Насловна  Владимир Красић, књижевник  Човек из једног комада Књиге  Књижевна радионица "Владимир Красић"  Фото галерија  На претраживачу Звучни записи Контакт

Владимир КРАСИЋ

МАРИЈА МИХАЈЛОВИЋ

1986.

Видећеш неке светове нове,

ако дрхтаво убедиш себе

како је песник у трену сваком

мислио управо само на тебе!

         Чиста, готово побожна књига стихова Владимира Красића огледало је бића обичне жене Марије Михајловић. Та жена је покретач поетских асоцијација овог поете, који се нехотице супроставља на путен начин идеалу поетских славних инспирација: Лауре, Беатриче, Јулије Примицове, Анабел Ли. Та Марија Михајловић која је изгубила кључеве у трави, али не кључеве од куће (можда кључеве од кавеза у коме чува две голубице), живи је доказ да интимистичка лирика и данас у мноштву поетских лабораторија може да опстане као штиво које се лако и са узбуђењем прихвата.

         И поред места која су као редови откинути из студентске свеске где доминира тако занемарена стидљивост, ова збирка открива носталгичну фабулу у којој је доминантна атмосфера нашег југа.

         Не треба занемарити истину како ту има и архаичних тонова, скоро хорских свечаних молитава које се обично огласе у предвечерје, свакако манастирски, у духу традиције да је свака љубав недостижна, а ипак судбинска.

         И сам поета је јужњак. И, Марија Михајловић је са југа. И цела арабеска, јужна је. Зато се необично осећамо пред овим исповестима које свуда исти смисао певају на разне начине. Ова збирка има присталице и те присталице бројне обогаћују ситуацију и оправдавају њен продор у излоге.

Ослањајући се чврсто на традицију поета Владимир Красић одважио се у намери да што једноставније опева своју љубавну драму.

         Онај који зна раније радове овог поете, уочиће велики напредак и строжији поступак према форми, и, оно што је најважније, то је – препознатљивост карте коју је поета одиграо у некој слаткој тами љубавних преживљавања. То овог поету и чини особеним.

У Београду, новембра, 1986. године

                                               Слободан МАРКОВИЋ-Либеро Маркони

          * * *

Марију Михајловић воли

отац два одрасла сина.

          * * *

Баци огледала

огледај се у мојим песмама 

         * * *

Постоје и молитве

против успомена 

         * * *

Успомене су тешка

трајна мука

Преписано из љубоморе 

 Скочио сам из сна

 Кучка трчи за мном

 Љуби ми и лиже руке

 

Неко ... 

Монах

пружио корак

под белим седефом

самоће.

 

Град је у оку

неонском –

лажне бисере низао,

а неко је руке

дизао –

из топла паперја

земље.

Дође једном

Дође једном време неко

(полагано и без буке)

да се неком насмешимо,

да пружимо неком руке.

Стигне једном – време једно,

време чудно, време меко,

да некога заволимо

и да нас воли неко.

Дође тако једно време

да нам лице буде врело,

да некоме поклонимо

Срце топло – срце цело.

   * * * 

Успомене

травке снене

раздвојене

расточене

и зелене

тугују

преварене

луде

жене.

Јутро 

Јутро пева у соби,

цвећа осмеси,

лептирасти дан,

поклони –

звезде у оку. 

     * * * 

У листу сам,

у цвету –

син сете.

Ветар.

Долази црвени

очај пожуде –

Лудим. 

       * * * 

Кораком монашким

сејао

седеф самоће...

У око

бисере низао

и вадио

топло паперје

земље.

Неко је осмех

расуо.

Живот.

Неко је корак

пружио

према сунцу. 

Бор 

Валови

црне косе.

У очима

осуђене

тајну носе...

Бисерна суза

чиста,

хладни извор.

Снегом

покривен

зелени бор...

 

Из дневника 

Док ветар луди завија, ломи

и снег док пада, мекши од пене,

у својој соби питам се дуго:

ко ноћас мисли на мене?

