Насловна  Владимир Красић, књижевник  Човек из једног комада Књиге  Књижевна радионица "Владимир Красић"  Фото галерија  На претраживачу Звучни записи Контакт

Издавач
Књижевна омладина Србије

За издавача
Новица С. Јевтић

Библиотека Миленијум

Уредник
Новица С. Јевтић

Тираж
1000 примерака

САДРЖАЈ (циклуси)
 

Случај В. К. ......................................... 3

Безнадежан случај ........................... 55

Мој хаику ........................................... 93

Читање је приватна ствар .............. 109

Владимир Красић ............................ 115

СЛУЧАЈ В.К.

НЕЗВАНИ ГОСТ

Змајеви снова у бекству
Од љубави.
Бол.
Љубомора.

Далеко од Тебе,
Под прозрачним небом,
Стојим на перону
Сам.

Отварај прозоре.
Змај зелених очију
Долази у Твоју
Постељу.
Незвани гост.
 

РУКА РУЦИ

Тамо где Те моје срце тражи,
Настањене су илузије.
Тајне,
Које смо уткали у ћилиме
Прекоокеанских маштарија.
Ничије.

Само Твоје
И моје.
Потом случај
Злоупотреба алги
У медицинске сврхе.
И, рука - руци.
Ми смо пар
Коме нико не прориче
Будућност.
Нека
Биће и бољих дана.

УКРАСНИ ПАПИР

Магла.
Ноћ.
Снови сачињени
Од украсних папира.
Божић је.
Остајеш сама
У улици мртвих
Пролетера.
Сачекај
Да зора на истоку гране.
Усели се у моје песме
Посвећене Сунцу.

НЕ ОСВРЋИ СЕ

Не трепћи.
Не мрмљај.
Не прави се важна.
Љуби и - ћути.

Не плачи кад Те одвоје
Од мене.
Иди даље.
Не осврћи се.

Време је за трен, застало,
На углу Цвијићеве.
Ко зна,
Можда се и време пита
Шта ће бити с планетом
Ако смо је заиста
Препустили случају.
 

ДВОЈКА

Погледај око себе:
Сунце погнуте главе
Улази у двојку.
Пођи на Калемегдан.
Опрости се с Победником -
И врати се у недођију.

Наћи ћу Те,
Макар орао друмове.

ПРИЧУВАЈ МЕ

До бола.
До бескрајне патње.
До суза.
До пијанства.

Опраштамо се
До у бескрај
По ко зна који пут.

Одлазим заувек.
Објавио сам рат
Самом себи.
Причувај ме.

Ја сам Твој херој.

ПЉУСАК

У вриску Твојих снова -
Ураган.
Тамни облаци
Над Пацификом.
На булевару сумрака -
Пљусак.

И полиција трага
За смислом наше љубави.

Кад буде разјашњено
Ко је коме Бог,
Предаћу се
Чуварима сунца.

Све је у мојим рукама,
Само си Ти негде далеко.
 

КОНТЕЈНЕРИ

Све што нам је
Преостало,
Делимо на четири
Неједнака дела:
На Север.
На југ -
И, на
Исток.

Остатак -
У контејнере.

ПУН МЕСЕЦ

Понор који си Изабрала Избрисан је с лица
Географских карата. Обале страха и патње,
На које си решила да
Се населиш Преплављене су
Силином Моје љубави.
Од данас,
Ја сам Твој Бог, твој чувар.
Твоје друго Ја.
Добио сам писмо из
Колумбове Постојбине.
Кад си већ тамо,
Поздрави пун месец
Над Севиљом.
 

ЗАБЛУДЕ МОЈЕ

Усне.
Тело.
Очи.
Руке.
Глава.
Коса.
Обрве.
Скривене звезде
Уздрхталог тела.
Песма старија
Од појаве сунца.
У пределима
Човекових заблуда.
Заблуде моје,
Вредне су патње.

ТВОЈА СУЗА

Твоја суза
У песмама мојим борави.

Празнујемо Дан љубави.
Најављују облачно време.

Празнујемо Крсну славу
Прадедова.
Изнад наших глава - грми.

Независна телевизија
ТВ М - објављује:
Бомбардују Београд.

Наше сузе се уливају
У Велику Мораву.

ЗЕЛЕНИШ

Зелениш :
Карфиол, шаргарепа,
Млади лукац,
Приде псовка,
Крајичак ока Твог.
Пет је поподне,
Најављују помрачење сунца
За наредни уторак.
Промена времана.
У препуном тањиру чекања,
Домали прсат слутње
Шапуће баладе
О заборављенима.
Ипак сам Те нашао.
Крила си се на дну шоље
Дно попијене кафе.
П.С. Невреме у Заливу свиња
 

ПРОСПЕКТ

Мој дом је
Балкански проспект
Моја девојка је Сунчица
Исткана од мојих истина
Моја река залутала
Звезда падалица бегуница
С Јужноморавских планина.

