Насловна  Владимир Красић, књижевник  Човек из једног комада Књиге  Књижевна радионица "Владимир Красић"  Фото галерија  На претраживачу Звучни записи Контакт

Владимир КРАСИЋ

НОВЕМБАР У БЕОГРАДУ

1996.

На лицу михољског лета

фотографија залуталих паса.

Новембар се у моје песме сели.

Зора је.

Пијани одлазе на починак.

Само Београд остаје

да нас брани

од наше љубави.

* * *

Кад Дунав у наша недра

непозван уплови,

кад на дунаву једро

дигнеш,

и одеш,

кад Београд крај Дунава

засади тополе,

тад ћемо Новембар

Дунавом звати.

Кад Новембар

низ Дунав сиђе,

кад мисао моја

у воду се баци,

кад на кеју запале

буктиње сванућа,

јашући коња белог,

у госте ћу Ти доћи.

* * *

Остаје костур

искуства.

Ти на перону наде.

Празнина и ја

сами.

Пратимо Те

на далеки пут

проклетства.

Круг се затвара.

На Дунаву,

јутро збија шале

са заљубљенима.

* * *

Дивљина у мени

у галоп се дала.

Биће кише.

Да траве расту.

Да коњи, небом оседлани,

у пустиње оду.

Биће кише.

Ускоро ће новембар.

Ето мене на перону

београдске Железничке станице.

Дочекујем кише и возове.

Тебе тражим

у гомили

неиспаваних путника.

Пруге чекају на знак

за одлазак у – вечност.

* * *

Следиш сузу моју.

Суза на образу

Небојшине куле.

Страдамо, рађајући

лажне звезде.

Прашина нам у

сновима

црну вуну преде.

Новембар је.

Ветар брише

сузе

са образа

Небојшине куле.

* * *

Кад Пуста Река

протече поред нас,

остаће неколико капи

очаја.

Баш Те брига.

Ти своју стопу нежно

утисни

у песак ништавила.

Баш Те бриба.

Пуста Река је

протекла

поред нас.

* * *

Ти ћути.

Доћи ће време чежње.

Дунав ће отићи

на другу обалу снова.

Тад ћеш ми у госте доћи,

јашући коња Врана.

Тад ћемо Дунав

Новембром звати.

* * *

Песма од заборављених речи –

за Нас.

Руже, усахле у вази –

за нас.

Звона са цркве Светог Марка –

за Нас.

Ослобођени времена одлазећег,

не умиремо лако.

Најпре ће наша љубав,

а Ми за Њом.

* * *

У памети ми зунзара

зуји.

Цвокоће од глади

лане залутало.

Читам пети ред

твоје шкрте исповести.

Убићеш птицу, пишеш.

Отићићеш код фризера.

Скратићеш косу.

Учини све што желиш.

Зунзара ми у памети зуји.

* * *

Мушица једна

премешта ми поглед –

у недоглед.

Зашто се из мог срца

селиш

у пустиње бледих сенки.

Зашто, кад су у срцу мом –

и смех, и суза

наслоњени на Твоје раме.

Остани!

Поделићемо ражени хлеб –

и оно мало сира

што се нашло

на прагу свакодневице.

Није то ништа.

Плакаћемо заједно.

* * *

Добро јутро, господине.

Ви мени нешто лепо радите –

пишеш:

Пеглам ти кошуљу белу.

Крпим ти чарапе да босоног

нескиташ мислима мојим.Ради шта хоћеш – пишем.

Мени је речено да ме нема.

Остала је само

пасма да Те љуби.

* * *

Ништа није као некад –

ни Република.

Авнојска.

А јесте.

Људи плачу

над Њеном судбином.

Над судбинама

палих ратника.

* * *

Без Тебе –

и овај дан празан.

Дођи да дигнемо

заставе помирења:

јарбол наше љубави

крај Небојшине куле.

Нас двоје у ставу мирно.

Љубимо се до бола.

Ништа није као некада.

Само наша љубав

крај Дунава цвета.

 * * *

Љубав

бременита од псовки

и претњи.

Зовем Те

да Ти прочитам

последње вести.

Тужне су.

Пази како прелазиш улицу.

* * *

Не грди лековите траве.

Не бацај жар.

Огњиште усахло.

Скини се до појаса.

Дођи на Славију.

Играћемо танго смрти.

Кад нас ухапсе,

признаћемо

да смо луди

од љубави.

* * *

Волим Те.

Волиш ме.

Грдиш ме.

Грдим Те.

Љуби –

љубим Те.

И, ништа.