 

Пролазе сати, а ја будан,

већ догорева свећа,

казаљке, једна за другом, журе:

ко се то ноћас мене сећа?

 

Мрак живи

око куће,

сан се прикрада аја се сећам

ко ми то ноћас име шапуће. 

 

Освајање 

Марија Михајловић

не шаље писма

на моју адресу.

Марија Михајловић

не окреће више

мој број апарата.

Марија Михајловић

не тражи да јој

песме пишем.

Марија Михајловић

не размишља

што јој нисам донео јабуку.

Марија Михајловић

је сигурна у мене.

Јуче сам се у њу уселио.
 

Препознавање 

Не знати Марију

исто је што и

недозволити

да уђе у дан у град.

Не знати Марију

исто је што и

бити жедан

уз крчаг вина. 

Марија Михајловић 

Марију Михајловић љуби

човек што покрива децу

увече кад излози цветају

на бескрајним тротоарима

успомена.

Данас дочекује кишу

пољубаца

што сагорева мокре зенице

на њиховим телима. 

Истина 

Стихове што говорим

Марији

можда и нису моји.

Песма је у мени.

Ако речи, понекад,

негде одлутају –

онда, остаје само Марија.

Јабука 

Јабука моја и ти

у истој соби

бријите сате.

И, знам:

да исти мирис –

септембра имате.

И, исте мисли,

наше

и та јабука има.

Лето пролази,

сати се сами броје

долази зима.

Зато, без речи:

као кад грлиш

и љубиш

моје усне вреле,

загризи јабуку –

видим те хрлиш

кроз све даљине

које нас деле...

Нека се јабука

још једном

роди као зора.

Ја те још грлим

од страха врелу –

под сузом кише

са прозора. 

август 1986. 

            * * *

Можеш огледала да разбијеш!

И онако се најлепше огледаш

у мојим стиховима

Самоћа 

Уткала се

у мене луда

помућена свест.

Осећам скамењен

спаса ми нема,

већ сам слеп-

Видео сам крај

на жалу Утјехе.

Камен у грудима.

Седим на свом

жрвњу. 

 

Сета

Соба као топло млеко.

Небо на прозор село.

Како отиче меко,

подне невесело.

Ниси сама 

Кад будеш пустиња,

липа кад процвета,

уз тебе је љубав!

 

Цвилиш – сама си!

Ниси, погледај:

уз сенку твоју

видиш моју.

 

Не претурај.

У твојој је руци

душа моја...

Сама

ниси. Штитим те

и од себе.

Ватрени август

речима китим,

и привијам се тихо.

Сама.

Може ли неко

после толико

љубави

да буде сам и пуст.

Кажеш, ипак, сама?

Дај ми руку.

Нема ме, а ту сам.

Док ме по прстима завидљивци

туку – у мени дивљењем ћутиш.

Сама.

Сад ћути док говорим:

никад и ни једног трена,

од овог сусрета па до краја

бићеш и остаћеш Једина

што све обале света

осмехом – љубав спаја.

Ниси сама.

То ја са тобом и кад ме нема

постајем као дан и тама.

Постајем робље, вода...

Сва мора, само, за тебе.

Ако си, пустиња

огрни плашт моје слободе.

Трајање 

У мојим очима

твоја слика.

Осмех и пожуда

на врелим уснама.

Јабука у сусрету

опојни мирис шири...

И, зашто –

зашто да Марија

у срце не завири.

Суза 

Сутон над градом

и у моју собу

увлачи се

крадом.

Издалека.,

зелени лук месечине.

А прозор би стрелу

белу одапео

немилице.

Она спава.

Појма нема

шта сам хтео

тек, влажне ми трепавице.

Чекање 

Прозор плави

јутро боји

у трави –

Изгубљени

кључеви Твоји. 

    * * * 

У соби патње

ко ли ноћас на мене мисли.

Догорева свећа.

Казаљке заустављене,

препуко сат.