Искре живота налазим
Где их нико не тражи.
Зато и имам све, осим себе.

Издат сам на реверс xелатима.
Нека буде - шта буде.
У међувремену,
Спавам на Твом рамену.
Не буди ме док не почне
Неки нови Светски рат.
 

ЛАЖ

Лажи.
Кради.
Отимај.
Кад наслутиш смрт -
Стани.
Не дај да Те разапне бол.
У трену кад одлучиш
Да пођеш у Вавилон
С човеком који
Носи исто име,
Као човек с којим
Проводиш луде ноћи
На меканој постељи -
Одрекни се
Наше љубави у име
Сирмашних из Сомалије.
Али, ако останеш
Ту где јеси,
Прихвати игру.
Циљај у срце.
Не погодиш ли,
Погођена си.

ПОТПИС НЕЧИТАК

Око Твоје враголасто.
Поглед Твој уздрман.
Сва у ритама свакодневице,
Носећи књигу
Под пазухом,
Кријеш песме препуне лажи
Посвећене
Господарима свемира.

Страх Те од живота.
Страх од смрти.

Дођи да Ти згрејем
Промрзле прсте.

Потпис нечитак.

ЛУДО МОЈЕ

Загрли ме снажно.
Шапни: лудо моје.
Порекнеш ли нашу љибав,
Сломићеш ми срце.

Седамнаести пут
Наша планета
Затвара круг.
На тргу љубави,
Ловимо смешне шетаче.

Загрли ме снажно.
Лудо моје.

НЕ ПИТАЈ

Не питај зашто
Умиру свици.
Не питај зашто
Одлазе они без којих не
Можемо.
Не питај зашто
Хоризонт плави,
С длана судбине нестаје.

То забринути трагају
За дијамантом
Опстанка.

На Теразијама је тачно
Пет до дванаест.

КАД И ГДЕ

Толико сам себичан
Да ћу учинити све
Да Те видим
И тридесет и седми пут.

Ако не данас,
Ако не сутра,
Ако не
На Јелисејским пољима,
Ако не код Шуматовца,
У паклу - сигурно.

Кад, свеједно,
Одавно си преведена
На језик моје себичности.

ДАН ЗА ДАНОМ

У возу наших снова -
Дан за даном
Кидише на забринуте чуваре
Београдских паркова.

Ни једна новина
Не сме да објави вест:
Ко је коме упутио позив
На грађански рат.

Запањен сам сазнањем
Да Те не интересује
Кретање звезда
Путевима наше
Свакодневице.
Коме је стало
До мог става по том питању.
Возу наших снова
Мењамо ред вожње.
Путници ће морати сами
Да доносе одлуке :
О кретању челичних
Створења,
О употреби издувних гасова У хумане сврхе.

Теби и мени
Преостаје љубав,
Хајде да поверујемо у њу.

В. К.

Адреса:
Трг Николе Пашића 7/11.
Кад год паметњаковићи
Преселе Београд
На спрат ниже,
Адресу промени по вољи.

Уколико се деси
Да су ме преселили
У Обреновац,
Запиши мобилни:
064 111 - 91 - 27,
Пејxер 066 246
Поруке на број 311 988.

Одазивам се на В. К.

КЉУЧЕВИ СНА

Спаваш у левој преткомори
Мог срца.
Кључеви сна су у унутрашњем
Xепу браон сакоа.

Кад се пробудиш,
Устани, задржи дах,
Вежи се, полећемо.

Полазна станица: Сурчин.
Последња - Чемерник.
На Чемернику
Биље и босиље.
Изабери цвет - и помириши.
Ако Те мирис подсети на дан
Кад сам пао с Марса,
Насмеј се - и пођи даље.
Понекад не треба
Губити време
Са људима
Сличним биљкама.

Откључај срце.
Дозволи да Те срце обавести
У ком си месецу трудноће.

КАКО УМЕШ И ЗНАШ

Не бежи од мене, молим Те.
Неизговорне речи
Немају увек
Снагу истине.
Не могу да објасним оно што
Морам да прећутим.
То што је у мени,
Није случајно ту.
Осећање љубави
Сам добио на лозу
Југословенске народне
Лутрије године 1999.
Ако не можеш да поднесеш
Моје ћутање,
Ти како знаш и умеш.
Или ме остави,
Или ми се придружи.
Да заједно
Одћутимо оно што је
Неминовно.