Враћамо се на своја места.

На парове разбројс –

командује непознати женски глас.

Понављам,

Волим Те.

Љубав гасне.

Мржња на вратима очаја.

Издаја.

Само жудња заостала.

Живот без нежности.

Новембар на савском мосту

већи од бескраја.

Носиш накит од жеравице.

Хладно је.

* * *

Не живим више

на старој адреси.

Не долази у Београд.

Овде је празније од тишине.

Пресељен сам

на кров планете.

Не долази у Београд.

Београд –

отпутовао са мном.

Планета

пресељена

у Твоје очи.

Чак и кад ме нађеш –

нећеш ме наћи.

Изгубио сам се.

* * *

Танго смрти,

наасфалту Француске улице.

Виолиниста, на крову Позоришта.

Позира америчким туристима.

Ти, у белој хаљини.

Бацаш цвет

на плочник Трга.

Танго смрти

се одлаже.

Уместо нас умиру свици.

У нашим срцима почетак лета

заслепљује пролазнике.

* * *

На зеленој пијаци

и трешње зреле.

Сељак из Миријева

сумњичаво гледа

у заљубљени пар.

Закида на мери.

Смејеш се.

Зреле трешње

у Твојим устима.

Љубим Те.

Затим, ноћ.

Путујеш на север.

Носиш мајци

новембарске лажи.

Остављаш ме на перону

пуном опушака.

Шта нам је требало

да се сретнемо.

Перон пуст.

Воз отишао у недођију.

* * *

Реч бацим

небу под облаке.

Прозрачно небо

у парампарчад.

На тргу Николе Пашића 7 –

сумња.

Закључавам Те у касу

пуну важних вести.

* * *

Краичком ока завирим

у дневник снова.

Снови опустели.

Само Твоје око гараво

под трепавицом

крије сузу.

* * *

Не тугујем.

Зашто бих?

Кад Те нема

у мојој соби,

нико не види

да сам болестан.

Самоћа хара.

Спавај.

Долазим,

кад зора закуца

на прозор Новембра.

Долазим,

кад се Дунав смири

под Небојшином кулом.

* * *

Завидим славују

и песми испеваној

Теби, и Твојим ближњима.

Мени славуј не треба.

Стојим

на мртвој стражи лудила.

Прикован облаком за небо,

песму ћутим.

Голи и боси слуте олују.

Под Небојшином кулом

Дунав спава.

* * *

Не вара ме Твоје ћутање.

Ћутиш, да би ме дозвала.

* * *

Језде ветрови гором.

Зеленом –

пољима жедним.

Ветрови.

Враћам их теби.

Нек Ти се нађу

кад сузу из ока гаравог

дарујеш сећању,

кад пишеш песме

тужније од мојих.

* * *

Стигни ме.

Бежим из кавеза успомена.

Путујем на север

у хладније пределе.

Дан и ноћ на колена пали.

Врани коњи дали се у бег.

Свици заробљени.

У кавезу успомена,

светле усамљенима.

Само мене нема

ко да одведе из Београда.

Београд је моја судбина.

* * *

Наше руке –

прекратке

да снове у осмех здену.

Реч у стих.

Стих у песму.

Песма дођавола.

Хоћу да Те видим наслоњену

на теме Калемегдана.

Хоћу да Те видим

на перону

са кога су ме отерали

пијанци и просјаци.

* * *

Јутро залуд

на друмпада.

Јутро у дан.

Дан у ноћ.

Ја за Тобом.

Ти, ко зна куд.

Хајде

да се помиримо

са судбином.

* * *

Ћутиш.

Све је као некада,

само руке празне

немају коме у госте.

* * *

Чекам

да Те моја реч стигне.

Чекам да реч и Ти

паднете у моје крило.

Хоћу да заједно

прошетамо поред Дунава.

* * *

Бићемо пријатељи.

Ти мени гост

у сате ситне.

Ја Теби –

путник случајни.

Отвори ми врата,

и кажи:

Уђи.

Остаћу на вратима –

док ми се дан

на врх главе

не испне.

Кад одем с прага,

засади Белу Раду иза куће.

Кад се други пут сретнемо,

Бела Рада ће увенути.

* * *

Молим за мир,

за срећу,

за Тебу,

за децу моју,

за децу пријатеља.

Молим за преостале.

За угрожене,

и добре људе.

Молим да воз стигне

на време.

Ти у возу,

ја на перону.

Нека буде шта буде.

* * *

Олуја долази

са севера.

На западу

разбијају огледала.

На истоку

зима непролазна.