Око куће прикрада се

неко непознат,

живим ли још у звуку

Марије? 

      * * * 

У очима осуђене

тајне

чисте...хладне.

Снегом бор покривен.

Нисам сам.

Бајка 

Џанарике

цветају шљиве.

У души

невидљиве. 

 * * * 

Умеш ли

да се радујеш

кад цвет

у свитање

први пут

окуси воде?

Или се смејеш

због два пужа

са спиралним кулама

на сребрном трагу.

Умеш ли да волиш

и ништа да не кажеш, да не гледаш.

Може ли да те понесе,

и високо до облака

у поноћ уснула шума.
 

Марија 

Чујем глас њен,

бежи

као сан.

А, бар да је

стала!

С прага пас лаје:

куд ли је нестала? 

       * * *

Разбило се огледало

а ти си још ту

Тишина над градом 

Као младо јутро

препуно росе

над градом

и кад се много тишине

у собу увуче крадом,

песма звезда стакластим звуком

допире тајно да заборавим јуче

јер зеленим луком

лице ми такне без осмеха.

А срце мало први пут воли

не може да одоли,

руке би да загрле неког

без греха.

Она спава и не зна

да су јуче слетеле птице

на цвеће болно –

моје трепавице.

У шареним речима песме без дна

(што су ко ехо немирног јата)

постоји нешто чудно лепо.

Она ништа не зна

и не схвата!

Трагови 

Синоћ на јастуку злата

косе било доста.

За црно око... 

За црно око што крије

плам туге

и носи тужну тајну

спреман сам

прегршт да дам

осећања,

жртвујем златну колајну...

За црно око

што уме рећи све

и просут благо нежности

да занос стрепње буде већи,

а говор срца упрости,

спреман сам прегршт

да дам речи,

све.

Пламени откоси 

У коси

пролеће носи.

У оку сјај,

а усне,

пламени откоси,

што красе завичај.

Сад чујем било срца,

осећам да је ту

и видим свуда –

само њу.

Ако се пробудиш 

Ако се пробудиш

кад се ноћ раздваја од јутра,

укради палету помешаних боја.

Крадем и чувам и ја

за неке далеке песме.

Ако отвориш прозор

и киша на трен

постане водоскок

на твом лицу,

откини нестварну

дугу.

Негде зелени лист

склони.

Ја их заклете скупљам

и чувам

за неке магличасте обрисе

песме младе и сне. 

Обале 

Топле као успомене,

нежне као травке снене,

гледају се раздвојене

две обале заљубљене.

Годинама шуме воде,

пенушаве и зелене,

међ срцима устрепталим

две обале заљубљене.

Ал челична дуга моста

(да им љубав не увене)

у загрљај вечни споји

две обале заљубљене.

Плашљива јата 

Прозор се плави,

сањиво јутро прописа боје,

иглице сунца потрави,

на јаблану грлице стоје.

На јастуку шачица злата,

два, три акорда чежњиве песме,

у срцу плашљива јата

нечега што се рећи не сме.

Ломе се тихо крила мека,

стрепе од сваког гласнијег шума,

ал неизвесност далека,

јача је од разума.    

Јача од шаролике

цветне шљиве,

од лудог сјаја с прозора – слике,

и сузе једне невидљиве.

Бели се соба ко млеко.

Пола је неба на прозору село.

Дан отиче меко –

подне златне витице сплело.

На длану комад папира,

куглица стакла, латица цвета,

у срцу сва од немира,

јата стрепе од првог лета. 

    * * * 

Ако те пламен

западне ватре

дуго обасјава

па се сан поигра

и не затвори очи:

упамти тај немир –

и ја га памтим

и мислим на песму.

Ако се пробудиш у соби

препуној злата,

знај напољу су

трава и тршње,

отворен прозор и ја.

Можеш раширити руке-

ја ћу ухватити птицу!

Можеш дотаћи јагодице –

ја ћу угледати цвет!

Песма ће нићи тад.

