Насловна  Владимир Красић, књижевник  Човек из једног комада Књиге  Књижевна радионица "Владимир Красић"  Фото галерија  На претраживачу Звучни записи Контакт

Промоција књиге у Параћину

СТАЗОМ ДО КОЛИБЕ

    Кад стасала девојка из села Лешја испод планине Бабе скида своју хаљину стида без намере да опчини задремалог цврчка, онда морамо веровати у сву њену занесеност и верност поезији којој се предаје без остатка.

    Нанизала је Славица Благојевић већ поодавно гугуткину огрлицу од сна и јаве. Лутала је многим континентима и сакупљала остатке прошлости по Африци и ивицама самоће, страха, похоте и чудосвета. А онда села за сто и мукотрпно писала. Сликала на свили, приређивала изложбе, обилазила манастире, чувала у скуту своје монахе и храбрила једног да јој цркву, тик уз кућу, обнови и народ свеколики доведе.

    Много је перуника око њене куће радости у којој су ноћи толико дуге да их мора делити у радне и непроспаване.

Тако су се бритке мисли низале у песме везане за далеки Јапан . Зато је, ваљда, Славица скратила пут до Београда да би ту, са онима сто воле савремено и егзотично, читала и своје преплетаје љубави. Када је проверила да је то оно сто жели, сложила је и своју “Гугуткину огрлицу” и изнела је на светлост дана.

    И цврчак је задремао у топлој черги. Перунике опадају и до следећег пролећа је растанак. Па опет - Јово наново.

    Рађају се сасвим нове и недокучиве љубави. Славица не зна да ли сања или је то оно што тражи, а није нашла. Тек она је детињасто срећна са свим новим и изгубљеним. Њена се лира гласка на њен начин. Она ништа не мења и када је све промењено. Лешје је у тишини. Ветар слика гугутку на ивици неба. У том парчету сна је Славица Благојевић. Замотана у шареницу још чека свог принца на белом коњу. Ко зна, можда Он и стигне стазом до колибе - у црквицу где ће се замонашити уз њено крило и њихову песму.

    Славица Благојевић хода својим континентом занесена и заведена на “странпутицу” поезије и свиле опточене ватрометом боја. Она верује у немогуће док је околина гледа затечена свим што види и неће да види. Ова видарица снова се не осврће на злопоглеђе јер зна да јој видослут досеже до могућег. Не осврће се јер највише верује Славици Благојевић.

Дајући свој благослов овом рукопису, потписујем свој став и мишљење да не грешим ако кажем да је Славица Благојевић верна искушеница на свом дугом путу тражења Богољубља.

Владимир Красић

АНИСИЈА СА ЖИГАФОНОМ
 

Анисија из Лештијанске пустиње

Са жигафоном небеском фрулом

Тка своје снове на свили из раја

Она сања небеса и пространства

Звездама треперевим обасјана

Кад нечујно хода до Хиландара

У који не може ни ногом да крочи

Заљубљена је у песника што већ

Љубав има а с њом у оперу не сме

Анисија ипак свог песника

У песму ставља и држи га

На јастуку узглавља и лаже мајку

Он је само мој – Бог то Мајка зна

А мученица све зна - трпи и чека

Песнику из раја припрема погачу

Муком и знојем умешену

Са мирисним травама опточену

Под тешким сачем у жару

Запретану и у пепелу испечену

Анисија у звезде гледа и чека

Свог а туђег песника човека

Радује му се и трепери ноћима

Са лептирићима у стомаку

Милује сису и нуди му брадавицу

Он спава и појма нема

На чије су обрве слетеле птице

Сновидице и сузу што капље

Низ планину Бабе изнад пустиње

На којој црквица одолева

Док краљица Славица песме снује

И песму свом песнику пева