АКО НЕ ЖЕЛИШ

Ако ме више не желиш,
Не пролази улицом
Наших састанака.
Нећу да слушам
Бат Твојих корака.
Поред теразијске чесме,
Тролејбуси у чопору крећу
Према Славији.
Ти, сломљена
Тежином неба,
У болу, уздигнута
До сунца,
Улазиш у двадесет
И пето лето
Промашене љубави.
Падаш заједно са мном
У несвест.
Београђани нас уносе
У кола
Хитне помоћи.

Сутрадан,
Вечерње новости
Објављују:
Цена црног хлеба
Скупља за динар
И двадесет пара.

Ако не желиш,
Не отварај новине.
И онако је нашој љубави
Дошао крај.

НЕВИДИЦА

Уђи у десетку,
Прођи поред Славије,
Кад десетка склизне
Поред
Железничке станице
Искочи код Пристаништа -
И окупана јесењом кишом,
Падни ми у наручје.

Данас Те водим на
Небојшину кулу.
Гледаћемо како се
Дунав и Сава паре.
Писаћемо песме о рекама,
Које као људи,
Спајају своје воде у једно,
Ваљда у љубав.
На растанку нећеш
Приметити моју
Сузу невидицу.

Ко зна зашто ће
То бити добро.

ТАЧКА

Данас
Небо на нашим
Длановима одолева
Насртајима на плаветнило.

Решио сам једном
За свагда,
Нећу Те дати тигровима
Панонског мора.

Бићеш заувек моја.
Тачка.

ЈОШ ЈЕДАН ДОДИР

Понекад пожелим да Те
Загрлим мушки.
Да Ти отмем слутње
Из недара.

Да истерам немир твој,
Па пола на пола.
Пола Теби,
Пола непознатим
Пролазницима на дар.

На растанку,
Још један додир,
Онакав
Као кад смо спавали
Наги на месечини.

ИЗА\И

Изађи на терасу
Наше љубави.
Видећеш ме под стрејом
Саборне цркве.

Знам да си спаковала
Кофере.
Свеједно:
Изађи на терасу
Наше љубави.

ГЛАДНЕ ОЧИ

Забрањујем Ти да трчиш
Балканском узбрдо.
Забрањујем Ти да
Гладне очи показујеш
Будалама.
Гладне очи су очи срама.

Забрањујем Ти да пуцаш
У празно небо.
Пуцај у мене.
Ја - нисам више само ја.
Нас двоје заједно,
Идеална мета.

ПРЕПЕЛИЦА

У измаглици јутра,
Чудна лепота природе.
У Твом погледу,
Сенка Твоје сенке
Открива тајне живота -
И, смрти.

Сећам се мириса
Љубичица.
Сећам се пролећа,
Кад су бомбардовали
Мост на Дунаву.
Сећам се и хајке
На Твоје изазовне груди.

Сећам се и напада
На снежне облине -
И твог пупка,
Скривеног под
Плаштом пророчанства.
Ти си моја препелица,
Знам - одлетећеш.
Одлети,
Остало је сећање.
 

ВЕЛИКА РУСКА ЗИМА

Не дам Ти да видиш
Сузу под мојом
Преплашеном трепавицом.

Нада да ћу поново
Бити с Тобом,
Умире у тренутку
Кад улазиш
У воз за Сибир.

Чекам Твој последњи
Пољубац.
Чекам и писмо
Исписано пахуљама
Велике руске зиме.

ПРАВО ПРИГОВОРА

Распуштам све овоземаљске -
И све свемирске
Парламенте љубави.

Ускоро ћу расписати
Нове изборе -
За све који имају наду
У ту ствар
Која разара срца.

Заинтересовани имају
Право приговора.

ОПУШТАМ

Допуштам грешке.
Волела си ме
На свој начин.
Рекли су ми
Да то није довољно.

Волео сам Те онако
Како је у књигама
Старославним
Записано.
Рекли су да тако треба.

Ниси обраћала пажњу
На учињени труд.

Допуштам грешке,
Али не праштам.
 

ЖЕТВА

Најпре си покушала
Да ме убијеш.
Преживео сам атак на
Усамљено срце.
Данас пред Тобом стоји
Човек здрав -
Од главе до пете.

Била си - и остала у заблуди.
Љубав не убија,
Али сахрањује неспособне.

Ја спадам у врсту људи
Који верују
Да нема живота
Без добре жетве.
 

ПРАШТАМ

Завештавам Ти огрлицу
Успомена свега
Што смо проживели заједно.
Завештавам Ти
Сунчану бројаницу .

