначан пораз? Зар би јој испевао како је толико воли да не може поново да је воли, ?јер, само једном смо оно што смо?. Неко је, изгледа, у сопственој ватри изгорео јер у својој чудној игри ена је потпаљивала ватре велике и мале.

         Ако смо се већ на почетку сложили да је досадашњи песнички опус Владимира Красића посвећен божански обичној жени, раскошна огрлица драгуља, онда би ова збирка пред нама требало да буде златоткана копча која заокружује ниску.

Све остало што би уследило било би већ доживљено. Било би понављање или лаж. То је, уосталом, и сам песник сјајно наслутио исписујући један од својих најблиставијих стихова: ?Једино лаж има право на понављање.?

                                                                 Мила ЈАНКОВИЋ