Насловна Владимир Красић, књижевник Човек из једног комада Књиге Књижевна радионица "Владимир Красић" Фото галерија На претраживачу Звучни записи Контакт
|
Не постојимо
Изван успомена,
Рана и ожиљака.
САОПШТЕЊА
Снови нам љубичасти –
Сусрети, тамно плави.
Жеље поубијане псовкама
Из малокалибарских алатки.
Обале полуделе.
Чекање поблесавило.
Лађе Дунавом плове-
Дунав у кому – пада.
Водим Те на Дорћол.
На Дорћолу живе птице
Љубичастог паперја.
Саопштење:
Чувај се будала,
Долази време бесних паса.
Бесни пси су непогодни
За озбиљнију употребу.
КОВЧЕГ ЉУБАВИ
У ковчегу љубави
Спаковала сам Ти
Најпотребније ствари,
Мирис љубави –
Исправност победе.
Веру у Тебе.
У ковчегу ништавила,
Инат, одјеке лудости –
Што их заједно чинимо,
Јашући беле облаке
Над Калемегданом.
Срећан Ти рођендан.
Гордана Затежић
На Дан Светог Саве 2000.
ВМА – Београд
ВРАЊСКА БАЊА
Песма, кафанска, суза лије.
Несаница, с крова сумње,
У тањир, празан, пада.
Отварам капије пакла.
Нека плачу кловнови.
Пијанци у Бањи.
Лом и крш смисла.
Очај међу конобарима.
Обучени пси прождиру музичаре.
Певач, од жестоке спрдње –
Пада.
Бришем написано.
Спавам сном богаташа,
Тргујући туђим мислима.
П.С.
Врањска бања је добра Бања
ДРАГИ СЛУШАОЦИ
Тражим Те – Ти далеко.
Људуи нам слутњама прете.
Између нас –
Савски мост на квадрат.
На Савском мосту,
Нага звезда имитира М.М.
Тражим Те сваке ноћи.
Ти, ни тамо – ни овамо.
Остајем сам – снове предем,
Од сребрне нити самиоће.
Нико не зна да смо,
Постали, песма.
Само Ти и ја у празном стану.
Збијамо шале с младим месецом.
Београд у заблуди.
Драги слушапци – лаку ноћ.
РАДИО НОВОСТИ
Јануар 2000
У ВАТРИ РЕЧ
У ноћи чујем
Урлик Твој.
Будим се.
Ватра – у ватри реч-
У речи – цвет.
У цвету,
Лепота одабраних –
Пресуду чека.
Бутине Девице.
Канџе уснулог Тигра.
Случај праскозорја.
Црквена звона брује.
Ноћне грабљивице
Из пепела дижу незнаног јунака,
Из Твојих ненаписаних књига.
Подерани скутови
Речног острвља,
Изнад воде у отицању.
Уморни рибари
Залуд удуице бацају.
Једини улов је под мојом руком.
Знам –
Свиће на извору.
Долазим-
Да Те пробудим.
БЕОГРАД СПАВА
Поноћ Ти огртач.
Београд спава.
Ти му оплакујеш
Забрањену ватру.
Јесење кише долазе.
И, одлазе.
Само ја
И одавно проказана реч,
На платоу испред Албаније.
Продајемо зјала.
Чујем,
Зову те натраг –
У туђе песмописе-
Не дам Ти да одеш.
Затежем узде.
Псујем матер себи –
И осталима
Из ненаписане песме.
Никоме ништа.
Одвели су те.
Београд спава.
КАВЕЗ
Птица у срцу.
Заробљеница стида.
Ноћ кроји – дан дотерује.
У срцу,
Бука и бес науковања.
Путници за Петлово Брдо –
Препознали себе у лажима.
Ти у мојој песми.
Песма скривена под мишком
Месеца.
Русе Ти косе лажи плету.
Срце – кавез.
Ковачи лажних мачева,
У бекству.
Полиција на прагу смисла.
Неко куца на прагу крвотока.
Не отварам.
У срцу си Ти.
Срце ноћ кроји,
Дан дограђује,
Кавез затворен.
ТРЕПАВИЦЕ
Године урезане у обале
Свемира.
Кише новембарске
Проширују небо.
Сво небо,
У Твојим очима.
Трепавице затварају круг
Мудрости.
Трепнеш - Дан усахне.
Трепнеш - Ноћ прође
Чувари прошлости
Затварају капије музеја.
Тачно у двадесет сати,
Прошло пет минута.
Ухваћена си у замку
Сновђења,
Дижем глас,
Пред кулом Небојшином
Ппролама се ваздух
Северног подручја.
Залуд.
Нема више људи
На мостовима Београда.
Трепавице мудро
Тепнуле своје.
Небо над Београдом,
Просуло се у тили час.
ПРОСТОР
Не дирај – летим.
Београд,
Кап у праморју простора.
Простор
Подастире предамном
Ћилим смирења.
Пребројавам пролазнике.
"Не мерим време на сате,
ни по сунчевом врелом ходу..."
( Десанка Максимовић )
Секунде –
Не бележим.
Не дирај – летим.