Спадам у људе
Који умеју да праштају.

Остало поклањам деци раја.
Теби остављам речи,
Мени лук и стрелу.
Ово је последња
Прилика да ме победиш.
Пишем тридесет и шесту
Песму.
Следи текст:
Ако се оканеш глупости,
Позваћу Те на
Вечеру помирења.
Знам,
Љубав је најважнија
Ствар на свету,
Али сем љубави -
Постоји и пријатељство.

Твој, према потреби,
За само један дан -
Или заувек.

ПАТЊА

Разорен сам
До бола
До бескрајне
Патње.
До суза.
До пијанства.

ДЕЦА НЕПОЗНАТА

Није то ништа .
То је плач.
То су сузе -
Непознате деце.
То је одузимање
Права на љубав.

БАШ МОЈА

Обећана земља
Љубави.
Полугола рамена.
Моја си.

ЗА КРАЈ

Кључеви сна су
У Твојим рукама.

БЕЗНАДЕЖАН СЛУЧАЈ

ГОДИНА ПРВА

Ноћас пуштам змајеве снова.
Саткани од љубави,
Крикова, бола
И љубоморе.
Крваре од жудње.
Ткани од мисли,
Далеко од Тебе,
Путују прозрачним небом.
Не оклевај.
Навуци завесе.
Затвори прозор
Зелених очију.

ГОДИНА ДРУГА

Навикла си
на своје мисли.
Видиш ме на
раскршћу снова,
када Те воде
у погрешном смеру,
увек и свагда,
мени у загрљај.

ГОДИНА ТРЕЋА

Жеље Твоје
На цести снова.
У улици несталих
Имена.
Тамо где ће Те
Моје срце
Вечито заобилазити
Јер зна да су Твоје жеље
Илузије настањене
У ћорсокаку тајни
Детињастих глупости.

ГОДИНА ЧЕТВРТА

Магла избрисане наде,
Трепери у осмеху ноћи.
Ноћни дан када си
Волела искуство.
Ноћ у којој су остали
Изгужвани снови и
Колена која клецају.
Дан у ноћи у којој си
Сагорела
У прах и пепео наде
На горионику мојих песама.

ГОДИНА ПЕТА

Немој да трепнеш
Док ме љубиш и чујеш:
Треба да идеш.
Немој да заплачеш
Када пођеш
Јер мораш да одеш.
Иди што даље и
Не осврћи се.
Не питам зашто.
Ништа не чујеш.

ГОДИНА ШЕСТА

Где је она лепота.
Монтирана девојчица.
Трептава клинка
Што уме да се шминка.
Није остало ништа
Због чега бих Те данас
Волео ко некад
Под сводовима плавим.

ГОДИНА СЕДМА

Научио сам Те
Како се воли
До бола.
Бескрајна патња
Не прашта
Ни сузе
Ни пијанство
Крај кафанског стола.

ГОДИНА ОСМА

У Твом вриску
Прегажен мирис снова.
Ураган носи
Тамне облаке
У плаво Твојих очију.
Пљусак кише
Кажњава наивност
Девојчице
Стасале у жену снова.

ГОДИНА ДЕВЕТА

Даћеш ми ноћас
Све што Ти је остало.
Није то срце
Изгубљено у мојим очима.
Није то душа
Отета пољупцима.
Истопљени осмех
У мојим рукама.
Чувам врисак љубави
Љубљена
Што пара тишину
Ноћима.
Једино што си заборавила
Када си однела све.

ГОДИНА ДЕСЕТА

Немирна суза Твоја
Лута у песмама мојим.
Тражи црвено слово
Празника љубави.
Једине наде због које
Вреди постојати.
Слово љубави наше.

ГОДИНА ЈЕДАНАЕСТА

Не дам Ти очи
Да видиш јасно.
Не дам Ти осмех
Да ми се не смејеш.
Иза Тебе је сад
Понор
Који си изабрала.
И он на другој страни
Обале страха и патње
Која Ти још једино
Преостаје.

ГОДИНА ДВАНАЕСТА

Сањаш зелене
Очи моје.
Прогониш мрак
Судбине своје.
Сећаш се нежности
Мојих руку
У бесаним ноћима.
Мрзиш светли слап
Мојих миловања речи.
Боли Те љубав моја
Забодена у срце.

ГОДИНА ТРИНАЕСТА

Пробуђена страст
Мржњом Те љуби.
Бол си сама одабрала.
Усне, тело, очи:
Све увело.
У вази мојих ноћи
Изневерених обећања
Сакривених онда
Када си се предавала
Крадљивцу
Моје наивности,
Заблуде, која
Касно боли.