Прочитано из сумње 

Очај ми јутрос помутила свест,

урличем рањен, крвав и усправан.

Отимам се сумњи –

не верујем превари.

Не верујем прочитаном из ока.

Девојка плава,

осмех на крају усана

огањ се диже до неба.

Умирем тихо прочитан.

Очај ми јутрос помутила свест,

урличем рањен, крвав и усправан. 

Убиство са предумишљајем 

Ноћас сам празан и напуштен,

од звезда, од снова и лепоте песме.

Све моје благо је

у трен проћердано,

убијен сам на прагу чекања.

У мени су стално убијали љубав,

све су ми узели са предумишљајем.

Окружен паклом чекам и слушам:

Жив сам, кажу, а мртав,

нем, заморен.

Ни песме не пишем више. За кога?

Коме да подарим

путовања друмовима?

Кога да подсећам на

велике градове?

Коме да јурим у бање и мора? 

Преписано из земљописа 

Професоре, запамти:

љубав не познаје земље,

градове и мора.

Не признаје твоје

земљописне карте,

за мене је најлепша песма зоре.

А, љубав професоре?

Љубав за децу нашу?

Шта ћеш им рећи кад постану људи?

На земљописној карти

живота срце жуди,

важно је, кажеш, шта ће

рећи људи!

Ништа, теби, није важно, професоре.

Ти би децу јео живу ако треба.

Љубав се другом љубављу

не буди,

време, професоре, и теби и мени

за цео живот мораће да суди...

Луде именице 

Марија Михајловић

у мрежу живота хвата

лептире и птице.

Али, Марија Михајловић

не зна –

да су наша имена луде именице.

И, кад им се дода –

Љубав, Вера, Нада...

кроз грло жедно склизну

Марија и Влада.

И, вероватно, зато

библијска мудрост

као вино прија –

заљубљен у ноћи

на обали дозивам:

Владимир – Марија,

Марија – Владимир,

Владимир – Марија... 

Било је 

Деси се:

да сањамо,

да маштамо,

плачемо,

и патимо,

и, опраштамо.

               * * *

Можеш сва огледала да разбијеш!

Ти се, ионако, најлепше видиш

у мојим песмама.

                * * * 

Искидан болом зовем те гласно.

Тражим те свуда.

Не чујеш, не пишеш, нељубиш;

не желиш да прођеш овуда...

Око ми сузи – срце крвари.

Било какав хоћу да се пробудим.

У галопу као коњаник стари

лудости својој данас судим.

Адресу знаш – нема тајне.

Јави док сам пи свести:

очекујем повољан ветар,

брод креће – где ћу те срести.

Можда ће писмо доћи

на моју адресу.

Шта да ти још кажем?

Владимир(у ноћи).

Лудости 

Родио сам се за тебе

и твоје пожудне усне...

У априлском буђењу

олистала си –

и процветала

чежњоока жељо.

У једном листу сам

дете среће и љубави.

у цвету –

син сете.

И када ветар провуче

своје прсте –

кроз зеленозлатне

косе пролећа.

Знај у мени расте

црвени очај пожуде...

И пази:

искидаћу те...

лудим

од чежње за тобом.

Чувај се –

молим те.

Ја сам очајан –

Волим...

А знам да сам

постао

лахор

који голица

нова пролећа.

Враћање 

Кад дођеш буди лахор

мојих бдења.

Донеси шапат априлских киша

и бистро око хтења...

На усни стегни мир,

у оку распали жар!

Тишини отвори језика вир

замрзлих речи.

Узидај прошле ноћи

у сиви несана мук,

процветај у зори дана

ко среће наше хук...

Када дођеш постани лахор

мојих жеља...

покидај све жудње

априлских бдења!

Преписано из ћутања 

Суза Ти се уткала у мене луда.

Кошмар ми ломи помућену свест.

Хоћу да се зауставим скамењен.

Нема ми спаса –

ја сам, већ, слеп!

Видео сам почетак краја

Било је то на морском жалу Утјехе.