СУЗЕ
Сузе на парове разбриојс:
Прва, друга – сузе...
Мрак претварам – у ништа.
Радим у корист будала.
Ко ће остати у Београду,
Ако сви отпутују –
У недоречено.
Црви, краставе жабе,
Љиљан и кателеје –
На прозорима бесконачног.
Клечим –
Псујем матер архитектама
Старих заблуда.
Слике живота у хаосу.
Паметни киднули у космос.
Зрикавци терају шегу
Са преосталим станиовнмиштвом.
На Ади
Почиње сезона купања.
Сузе на парове разбројс.
У ПЕТ ДО ДВАНАЕСТ
Волим Те, волим Те, волим Те.
Мрзим Те, мрзим Те, мрзим Те.
Волим љубав – у љубави љубим-
Мржњом мрзим – у мржњи мрзим.
Мрзећи – волим мржњу.
Враћам се у кревет.
Радио Београд јавља:
Пет је до дванаест.
НЕ ДАЈЕМ ТИ СВЕ
Не дајем Ти све – не је НЕ.
И сав сјај – не дајем ЈА.
А то је ништа – можда СВЕ.
КРВОТОК
Снови су наш крвоток –
Одржавају нас.
Усправни смо.
С БРДА
Речи, с брда, дола.
Хаос на београдском аеродрому.
Не долазиш.
Песник издајица.
Преварио наду.
Црно, црно, црно...
Оргазам страха у току,
Заустављам такси.
Полажем на лично попнашање.
Излазим
На тек покошену ливаду –
И певам БИП – БАП.
Ухапсиће ме,
Али када.
НЕ БЕЖИ
Не бежи од скитнице,
Губитници смо.
Ти, ја – и остали.
ХАЛО 988
Заробљена птица,
Цвркуће под прозором.
Кавез –
Лубеница пресечена на пола.
Семе живота изван кавеза.
Ниси ничија.
Речи спопале птицу певачицу.
Птица цвркуће.
Ко то сања лептире?
Ко то из трамваја
За Булбудер,
Испада у хладну Саву?
Птица цвркуће.
Новембарске кише
Доносе нечије сузе
Из топлих предела.
Кад сване,
Возом са севера,
Лаж и сузе –
У кутији за писма.
Дођи да узмеш преостало.
Хало 988,
Зовем Трг Николе Пашћа
Број 7.
КУДА
Таласи мучнине
Долазе на недра пустиње.
У Твојим очима успомене.
Поглед блуди.
Поглед блуди – нигде никога.
Службеници Комуналног,
Сахрањују други Миленијум.
На Тргу Николе Пашића – лишће.
Године уклесане
У образ истине.
Новембарске кише
Падају на теме.
Дунав јеца
Под Небојшином кулом.
Незнани јунаци
Падају у заборав.
Нема Те.
Ти си воћка убрана руком.
Лепша од своје сенке,
Од Куле
Што непитана пада у Дунав.
Кап росе
На трепавицама смисла.
Спавам.
Плачем у Твом наручју.
Јецајући претварам плач у песму.
Под Кулом – Кула речи саграђена.
ГОРЧИНА
Горчине се плашим.
Убода ножем.
Не дам да ме поломљеног
Газе.
Шта – мртав и бео.
Шта – порушен.
Шта – сам на згаришту.
Илузија.
Шта – отрован гневом.
Шта – једанм крик,
Други пут јаук.
Само горчина и патња
Одржавају човека
У огромној саобраћајној гужви
На Славији.
Не прелази улицу.
У сумрак пуцају на лампионе,
Из возила у покрету.
Разбиће Ти сан о мени.
ЗЕЛЕНЕ ОЧИ
Зелене очи – зелене мисли.
Зелене гране поломљене.
Срце на пола копља-
Бој на Мишару.
Мајке плачу.
Никад да сване.
Бели се Голуб враћа
Из необјашњиве даљине.
Пољупци врели,
Падају с неба.
Новембар
Плаћа старе рачуне.
Кошава завија: треба, треба...
БЕОГРАД
Обриси девојке,
У шипражју снова:
Вече.
У измаглици, ветар у повоју.
Београд нагнут над реку,
Огледа се у одсјају Саве.
Пружам руке да додирнем
Лишће проказаних врба.
Да се никада не вратиш.
Не вратила се.
Не видиш ме.
Сава нагнута
На страну отицања.
Теразије,
Последња станица храбрих:
Снобови прошлости
Грицкају кикирики.
Грч у руци.
Сечиво ока.
Чекам да Те ветрови врате.
НА ДЕСЕТОМ СПРАТУ
Предајник пулсира.
Љубавник отрован.
Пријемник плаче.
Пожуда и страст
Премештени у стварност –
Немир девојачког срца
Прелази све границе.
Страх од ватре,
Пожар на небесима,
Дунав низводно у току,
Трамваји по реду вожње-
Одашиљач трепети –
Пријемник пулсира...
ВЕТАР
Ја сам ветар.
Као муња –
Пролазим кроз Тебе.
Премештам облаке.
Дижем прашину,
Погледе смештам
У зеницу повечерја.
Ја сам ветар, који брише,
Твоје пролећне бриге.