ГОДИНА ЧЕТРНАЕСТА

Мој дом је
У Твом срцу жеља.
У песми храброст.
Не дам да одеш
Крадљивице снова.
Не дам страху
Искру живота.
Срце девојчице
Да крвари.
Чувај се мангупа
У љуштури грофова.
Пуританаца и лопова
Што кидишу на срца,
Девојчица,
Замаклих у тридесету.

ГОДИНА ПЕТНАЕСТА

Знам сада се бојиш
За све прошле
И будуће лажи.
Плашиш се
Виђеног.
Разнеће Те бол.
У трену кад одлучиш
Да пођеш с њим,
Од мене,
Просто Ти било.

ГОДИНА ШЕСНАЕСТА

Око Твоје превисоко.
Спусти поглед
На трг лепоте.
Избезумљен
У ритама са књигом
Песама посвећених
Сунцу и Теби
Чекам Твог Годоа.

ГОДИНА СЕДАМНАЕСТА

На нашем тргу лепоте
Загрли ме снажно.
Ребра да попуцају.
Нек се поломе кости.
Ако ме не загрлиш тако
Сломићеш ми срце.
И биће ти жао.
Срашно жао.
Кости брзо срасту.
И, зарасту.
Срце успорава ход.
Где си?
Трг љубави
Постојано чека.

ГОДИНА ОСАМНАЕСТА

Никада не питај
Зашто се на мору
Хоризонт плави.
Остави то.
Саживеле се сузе са
Сланом водом.
Сузе из плавих
Сунчаних очију Твојих.
У њиховом одразу
Ти и ја.
Лагано у мимоходу
Страсти, младости и
Искуства, чекамо
Тамјан опроштаја,

ГОДИНА ДЕВЕТНАЕСТА

Живим да знам
Да си жива.
На позиве не одговараш.
Хоћу само глас.
Живим да сретнем
Драге очи.
Колико сам блесав
Доживећу да Те видим.
И срешћемо се,
Ако не данас и сутра,
Онда, у Паклу сигурно.

ГОДИНА ДВАДЕСЕТА

Док Те чекам
На пустим перонима
Београдске железничке
Станице мог живота
Тихо јецаш.
У возу
Који дочекујем
Из ноћи у ноћ.
Који никако
Да стигне.
Умрећу на перону
Наде.

ГОДИНА ДВАДЕСЕТ
И ПРВА

Адресу моју знаш.
Ако се Београд пресели
На кров планете,
Дођи, и тамо
Не лутај, и јави,
Чекам Те љубави.

ГОДИНА ДВАДЕСЕТ
И ДРУГА

Спавај у мојој
Левој преткомори.
Кључеве сна
Задржи.
Пулсирај као у
Постељици.
Не буди се.
Тако сам сигуран
Да Те имам
У себи.
За себе.
Своји смо.

ГОДИНА ДВАДЕСЕТ
И ТРЕЋА

Не бежи - љубим Те.
Понекад изговорене речи
Немају праву снагу истине
Непроводивих дубина.
Никада Ти не могу
Објаснити оно
Што ћутим
Дубоко у себи.
Непремостиво.
Не бежи док Те љубим.
Да Те реч моја сустигне
У гротлу тишине сна.
Док љубим гледај,
Очи, Сунчице љубави.
Нестали поглед
У недођији глади.
Жедног у пустињи
Одбегле љубави.

ГОДИНА ДВАДЕСЕТ
И ЧЕТВРТА

Ако ме не желиш
Не излази на плочник
Трга што избија
На Теразијску чесму
Љубави и пакла.
Не корачај Кнез Михајловом.
Не излази на Дунав
Погледом са Калемегдана.
Знаш моје мисли.
Сломљена тежином неба
Уздигнута до Сунца
Улазиш у двадесет и пето
Лето промашеног чекања.
Враћена на почетак.
Кажњена за свршетак.
И све лажи у које сам
Једино ја веровао.
Ако - тако ми и треба.

ГОДИНА ДВАДЕСЕТ
И ПЕТА

Грех свој плаћамо.
Неко данас, јуче - сутра.
Небо Ти држим
На длановима.
Одолевам, не дам Те
Тигровима.
Сама одлазиш
У чељусти.
Одлуком страсти
Плаћаш ценом
Паћеника.
Свесна да си
Одабрала свој усуд.

ГОДИНА ДВАДЕСЕТ
И ШЕСТА

Дођи код Бајлонове пијаце.
Уђи у десетку.
Не гледај док трамвај
Клизи преко Славије.
Изађи код Цркве.
Чекам Те.
Показаћу Ти праву
Небојшину кулу.
Љубићу Те дуго.
Онда иди у поткровље
Радио новости.
Нећеш приметити сузу,
Мушку, невидицу.
Ко зна зашто је то добро
Било баш тада.
 

