Насловна Владимир Красић, књижевник Човек из једног комада Књиге Књижевна радионица "Владимир Красић" Фото галерија На претраживачу Звучни записи Контакт
|
Владимир КРАСИЋ
РАЗЉУБАК
1988.
Ако одем мораш да знаш:
дала сам ти све што имам.
Ако ме због тога заборавиш:
одузми ми оно што
ионако не поседујем.
ОНА:
Оловку коју јој он редовно
поклања сваког четвртог јутра
и пете вечери ставља у леви
џеп своје беле униформе.
Песма о заљубљенима се
пише.
Живи између два града на
точковима што живот значе.
Притиснута јужњачким менталитетом
траје у месту из кога аутобуси за
Београд иду као антобиотици –
на шест сати.
О ЊЕМУ:
Диви му се једна жена-дете
и хиљаду пута се пред собом
куне да ће га волети до гроба.
Због њега не окреће више бројеве
телефона својих пријатеља
и увек је код куће.
ОНА:
Несносна је за околину.
Дружи се сама са собом.
Своју тајну чува закључану
у срцу.
Кажу јој да је лепша, тајанственија
и привлачнија.
Кажу јој да сва њена фаталност цвета,
да је магично привлачна та њена
готово светачка усамљеност, да је
увредљиво њено уверње да је довољна
сама себи.
Они ништа не знају.
Научила је да без страха изговара
речи љубави, да их без стида слуша,
прихвата и верује им.
ОН:
Зна њено име и неће га
никоме рећи.
ОНА:
Срећна је због тога.
ОН:
Вара се ако мисли да може
волети више од ње.
ОНА:
Вара се ако мисли да може
волети више од њега.
ОНИ:
Она и Он ће постојати само
онда ако им пође за руком да склопе
два апсолутно одговарајућа дела
фигуре која је света
као и њихова заклетва.
ОН:
Луд је ако не рачуна на
срце које је у потпуности
освојио и које му припада по
природи љубави.
( Фрагменти из преписке Београд, јула 1988. )
Све што је Ена рекла чиста
је истина.
Ена на ово полаже сва људска
права и не дозвољава да
се ишта мења.
Ако неко жели да нешто дода
а да не буде у складу са природом
Енине љубави – нема њен
благослов.
Ена поздравља људе који
имају снаге да поверују да је
љубав важнија од живота.
( Оригинал писма похрањен је у личном трезору )
О Владимиру Красићу, Ени, о човеку и о песнику, по мери живота.
Најпре онај дечачки прелудиј саткан од насиља, гладовања и сребра љубави источеног из мајчиних недара. Затим, изградња земље и нас. И школе по мери непредвидљиве будућности за коју је речено да ће бити лепршава а испало да је озбиљна, шкрта и понекад претећа.
Следила је младост лепша од свега што смо наследили. Младост искања, ризика, уживања у сиромашним фантазијама и бекства у туђе уметности, филмове и литературу...
У свему томе, задовољење и са малим. Читава малограђанска циркузијада проткана поетиком јужњачког менталитета као јединим здравим елементом сомнабулне потребе да се васцело биће поклони некоме и нечему: народу, жени шуми, плаветнилу небеском, води и ватри.
Отуда у Красићу песничко је проткано свакодневицом, сновима, идејама и класичном потребом посвећивања недокучивој имагинацији. Све је у једној торби, као код чаробњака из Оза: со и хлеб, суза и нагон смрти. и љубав на врху јарбола. И ветровита скитања која нас увек воде у недокучени круг питања на која нити је било нити ће бити одговора.
Коначан резултат р а з љ у б а к посвећен Ени, која јесте и није жена.
Пре би се рекло птица или Клеопатра, прелепа видарка у белој одори у чијим рукама сева чаробни штапић, скалпер и мрко црвени цвет руже којом се лече болести срца, освежава ум, напада разум и којим се кидају границе недореченог сна у коме се ни славне војсковође нису сналазиле како треба.
Простије речено: Красић воли Ену. Ена воли Красића.
Крале и Ена – два бића вољена.
Ена и Крале – две лепе будале.