Ћутао сам камен ми у грудима.

Расточен седим на свом жрвњу. 

Прочитано из бола 

Последње капи бола

Непроспавану ноћ туге

Просипам преко кафанског стола 

       * * *

Разбило се огледало

и сад се у песмама

мојим огледаш 

       * * *

Хоћу да трајем.

Ране жеженим гвожђем

спаљујем 

       * * *

Огледала поразбијај

огледаш се у мојим песмама.

МОЛИТВА  ПРОТИВ  УСПОМЕНА 

         * * *

Да не буде успомена

Марија Михајловић 

Марију Михајловић воли

отац два одрасла сина.

Вече грли

распупеле излоге

живота.

распамећене руке.

Лудило 

Пред Тобом.

Пред амбисом

лудила.

Лета,

августа

1986.

Кумим Те

виноградом,

очевом дедовином.

Услиши

сузу.  

 * * * 

Зашто се

ћутањем светиш!

Песма си

одавно.

Негде ту 

Нема је.

Међу вама

поглед лута.

Нема је.

Очи

по хиљаду пута

уз њу.

Нема је.

А негде је ту. 

    * * * 

Имати Марију

исток

у рукама.

Имати Марију

топли силазак

са неба.

Имати Марију

лековито биље

у Алпима бола. 

    * * * 

Сазрела жена.

У оку.

Савладамо

даљину

до зенице

неба.

Жене 

Успомене,

травке снене...

Раздвојене...

И, зелене

Крај обале

заљубљене

Ћуте –

непознате жене.

Може ли 

Може ли жена

због које живим

да буде сама!

Не веруј.

Ни себи,

ни даљини.

Уз тебе сам.

Песма 

Можеш сва огледала

да поразбијаш

Ти се од данас

огледаваш

у песмама.

Поглед 

У срцу

ватромети.

Раскош радости

улицом разбацујем.

Дрхтај

сањивих даљина.

Искре непознате.

Сусрет.

Две чаше златне.

Преписано из ока 

Зар море има дна?

Море зла.

Памтим

чудовишта.

Стисак руку

преписујем,

суморну зграду,

прљави тротоар.

фебруар

гори.

Курва се

у ауту

шминка.

Рођендан 

Жељама пробуђено јутро

пева у соби.

Од цвећа се осмеси

претворили у шарене бокоре

а мисли лептирасто запарале

бајколики дан.

мали поклони – велики од љубави

оних који воле комадић звезде

у нашем оку.

Лепши од пажње,

радоснији од жагора

устрепталих птица,

меко прихватамо испружене руке.

Једну задржавамо дуже.

Да ли се то сунце

заиста краичком усана

загонетно насмешило,

или нам се у овој

шароликој рођенданској песми

ипак само учинило. 

Ја волим која то уме 

Умеш ли

да се радујеш

само зато

што у свитање

бели цвет

осећа први пут

топлину неба

и пролећне воде?

Или:

умеш ли

осмехом да грејеш

кад видиш два пужића

како на леђима вуку

своје жуте куле

а за њима остаје

сребрни траг?

Затим:

умеш ли

да волиш

издалека,

и да ништа не кажеш

и да ме

склопиш у очи.

Може ли тебе

да понесе,

до облака,

и да ти срце

испуне

јелени страсти

из поноћне шуме?

Ја волим једну

која то уме.

Географија 

На карти живота

показујеш деци расе.

Људи:

бели, жути и црни.

Бројеви!

Планине, реке, мора.

На истоку сунце-

на западу зора.  

   * * *        

Немоћ ме оборила.

Изгубио сам

глас бола.

Одбројавам сате.

Смрт не долази.  

   * * * 

Мртав сам.

На твом прагу

усне.

На твом прагу

деца

нерођена.

На твом прагу

стражар

пред греховима

почињеним

с предумишљајем.

  * * * 

Како ти

пролазе дани:

да ли срце за мном хаје?

Зашто ћутиш

тугу?