ГОДИНА ДВАДЕСЕТ
И СЕДМА

Понекад.
Само понекад, пожелим,
Да Те загризем јако.
Најјаче - мушки.
Да Ти тако откинем
Слутње из недара.
Да убијем немир
Рођен у јесењој души.
Ујешћу Те јако,
Када Те будем имао,
Као некада давно.
Бар по уједу
Да ме памтиш
Са ожиљком љубави.

ГОДИНА ДВАДЕСЕТ
И ОСМА

Знам да си болесна
Кад ме нема у Твојој соби.
Самоћа хара Сунчице стара.
Изађи на веранду детињства.
Видећеш ме ако ме ниси
Давно спаковала у кофер
Твојих глупих амбиција.
Време је онда да престанеш
Да луташ улицама бувљака.

ГОДИНА ДВАДЕСЕТ
И ДЕВЕТА

Одмах ми врати, заувек,
Моје очи срама -
Изгубљене у Твоју даљину.
Одмах ми врати срце.
Забрањујем му да трчи
За Твојим лажним немиром.
Врати ми очи.
Пуцаћу у празно небо.

ГОДИНА ТРИДЕСЕТА

Не сећам се љубави.
У измаглици чудна лепота.
Не сећам се додира.
У сновима недодирљивост.
Груди чиста петица.
Сећам се мириса пролећа.
Присуства се сећам.

ГОДИНА ТРИДЕСЕТ
И ПРВА

Не укључуј светло.
Не пали свећу.
Не треба.
Тако нећеш видети
Ону глупу сузу
Што сија у оку
И умире у трену
Склизне на усну
Кад очајнички
Ишчекујемо пољубац.
Тридесет и први.

ГОДИНА ТРИДЕСЕТ
И ДРУГА

Распуштена љубав
Гужва свилу маште.
Дођи
Смотаћемо је, заједно,
У чвор страсти.

ГОДИНА ТРИДЕСЕТ
И ТРЕЋА

Допуштам Ти да дођеш
И да ме волиш као некад.
Ако осетиш да Ти нисам
Довољан
Ниси никада заслуживала
Да Те волим.
Тешко њему.

ГОДИНА ТРИДЕСЕТ
И ЧЕТВРТА

Ако Ти дозволим
Да ми приђеш,
Ма са које стране,
Не дај ме више ником.
Ако останеш, у мом
Загрљају,
Убићеш ме заувек.

ГОДИНА ТРИДЕСЕТ
И ПЕТА

Завештали смо ноћас
Огрлицу успомена наших.
Бројаницу година Сунчаних.
Нема их више.
Рекла си:
Коњу један.
Биле су то
Године љубави.
 

МОЈ ХАИКУ

Пролеће,
љубичице
Срећа

Пободен
Усамљен
Празнина
Ветар све носи

Плаво у души
Бистро и чисто
Нема облака

Бели багрем
Под њим
Ћутимо - Где си сада

Дунав лелуја
Плутам
Чекај ме на обали
Нестаје дан
Опијен лепотом
Црвено

Славуји
Музика око нас
Певамо сан

Помислим
На Твој глас
Телефон звони

Туробно јутро
Мисли отежале
Сунце

Травица
Обгрлила
Бели цвет
Дете у парку
Лептир на цвету
Пролеће

Мирише април
Љубав
Гоњена чежњом

Покисо пас
На улици
Чека крај

Поље спојено
Широким небом
Војводина

Сања
Донела жути цвет
Будим се
Двадесетдругом
Пролећу
Радујем се
Као првом

Многе смо реке
Заједно
Премостили

У плаветнилу језера
Остале су наше
Сенке
На Палићу

Са цвећем
На балкону
Водим дуге
Разговоре - Поноћ
Ни месечина
Да ме посети

Вране на гробу
Непознатог
Нико не види

Над Петроварадином
Облаци нападају
Сунце
Које се не да
Сељанка из Врчина
Црвене јабуке
Нуди непознатима

Данас је киша
Лагано стигла
У поспани Београд

Под прозором
Умилно цвиле
Пси луталице

Жуте лале
Шапућу
Звезданом небу

Бели облаци
Зелене крошње
Поглед из собе

Пенушави облачак
Ремети плаво

Процветао ђурђевак
Радост
Дан порастао до неба
Пун месец
Сами смо
Калемегдан
Одолева ветру