На југу Ти.

У мојим песмама

спаваш.

* * *

Сви су већ помало луди.

Ја са свима, луд.

Дођи.

не знам где ћу са сумњама.

Коме да оставим будућност?

Коме да оставим самог себе?

Коме –

ако воз, дођавола, оде?

* * *

Најављено је:

воз улази на перон

београдске

железничке.

Новембар на Дунаву

слави први снег.

Кад воз дође,

махнућу Ти руком.

Изабери:

или ја – или ништа.

Одавно сам

отишао

са перона.

* * *

Дунав у Црно море.

Ја на врх Авале.

Ти поред моје сенке.

Вратићемо се у завичај.

Остаје да се види

колико ће Новембар

помоћи Београду

и мени

да Те преболимо.

* * *

Узмиче реч.

Пуца лед под стопалима.

Ватра пламти на гробу

Незнаног јунака.

Водим Те на Дунав,

да видимо Новембар

ухваћен у замку

наших погледа.

Кад се отмемо води,

свако на своју страну.

Све ране моје остају

крај Дунава.

Све туге моје, тамо.

Само Ти ниси ту,

Отишла си

да се не вратиш.

* * *

Ако заурлам,

нећеш ме чути.

Ако заплачем,

нећеш видети.

Ако паднем,

нећеш знати

колико пад боли.

Не дам Ти ништа

што је Моје.

* * *

Под ребрима ми

наша љубав залута.

Под лед се срце скрило.

У грудима ми

оштрица мача.

Само ја Теразијама шетам.

Тражим Те.

Тебе, и прошлост своју.

* * *

Могуће је да се вратиш.

Немогуће је да не дођеш.

Само Ти знаш тајну

одлагања.

Мисао у одјеку.

Реч у сустизању.

Ништа.

Остало је да се види

шта ће даље бити.

* * *

Кад трамвај за Калемегдан

скрене десно од Славије,

чекам Те на Дунаву.

Дунав ништа не зна.

Дунав

има свој пут.

Ми смо птице

ухваћене у кавез

наде.

Све остало је имагинација.

* * *

Хајде да се као људи

растанемо.

Чекам Те на перону

Железничке станице.

Чекам Те поред Дунава,

на Авали,

У Ботаничкој башти,

на Славији,

код Хајдучке чесме.

Чекам Те у себи,

и поред себе:

чекам Те уплакан

и насмејан.

Кад дођеш,

не говори ништа.

Све је речено.

Остало је да се памти,

да се учињено заборави.

Остало је

да се вратимо

одакле смо дошли.

* * *

Новембар у Београду.

На Дунаву ветар

брише прашину

са старих мостова.

Дунав тече у своје море.

Тебе нема.

Одлазим.

Иза мене песме.

Остављам их да ме бране

од урока,

зла погледа,

и од Тебе.

ЛУТАЊА

Највеће су опасности у животу невидљиве.

Док следимо тајанствене лавиринте судбине,

погубно страдамо и никад не научимо:

Звезде које поседујемо не смемо

да продајемо за шаку прашине.

Хоћу да кажем да се изван круга чула

којима се одликујемо – често крије ништавило

раскошно и бескрајно ослоњено

на многобријне костуре искуства.

Ако човек може имати демонски пород

онда је то пристала празнина

која зјапи у непромењеним просторима

негде иза свих стварних и опсцених светла

док лагано пролазе миленијуми...

Ања

Дан од једне речи мањи –

ие њено на прозору.

Моја љубав слична мору

припала је једној Ањи.

Песма као цвет на длану.

У песми је њено име.

Под прозором тиха молба:

Не, не заборави ме.

Не!

Реч велика, већа – мања.

Реч: сребрна, златна – снена.

На прозору слика њена,

понавља се: Ања, Ања...

Песма као цвет на длану.

У песми је њено име.

Под прозором тиха молба:

Не, не заборави ме.

Не!

Рат, тенкови, гром одзвања.

Пламен страсти на видику.

Прозор мој у њеном лику –

Отвара се – стиже Ања.

Песма као цвет на длану.

У песми је њено име.

Под прозором тиха молба:

Не, не заборави ме.

Не!

* * *

Не чини ми то.

Нисам факир да боса стопала

не бих поново опекао

на твом жару.

За нас

Нико не умире

срећан.

Ни краљици то не полази

за руком.

Нико не може умрети –

за другог.

Само наш живот

умире за нас.

Мушица

Мушице моја.

Зашто си преместила

место?

Зашто си се

из мог срца

преселила

у моју главу.