Јави:

да ли љубав

траје... 

  * * * 

Када у соби дан осване

пробуди се прелепа од мене –

не дозволи да пеку ране

од одласка једне жене.

Писма 

Кад стигну

писма,

не остављај их

без наде:

моја си.

Поносан на ране 

Јутро

у тешким ранама.

Она и он се љубе.

Трпим.

Говори жена.

звер у мени.

У пепео ће.

Немам ни времена,

ни избора.

Хоћу да трајем.

Опорука 

Састанак

у понедељак.

Чекам,

уторак.

Није дошла

у среду.

Одлазим

у четвртак.

Закажите

сусрет

у петак.

Капела

у Кошутњаку.

Марија долази

у недељу.  

  * * * 

Морам трагом

твог беспућа.

Ноћас да се

осмелиш са мном

да удишеш сванућа,

у сунце да ме

уселиш.

    * * *

Умакла си

отерала госта.

Огледало 

Можеш сва огледала

да побацаш.

Од данас

се огледаш

у песмама. 

    * * *

Нека се догађа судбина

         Интимистичка збирка песама «Марија Михајловић», сведена на три поетска лука – љубав,еротика и самоћа, што се у недоглед могу понављати док је живота и младости, исткана је нежним жицама какве је могла да испреде само дубока драма љубави тако непатворно доживљена.

        Њен аутор Владимир Красић или син сете, љубавни монах топлог срца и резонерског духа, «луди» љубавни јужњак меке душе, пружа кораке љубави ка «сунцу среће» која му непрекидно измиче, док на путу осмех и пожуда остају вечно.

         Са идеалом љубави у оку, он гази «стазама варке» од чврстог континента топлог кућног смираја пре августовске љубавне драме, у збирци јасно поцртане, до немира мира када се у њега уселила Марија Михајловић. А немир мира рађа поезију, чисту и непатворену, станковићевску и миљковићевску, јужњачку и красићевску, али и нашу јер – љубавни осмех и пожуда нису само својство овог поете – то је и наше, донкихотско, човеково, вечно, као мостови неопходни од обале сивила до слатког костићевског живљења с љубављу на овом свету – вечно.

         Љубав као луда помућена свест, родила се у еротској ноћи и траје, живи у коси Марије, познаје се у сваком оку и погледу чежње, опстојава из великог еротског тренутка, претвара се у успомену велику као тајна, стравичну као мука.

         Више разговорна и шантићевски исповедана, класична а јесењиновски сетна, на моменте одсвирана на ујевићевској харфи самоће, ову поезију пева привидни стоик(Хоћу да трајем. Ране жежем, гвожђем спаљујем), но туга за слатким успоменама надкриљује осмех лирског јунака Владимира Красића.

         И вођен неким осмехом Марије Михајловић, хероином збирке, препознатљивим у свим другим Маријама, лирски јунак овога песника, бира све: од сина сете и очаја, преко срећника »од јастука злата» и «црног ока» до љубоморног патника и проклетника што смирај налази само у тихој хармонији природе.

         Овај и овакав лирски јунак Владимира Красића, има места у поезији, тим пре, што га је оправдао мотивима сензибилности, љубоморе и туге, очаја и патње, привидним стоицизмом!

         Красић зна да књижевност није само писање – лепо, лако и лепршаво; оно по њему мора да има и своје одређене димензије ширине, дубине (мисли и осећања) и висине (времена), а изнад свега у свему: једну Марију!

         Да је више хармоничности стихова, гипкости језика уместо грцавости, бољег стила и метафора, збирка би могла издржати све критичке судове. Овако остаје нада: учиниће то нEка друга или иста Марија, свеједно, јер љубав има најјаче лирске кругове – ране.

         Ове вреле поетске исповести ухваћене у трнуцима белога усијања имају право на опстојање јер је поезија ,час модерна, час и најчешће, класична.

                                                          Милош МИЛОШЕВИЋ

У Београду,

новембра 1986. године