Путујеш
Ја бих
Да допутујем
Разилазимо се

Напуштам собу
Са најлепшим
Погледом
На Дунав

Обала мора
Плови сећањем
Мирише чемпрес

Мрачни јунски дан
Ветар носи
Старе новине
Киша

Облаци
Скривају месец
Од злих погледа

Певај
Ако престанеш
Глас ће отпутовати

Светионик
Дели море
Од брода
До обала наших

Понеси мирис
Котора
Причаћемо
Уз снег
На Копаонику

Море је као
Огледало ноћи
Утопићу се
Са литице
Гледам понор
Откуд овде
Човек

Сиви облаци
Додирују врхове
Гордог Златибора

Облаци и ја
Не знамо
Где данас идемо
Кишом опрана
Бачка одише
Својим миром

Ничије маче
Претрчава пут
Шкрипа кочница
Врисак и мук

Успео сам, из ината,
да Те волим.
Тако ћу, из ината,
живети у Теби.

Гледам Те
Људи се испречили
Између нас
Тражим Те
У празном простору

Сваки
изгубљени дан
је ноћ
изгубљене среће

Ти и ја
на ливади страсти
Поднебесје наше
младости пева Љубав.

ЧИТАЊЕ ЈЕ ПРИВАТНА СТВАР

    Поезија је више од живота - и кад јесте и кад није. Код Владимира Красића се ова изрека понавља из песме у песму, из књиге у књигу. Дубоко верујем да се он с појмом љубави среће - и у свакодневици, коју овај песник живи ходајући на рукама, наравно и у поезији. Код њега је све љубав - и све је у љубави.
    За оне који знају да на планети нема толико љубави колико Красић жели да је има, порука гласи: љубав није тамо где је очекују - већ онамо где никад није била. Али ће бити ако је буде. Отуда ваљда у овом песнику и та стравична потреба да у обичним стварима нађе бар трун онога што на свим језицима има само једно име. У Красићевој поезији има и и врањског дерта и лесковачке страсти и велеградског господства. Писац ових редова је сведок огромног задовољства - и незадовољства, које Красић не исказује само у својим песмама, већ и у свему што, иначе, ради.
Ако не пева, Владимир Красић ћути. Ако не ћути, не значи да не пева, и ако је и то могуће. Нема боље препоруке од препоруке да проверите колико су вам блиске песме које потписује овај, по свему судећи, аутентични сведког многих догађаја - самим тим и сведок онога што га свакодневно сналази у љубавним сусретима са особама другог пола, са стварима око њега, с људима с којима дели простор у тролејбусу, или седиште у авиону, или у вагону брзог воза којим песник, сасвим изгледно, путује у пакао снова, не би ли помогао несрећном Орфеју да спаси Еуридику.
    И рај и пакао су вам при руци.
    Изаберите.
    У Красићевој поезији је најбоље оно што се још није десило - али и искази који крију тајне слутње тако честе у Красићевим трагањима за смислом опстанка - потврђују да је у вашим рукама књига песама која ће тек уз читаочеву помоћ наћи пут до срца Сунчице, у чију славу песник пева:
    Твој према потреби,
    за само један дан,
    или заувек.
    Злонамерници ће, можда, промрљати у себи: Красићеве лудорије. Па шта? Ко је то рекао да љубав мора да буде мудра. Поезији јесте поезија - и кад није написана, већ скривена у измаглицама осећања чека да је проказани изнесу на видело. Колико љубавних песама знамо наизуст. Ко зна, али је сигурно - не много.
    Зар не постоји потреба да увек посегнемо руком за новом књигом, или за старом - све једно - да посегнемо не би ли се нашли раме уз раме с храбрима који о својим љубавима громогласно певају чак и по цену да у то нико не поверује. Певати је ризик. Певати о љубави је, такође ризик. Можда већи од ризика које смо искусили. Само храбар човек као што је овај аутор живота и смрти може овако химнично и узвишено да призива љубав. Не тврдим да је Владимир Красић херој, не тврдим чак ни то да ће вас убедити да је достигао границу вероватноће после које следи примирје.
    Не тврдим ништа, одлучио сам да од прве до последње стране прочитам Красићеву књигу песама. Како се осећам? Просудите сами. Ако нисте у стању да доносите судове који ће вам користити, не упуштајте се у авантуру звану читање. Ја с поштовањем ишчитавам све што је написао Владимир Красић.
    Читање је приватна ствар исто онолико - колико и осећања, која после сваког читања остају у вама.
    Читајте!
 