Подсећања

Гледало је

неисклијало жито Срема

у леђа

мрачне завесе куршума кише

и последње жетве

муња збрисаних јабланова

на туђој земљи –

људи сишлих с ума.

На мирис земље –

на магљаре мајске

падају увојци старији од

времена мрака.

Погледи укочени

од зиме у окову леда.

Погледи пуни

неба разбуктале ватре.

Птице слободе објављују јутра

На обзорју црних марама –

понос.

Капљу светлост и сузе –

за ово данас,

што се некад певало

с у т р а.

Ако те сретнем

Треба проћи путем

који смо видели у сну.

Ако Те сретнем

ноћас на перону

Железничке станице

у Београду –

у три после поноћи

повероваћу да је

Наша бајка реална.

Није било узалуд

Опрости за оно што знаш.

За време које је било

само моје.

За лутања и безнађа

када сам даривао осмехе

и љубавне речи –

и, тело – на услугу.

А, ноћас –

Ноћас Ти, једина моја

мораш да знаш:

ја нисам даривао себе.

Заледио сам душу

и своју снагу.

И, нико ми није могао

ништа.

Чекао сам.

Кад дан заскочи ноћ.

Кад Ти сунце обасја

распукла недра – реци:

да ли је било

узалуд.

Знам – вредело је

У цик зоре одвешћу Те

на облаке да гледаш

како сунце краде ноћ.

И, нећу Ти поклонити

ништа.

Ни шапат, ни осмех –

ни додир.

Бићу само дрхтава

сенка

у близини Твојој.

Јер, што бих Ти ишта дао?

Под Твојим ногама биће

цео свет.

И, видећеш – све.

А, у освит дана

погледај ме одлучно

и храбро.

Ја ћу, по очима Твојим,

знати:

да ли је вредело

волети Владимира.

Хајдук у мени

Да ли ме узимаш

само зато што смеш

само воће које није

довољно зрело?

Како је могуће да зелено

у слатком зри.

како је могуће

да само сенка ми будеш Ти?

Нећеш ми, ваљда, измаћи

кад сунце

на западу

заметне траг.

Улазиш ли Ти то

ко хајдук у мене

у поларну ноћ и сан

што траје...

Трајем ли ја у Теби

ко Твој поларни дан...

Јесам ли још сновиђење,

чекање, и страст

и мука са плакањем?

Да ли Ти још заискри

суза мушка невидица

што је видим само ја.

Сећаш ли се плотова

детињства

кад си кајсије зелене крао?

Да ли Те цвет трешње подсећа

на онај дамар тик иза уха

који носим од кажипрста

и случајног додира језика

од запупелих усана Твојих.

Знаш ли Ти, уопште,

о чему ја то говорим?

Знаш ли Ти уопште,

шта сам ја у Твојим очима

видела?

Сећаш ли се додира

на левој нози

и оног малог прста

и модре чарапе –

и усне што затрепере

над телом које лебди

а ја љубим?

Добро памтим

два разљубка

која љубиш

пред амбисом

у који сам се

суновратила

свесна да ми нема

повратка са дна

на које сам пала

са висине до које

си ме уздигао.

Одбројавам лепоте

које си ми даривао.

Чувам печате младости

које си ми златом

опточио.

Слутим радост

каја ме јутром поздравља.

Чекам телефонски позив

који ми храбри

дан

и чува од ноћне море.

Знам да си ту

у остатку мог чекања

и сазревања.

Што ја умем

Јој што те волим.

Речи теку као песма.

Сунце у очима.

Љубав у срцу.

Страх у петама.

Мука у грудима.

Мука за Тобом,

Твојим уснама,

за Твојим очима

Твојим шапатом –

зрелих кајсија...

Еј.. што ја умем да волим.

Ко се сети да то уме

нек полети.

Ударени срећом у лице

Мисли су ми ускомешане –

као рој пчела зује.

Хтела бих да

јесте и да није.

Да јесте одмах –

да није никад.

Кад нам се прсти додирну

ја се одузмем од тог немира.

Имам осећај да су

наше прошлости

и будућности

у нашим прстима.

Будућност и прошлост се

у нама додирују.

Кад је стисак прстију јачи

то је зов наше будућности.

Када је слабији –

ту се губимо у прошлости.

Загледам се у безазлено

дечачко лице,

слушам шапат зрелих бресака

са Твојих усана.

Тонем

у најдивније боје Твојих очију.

У тим магновењима одсутности

и самозаборава

враћам се са пучине

својих осећања

и нисам више она која се

малочас отиснула

на ту пучину.