Кривуља естетског пада са врха на дно. Два бића омеђена искричавом историјом, потрошачким каријатидама, свакодневним ујдурмама које се понекад граниче са патњама Ватерлоа или се претварају у вашарске играрије потхрањене богатим трпезама, усуђују се да јавно отварају фабрике префињених лажи, да прерађују сумње у веровања и подмећу и себи и нама, књигу која може лако да нас увери да смо сви заједно срећни.
А љубав њихова и не би била љубав да јој је сврха срећа. Јер, у љубави је свака сврха под сумњом. Љубав је била и остаће жртвовање.
Зато је Красићева поезија читљиво нечитљива. Или обрнуто ако вам то више одговара. Зато, јер он под крилом метафоре увек подмеће и опомену, која би у слободном преводу могла да гласи:
Живите како можете.
Љубите како умете.
Писац ових редова који и јесу и нису предговор поверовао је песнику. Зато вам на крају и пише:
Опомињем вас,
Красићев разљубак
је ваш.
Красићева Ена
је б о л .
Покушајте да живите са овим сазнањем.
Радомир ЈОВИЋ
П.С.
Песник је можда игром случаја прекорачио границе могућег. Нама остаје да поверујемо да постоје чизме од седам миља. Ако заиста постоје, онда ће неко од нас, онај ко има среће да их нађе на свом старом тавану, моћи да пође Красићевим стазама.
За Е н о м !
Р. Ј.
ЈЕДИНА МОЈА
Станујемо на
истом спрату
данашњице.
Зашто не би и ти знала
Волим те тако –
како никада,
никога –
нисам и нећу.
Предсказање
Са стидљивим наговештајима
пролећа
почеше немири у мени.
Нисам знао да Ена постоји!
Видокруг
Почињем да пишем
неке чудне песме.
Гледам кроз отворен прозор.
Видим, пролазиш мојом улицом
и, осмехујеш се некоме.
Тај неко сам ја.
Добро је што ни ти ни ја
не знамо праву истину.
Загонетка
Да нема онога
што имамо
било би оно
што сада
не може бити.
* * *
ЕНА – НЕ МОГУ БЕЗ ТЕБЕ!
* * *
Мисли ме моје
не прогањају.
Оне ме одржавају.
* * *
Нема љубави, Ена,
ако волим само ја.
* * *
Љубав је као космос,
коначна и бескрајна.
Твоје очи су космос
моје љубави.
Тајно писмо
Волим те јер имаш
шашаве мисли
као ја.
РАЗЉУБАК
Љубим р а з љ у б а к
твој, Ена!
Ени у праскозорје
Ниси хтела више,
ниси дала мање.
Понекад снови
после кише –
залудно праштање.
Не обраћајте пажњу
Ноћас сагоревам
расточен између
Ене и сна.
Једне среде
Нака буде што мора,
на лицу остаје ожиљак лак.
Неки су то назвали бора –
избрисаће је немушти мрак.
Ена
Требаш ми као вода,
ваздух, сан – патња,
осмех – музика;
требаш ми –
као трави сунце,
води обале,
звездама небо,
земљи човеков вид –
шуми зеленило.
Случајно писмо
Нека буде апокалипса,
нек пада киша – град.
Пешчани свет, свет од гипса,
о, какав несклад.
Балкански пир
Нудим ти празне дланове
да на њима одрастеш.
Међу нама
Путујем страном –
можда чудном.
Мислим да никад
ниси сама.
Моје Те жеље
чине будном.
Алелуја
Као вода сам –
задирем у твоје поре.
Осећам, бежиш са брода.
Око тебе море.
Писмо из Осла
Као маса си,
куљаш лако
кроз простор
и време –
као лава.
У мени се видик
ко море таласа,
нада не спава.
Пуцањ у празно
Нема бога коме се молим,
ни силе којој се клањам.
Једино знам лудо те волим
иако, засад, само сањам.
Нешто сасвим лично
Поћи ћу за првом чергом.
Заборавићу све,
бос крећем на пут
извиђања.
Звездано небо постаје ближе,
зора рађа мир.
Немам имена,
немам огњишта.
Све је моје –
све и ништа.
Градови бели,
реке и мора –
кроз моју љубав.
Моја љубав утиче
у твоје непознато.
Из дневника о заборављеним дечацима
Зимзелене очи
Небо небеско
Осмех Енин
Срећа ничија
Коса замршена
Ореол непотребан
Разљубак пустиња
Чежња моја
Под неонском светиљком
Ноћас си небу до рамена
склапам те у своје очи.