Раде ЈОВИЋ

        Владимир Красић - ( Грађа за биографију1)
 

    Књижевник и новинар Владимир Красић, новинарством је почео да се бави у 15. години, а прву књигу песама написао је у 16. У то време већ је био дописник Радио Београда и Телевизије Београд из лесковачког региона.
    Члан је Удружења књижевника Србије. Оснивач “Радио Новости” који је почео да емитује програм 27. јануара 1993. године. Од тада је, са малим прекидом, главни и одговорни уредник ове радио станице. Поново је именован за главног и одговорног уредника, одлуком Владе Југославије, 3. марта 2000. године.
    Рођен је 28. јануара 1943. године у Нишу (отац Ратомир, мајка Добрила). Националност - Србин.
    Завршио је Вишу педагошку школу (југословенска књижевност) и Школу народне одбране. Резервни је потпуковник Војске Југославије.
С поносом истиче да је био ученик професора Мирослава Миловановића из Лесковца и Љубе Станојевића из Ниша.
    Радну каријеру започео је као оперативац Службе Државне безбедности 1964. године, али се убрзо трајно опредељује за новинарство и публицистику.
Био је уредник свих издања “Вечерњих новости” за југоисточну Србију, са седиштем у Нишу; заменик главног и одговорног уредника листа “Борба”; главни и одговорни уредник часописа “Будућност”; уредник листа “Наша реч за младе”; заменик генералног директора НИП “Борба”; директор Заједничког предузећа “Борба”; заменик генералног директора Компаније “Вечерње новости”; директор “Радио Новости” ; самостални уредник у “Радио Новостима”; члан редакцијског колегијума “Вечерњих Новости”; члан редакцијског колегијума часописа “Наше стварање”. Аутор је 53 књиге, 20.258 наслова у новинама, више од 2.000 радио емисија, 275 телевизијских прилога, три дугометражна документарна филма; аутор и приређивач многих монографија, излагао уметничке фотографије на пет самосталних изложби... Објавио је већи број књига поезије: “Мајска цветања” (1966.), “Марија Михајловић” (1986. и 1987.), “Молитва против успомена” (1986.) “Разљубак” (1988.), “Ена иза огледала” (1989.), “Жена у плавом прозору” (1989.), “Срце у трку” (1989.), “Црна мачка” (1990.), “Новембар у Београду” (1996.) ”Саопштења” (2001.). “Безнадежан случај” (2005), “У паклу је лепше друштво” (2005). Аутор је “Књиге о сновима” (2000.), “Књиге о хороскопу” (2000.); документарног филма “Убице су дошле са маскама” (1991.); филма о злочинима у Вуковару “Позови шифру кавез”; сценарија за филм “Азра у оку”. Добио је 53 награде, признања и одликовања (Октобарска награда града Београда за послове народне одбране, награда “Светозар Марковић” Удружења новинара Србије, Златна значка Културно-просветне заједнице Србије, годишња награда “Вечерњих новости” за новинарки подвиг, годишња награда листа “Борба”, плакета “Подвиг војника” за исказани хероизам у миру.
    Светлана Илић - Шуњеварић написала је књигу о Владимиру Красићу под насловом “Неухватљиви Владимир” (1999. ).
    Постао члан Савеза комуниста у шеснаестој години и остао левичар. На споменик покојном оцу Ратомиру уклесао: “Излаза нема, испред нас је увек - наша прошлост”.
    Живи и ствара у Београду - Дурмиторска 17. Супруга - Лепосава, синови - Ратомир и Иван (новинари).
    Као новинар извештавао је са путовања по Мађарској, Италији, Аустрији, Француској и Бугарској. Говори немачки и бугарски.
    Хобији: фотографија и аматерски филм (био генерални директор Фестивала аматерског филма Југославије “Филм сутрашњице”), радио аматеризам (радио аматер од 1957 - председник Радио клуба “Радио Новости” у Београду).
    У Школи новинара коју је водио, Владимир Красић је потписао 999 “мајсторских писама“ онима који су код њега, у периоду од три деценије, учили да буду новинари, репортери, фоторепортери, ТВ сниматељи, организатори на радију, тон мајстори, музички сарадници, спикери, радио репортери, људима који свој посао доживљавају више као начин живота него занимање. “Мајсторско писмо” је потписао многим лекарима, професорима, глумцима, историчарима уметности и свима којима је новинарство, писана и изговорена реч била љубав, опсесија, страст и начин живота.
Био је ратни репортер, извештавајући са свих ратишта у СФРЈ.
 

Весна Јовановић
 

_______________
1 Коришћени су подаци из књиге “Ко је ко у Србији 96”, објављене 1996. године, страна 253, затим из књиге “Ко је ко у Југославији” (писци Југославије), објављене 1995. године и из кадровске евиденције НИП “Борба” у Беогаду.