ДВЕ САСВИМ НЕЗАВИСНЕ ПЕСМЕ
Л А П О Т
Шири се шапaт
увешћемо лапот
Умри Тата да дођем до злата.
Умри Тата, молим Те – што пре.
За Сина свог – умри Тата.
Ако си човек – преклињем Те.
Умри Тата да Те скинем с врата.
Што си, такав, неразуман и груб.
Зар, стварно, мислиш да си Ти –
О, драги Боже, наш једини стуб.
Умри Тата због промена и бунта.
И Краљ, наш, Милан уступио је место.
Александар је, тако, дошао на престо.
Умри Тата, али брже, да Те не би ми...
Зашто, Тата, не би умро
На време као људи сви.
Да Ти се дивимо и лепо
У раку, скромно положимо.
Говоре би дивне приредили,
Коначно би постао славан
И мени, наследнику, Твом
Ко громада велики и раван.
Умри Тата – не чини отпор.
Не буди тако опор. Не срамоти
Ни Маму ни нас СВЕ и, коначно,
Дај мали допринос за промене.
Нећемо Те правити од блата.
Како си у "шали" говорио.
Бићеш Ти, Тата – од злата.
Падни, добровољно, без рата.
Имао си Ти, Тата, увек разумевање,
Кад нико, од Тебе, то није очекивао.
Знао си и да умреш ако треба –
Зарад оних које си волео.
И кад нас будеш гледао с неба –
Схватићеш да је тако морало
Да због нас који Те славимо,
Баш тако мора и тако треба.
Умри Тата да би био велики
Ко храст – ко срећа оних
Којима си,. за живота, мало дао.
Умри Тата, нека Ти није жао.
И, Тата је склопио очи.
Гледа Синове и Кћери са неба.
Хоће да помогне – а не може.
Живот односи и доноси наде.
Дабогда имао па немао –
Шапуће Божја и људска.
А, боље је да си без Оца био
А онда га имао, имао, имао...
Било је злата док је земљом
Корачао Тата и унучице сневао.
"Казна" га Божја стигла високо
На небу – у крилу Његовом.
Бременита земља у глибу блата.
На небо, пресељен, Тата.
Ни саветом, више, не може
Да помогне деци од злата.
Београд. 6. Октобра 2000.
НАИВНА ПЕСМА
Умри Тата остави нас на миру.
Што си тако опор и строг?
Једном си ногом крочио у гроб.
Педеесет година корачаш левом.
Крени ДЕСНОМ: одлучно и гордо.
Хајде, пробај, полако: ДЕСНА, ЛЕВА –
Тако, тако, баш тако...
Наш је ТатА ПОДЕТИЊИО.
Не зна која му је ДЕСНА.
Броји наопако – старински:
Лева, десна – лева, десна...
Не помаже никаква школа:
Курсеви, логика, ни обнова.
Не можеш променити старог Вола.
Риче на исти – левачки, начин.
Живот га разлучио – опаучио.
За педесет година
Ништа није научио.
И даље гега: лева, десна...
Улица му тесна.
Умри Тата и, коначно, НАС
Остави на миру.
Нема Ти помоћи.
Не чујеш Синове Твоје.
У браду, себи шапућеш:
На Дешњаку меденица звечи.
Тако Тата. Та Ти је од злата.
Он не чује и прву кривину хвата:
Лева, десна – лева, десна...
Лепа му та наивна песма.
Полудео, ионемоћан, Тата.
МОЈА ЖЕНА
Моја Жена је себи
Родила
Два Мамина сина.
Мазила је и пазила,
Лавица, своју штенад.
На Оца их јутром напујдала.
Сотоне од њих
Извечери правила.
КРАСИЋЕВА САОПШТЕЊА
САОПШТЕЊА Вкладимира Красића су нови доказ његових поетских немира, које овај песник повремено приказзује читалачкој публици на њему својствен начин.
Владимир Красић је новинар – писац и по вокацији, рекло би се, песник – извештач.
Читајући овај рукопис, повремено сам имао утисак да ми пред очима пролази серијал новинских написа. Наравно, новина нигде, само што стихови подсећају на напор репортера да нас увери да је у дневним ( или вековним ) догађајима видео и оно, што се са људима догађа тамо негде унутра у души, примисли – у сновима, самоћи, у страху од опстајања.
Љубав је други слој онога што ова поезија нуди, и у редовима и између редова. Понекад нападно, али тако да опомиње. Као да хоће да нам поручи, да каже да ћемо се сви једнога дана наћи у "песниковиј кожи", ако се љубави одрекнемо олако.
И не само то, Владимир Красић нам овом Збирком доказује да је и сам ЉУБАВНИК заљубљен у снове, у наге појаве у сузе, у кораке – и то чини с таквом жестином – и дрско, што само још једном доказује песникову потребу да буде вољен.
Ваљда, и да воли.
Београд је трећи слој у поезији, која је везана за ову ознаку, и користећи је често, униоси је у инвентар читаочеве пажње, као да хоће да нас убеди да су песник и Београд у сродништву. Ко зна, можда, јесу.
27. јануар 2001. Раде Јовић