Белешка о болу
Без тебе
време испосничко,
дани узалудни –
сунце лажно.
Једино мисао уплашена
лута за тобом.
Крај отвореног прозора
У мени понекад
ђаволи коло воде –
видим недостижне врхове,
понор и лажне слике.
Полумрак сиви траје.
Ена је заборавила
да постојим.
Последња ноћ
Мисисипи, Амазон и Волга
не смеју да сперу
мирис Ене.
Биљке на њиховим обалама
миришу на ову звезду жену
која не зна да сам јој
посветио
своју последњу ноћ.
На броду за Мелбурн
Песма си ноћас –
суза, искра туге.
Чекам уроњен
у твоје зелене воде.
Нема те
иако знам да си ту.
Зачарана доброто
мојих дечачких сневања.
Седмог јула 88.
Птица је полетела
Ени у походе.
* * *
Срећан ћу умрети
путујући к теби
Ена.
* * *
Путује моја Ена
у касарне дивљине.
На неко море плаво,
тамо ће сањати мене.
Топчидерско сунце
од туге гине.
Ена одлази.
Воз стоји,
никад да крене.
Нек иде тај воз...
Нека путује тамо,
где му се дало.
Бокори чежње
на врелом перону гину;
време, тај баксуз стари –
ко зна зашто је стало.
Питање
Ако ме можеш пустити
из златног кавеза
сигуран
да нећу одлетети?
Ако ми отвориш
све прозоре –
пустиш сунце
и не окренеш главу
кад другом отпевам
песму?
Ако ми не ставиш знак
а увек ме препознаш –
не бринеш за мене
кад пада први мрак?
Ако ми не покидаш срце
тражећи златну нит
и не повежеш очи
због сјаја у њима?
Ако ме пустиш
међу голубове
а не уставиш све кобце
и мирно затвориш очи
кад сама кренем на југ...
И, ако знаш да сам с тобом
онда када си лоше –
чак, и када си с другом
и м а ш м е с в у !
Одговор
Отварам златан кавез
с и г у р а н
да нећеш одлетети.
Отварам све прозоре
да те окупа светлост.
Можеш слободно другом
отпевати песму.
Препознајем те зато
што носиш мој знак.
Не бринем за тебе
кад спушта се мрак.
Сјај твојих очију
опчињава свет
и прича љубав –
о нама.
Док летиш на југ
спавам мирно.
Лоше ти не може бити
и м а м т е с в у.
Мост на реци Квај
(април, 1988.)
Убићу те, рекла си тада,
кад прођемо замке –
кад нас нема више.
Убиј ме, рекао сам –
нека смрт завлада.
Убиј ме – али,
молим те,
говори тише.
Жени у белом
Ноћ надкриљује
горки плод.
Кад смо брали трешње у Дражевцу
Шта ако птица полети
у погрешном правцу?
Ени за двадесетседми рођендан
Звезда
последња
к а с н и.
На Мадагаскару
Нема бола –
нема додира.
Само се ум замрачује.
Требало би
да си
поред мене.
После свега
Заборављене сенке
чувају мртву стражу
на проклетијама
наше љубави.
Сасвим обично
Без бајке са тобом
живот би ми био
нестваран.
Уместо манифеста
О Ени и о љубави,
ништа више.
Нека се реч претвори
у пепео.
Студеница
(после телефонског
разговора са Еном)
У видокругу чежње
сунце ме погађа –
у чело.
Истина
Не могу да прећутим –
Ена је бол.
Та дивна створења
Суде ми увек неки људи,
лица им, скривена,
дуго памтим.
ТЕСТАМЕНТ
* * *
Ена у мени вришти –
преклиње, моли –
мрзи, презире – пуца,
плаче, воли!
Ена у мени пати,
обећава – зове.
Преклиње:
скини окове!
У свануће
Квант за врхунце,
еквивалент самоће.
Реци ми јединицу празнине;
додај, визус заслепљеног.
Нађи ми замену за тебе.
Одведи ме у прихватилиште
за лаковерне.
Ја још увек волим
мој стари Београд.
Уместо епитафа
Ти си мој почетак,
средина и крај.
Пуј-пике не важи
Ени сам
за успомену
послао
катанац
и кључеве.