Више сам добила и дознала

не слушајући Твоје речи –

него слушајући.

Више сам добила и дознала

гледајући како се речи откидају

од усана

ко зрели плодови

падајући на плодно тле

где из сваке коштице

воћка ниче.

Сувише си мудар.

Кад говориш са мном

предвиђаш непредвидљиво,

сагледаш несагледиво.

Гледам облаке како плове

иза планина.

У њима препознајем

своје неповратне мисли.

Трне ми језик док изговарам

Твоје име.

Брадавица ми расте

са откуцајима твог срца,

под сисом

белег младог месеца.

На длановима Твоје усне.

Под лактом

снага Твоје мишице.

У коси Твоји мириси.

Сваки пут кад Те пољубим –

а сваком се пољупцу

жељно надам, помислим:

сасвим је природно да ћу

једном угристи сувише дубоко.

Облаци надамном.

Земља пуца предамном.

Из њих, понекад, капљу сузе.

Али, у часовима

када се облаци разиђу

ја између њих угледам

мало чистог неба

с Твојим лицем –

као у огледалу.

И само тада

ништа ме не спречава

да Те видим онаквог какав си.

Испод небеског свода

у долинама где се

мешају слана и слатка роса

две се душе спајају у једну.

И, тада мудри будите –

не гледајте.

Не гледајте у човека и човечицу

јер личе на све друге љубавнике

широм света ударене срећом у лице.

Не дај да крај сагледам.

Не дај – нећу издржати.

Не дај – болеће до Бога и натраг.

Не дај да ме неки други таласи однесу.

Ти буди моја обала.

Моје острво – мој мир.

Мој спокој...

Кад уморан од љубави

спустиш главу на моје крило

дотакнеш суштину мога бића

гледам у Твоје лице

и разазнајем

у његовом умору

и блиставом сјају сузе,

шта смераш –

одакле идеш и ко си.

Збуним се.

Понекад

Твоје мисли додирују моје

у истом тренутку.

То ме збуни и уплаши.

Понекад носим очи у устима

и видим тек кад проговорим.

нико није

свих седам дана у недељи

ни мудар ни леп.

не замери речима

лудим од љубави.

Не замери речима

лудим од љубави.

Ја сам пола жена, а пола сан.

Казна

Како, после свега живети

са теретом тим.

Како не поверовати да је права,

и велика љубав, смртоносна.

Јер, они који су преживели,

стварно – стварно

нису ни волели.

Хоћемо ли ми

све ово преживети?

Хоће ли нас

на небу завејати звезде.

Ја не знам

ни пута ни одговора.

Занемео чекам

Божји дар или казну.

Свеједно.

Заслужио сам и једно и друго.

УМЕСТО ПОГОВОРА

Новембар у Београду

Писмо пријатељу

коме ни Бог неће замерити

што не уме да буде миран

Владимир Красић, песник и ноћобдија. Непризнат од себе, и од других, што га или воле, или не воле, изволео је написати књигу песама насловљену као што горе пише.

Мени је, по обичају, указано задовољство да је први прочитам, и да о књизи забележим мисли своје.

Не будем лењ, и кренем. Пишем следеће:

НОВЕМБАР У БЕОГРАДУ, давно написана књига у срцу овог песника, па је тако било само питање времена, кад ће ми је песник показати. Мени, и читаоцима, наравно. Кад песник живи своје стихове, и о њима гласно говори у свакој прилици, онда нам се чини да то знамо. Неко ће то сматрати маном, неко врлином. Ја, и маном и врлином.

Маном, што се по мени песме не пишу већ ћуте. Врлином, што песник има храбрости да оно што ћути, гласно каже, затим запише. Све је у Красићевој поезији исто: Ена и Марија, Жена у плавом прозору. И овог новембра у Београду, тако.

Владимир Красић лудује поред Дунава. Смрзава се на железничким перонима. Телефонира, свађа се са свима што су му драги. Станује на врху куле Небојшине. Спава у поткровљу свог Радија. Кидише на меко, на тврдо – свеједно. Пада у несвест потпуно здрав.  Болује од слатких тајни. Самог себе узвисује и понижава. Прескаче тарабе по старим београдским улицама. Слика пријатеље за успомену и дуго сећање. И тако жив сољен не досољен, траје и овог новембра претвореног у песму.

Ако се овај НОВЕМБАР У БЕОГРАДУ тако чита, читалац ће се и сам наћи у небраном грожђу.

Новембра 1996. године                                               Раде ЈОВИЋ