Насловна Владимир Красић, књижевник Човек из једног комада Књиге Књижевна радионица "Владимир Красић" Фото галерија На претраживачу Звучни записи Контакт
|
1967.
У издању Клуба писаца ''Коста Стаменковић'' Радничког универзитета у Лесковцу 1967. године штампана је прва књига песама Владимира Красића ''Мајска цветања''. Уредник ове прве књиге нове библиотеке био је професор Мирослав Миловановић док је другу књигу песама штампао професор Борислав Здравковић, познати лесковачки песник, боем и професор.
Књигу ''Мајска цветања'' илустровао је Миодраг Павићевић.
ПОВОДОМ КЊИГЕ
Млади песници најчешће подсећају на набујале реке од кише емоција, што узнемирено и брзотоко јуре и у својој запенушаној захукталости носе све и свашта, траве и суве гране, залутале отпатке од којих слапови често изгубе ритам, а све те слике имају за позадину непровиде дубине. Има млађих песника који роморе као бистри слапови планинске речице, преливају своју чистооку бујицу с камена на камен, одражавајући одблесак звезда, облака, сунца, обале, зеленила и сенке заљубљених, не примећујући суштинске појаве и дух свога времена.
Владимир Красић се разликује од ових. Он је истовремено и јаблан и камен, градитељска рука и беочуг који повезује две скојевске генерације искреношћу срца и заносом одушевљења за све оно велико и историјски трајно у нашој земљи.
Чим отворимо ву књигу сусретне нас слап који баца обилном свежином топле и непосредне поетске речи, у које као да су уткане елементарне нити и стил наше поратне поезије. Из тог поетског извора потекла је ова збирка у чијим се мајским токовима не распознају артистичке притоке модерног израза. Стил, слике и фразе израсли су из времена културне и градитељске атмосфере живота омладине.
Језик ове збирке је фолклористички, природан и животно спојен с младошћу песника. Још као ученик скренуо је пажњу на себе жаровитом речи и изразом, који су одсликавали младалачку понесеност. Емоције су тражиле метричке облике који ће ослободити замах искреној родољубивој мисли, дечачки спонтаној и устрепталој.
Овом збирком су обухваћене све песме које је аутор већ објављивао у ‘‘Нашој речи”, ‘‘Борби”,”Народној армији”, ‘‘Народном борцу, ‘‘Чувару Јадрана” и часопису ‘‘Будућност”. Многи су већ онда осетили Красићев таленат у зачетку који тражи свој пут између градитељске и конвенционалне љубавне и родољубиве поезије.
Владимир Красић је рођен 1943. године у Нишу, али је растао са овим градом и уградио своје детињство и младост у његов раст.Још као пионир био је учесник многих пионирских акција, сарадник дечјих листова и часописа. Као средњошколац афирмисао се у раду омладинске организације Лесковца и био организатор и иницијатор многих културно-уметничких приредби. Уређивао је три године ‘‘Будућност”, ђачки часопис за књижевност и уметност лесковачке омладине и радио на омасовљењу школских редакција ‘‘Кекец”.
Владимир Красић је студент књижевности и новинар.
У тим данима младалачког полета и ентузијазма 1957-1961. године јавља се лирско-поетско свитање ове збирке и мисаоне контуре њеног аутора на прагу пунолетства. Отуда и чaр непосредности у свакој целини ове књиге из које топло зрачи неизвитоперена песникова природа у којој има више срца него позе. Сугестивна искреност је изикрила из младалачког доживљаја љубави према завичајном граду и његовом човеку. ‘‘Песник није птица која пева на грани тако од срца. И за најбезбрижнији стих, лак и који изгледа рођен одједном као Афродита из морске пене, цела лепота, потребне су све моћи песника и дар, и ум, и знање, и рад, а и сав живот песников да је ангажован.” (Душан Матић)
Лесковац има мало својих песника и до сада је само ту и тамо, незнатно, био поетска и књижевна тема. Међутим, осећа се да млађа песничка генерација све више поцртава његово име на поетској географској карти. Млади аутор ове збирке се животно везао за извесности и прегнућа овога града и његових људи и слободном песничком речи сугерира читаоцу своју интимну емоцију. Драж ове збирке и лежи у богатству доживљених емоција и изражених патриотских поклика. У овим стиховима младалачки оптимизам подиже љубав и рад на јарбол живота у коме се осећа присутност генерације која пристиже, долази и уноси свој ритам, ентузијазам, стил и дах у културну атмосферу урбанизираних средина.
И ако се у овим песмама осећа почетничка неспретност, ипак се у многим стофама живом једноставношћу синтезује дух ововременог живота и то обичним и слободним стихом, који и чини кристалну бистрину Красићеве поезије. Владимир Красић је природан и полетан, сав у замаху покрета у коме се кидају драгуљи прве младости и злате својом искреношћу сваку строфу. Готово све речи и слике варниче поетским електрицитетом и сликовито асоцирају на бритку понесеност и ритмику револуционарно-градитељске поезије.
Млади песник је тек у развоју, сав у лету тражења свог израза и стила, страсно предан животу из чијих недара испреда песничку нит. Он то ради с љубављу и зато је овом скромном збирком задовољио основни естетски захтев бесмртног Толстоја: ‘‘Нерв уметности је у страсној љубави уметника за свој предмет, и ако те љубави има, онда ће и само уметничко дело удовољити свим другим захтевима, нарочито захтевима богатства и лепоте. Задовољиће нас садржај, јер се не може страсно љубити предмет сићушан и без значења, а неће недостајати ни лепоте, јер уметник неће жалити труда да одене оно што му је мило и драго у најлепшу могућу форму.”
Мирослав МИЛОВАНОВИЋ
ПРИЈАТЕЉИ
ЈА ОВДЕ САМО ЗА ВАС ЖИВИМ...
1.
Двадесет бисерних замаха
Заблистало је у овом граду
Испод Хисара,
И, безброј обичних
људских напора,
Знојних и великих за нас,
Ударили су нове линије
Димензијалној лепоти
‘‘Српског Манчестера”.
Линије наше младости
су испеглале
Калдрмисане боре
Старе чаршије.
Почупале седине турских
Ћепенака и,
Слободним спектаклом
Тихог ентузијазма
Дугиним бојама заруменеле
Спретне цветове у косе,
Мирисне и младе,
Разбарушене сталном градњом
Мога Лесковца.
Из твојих сокака су
Кроз векове ницале
Сунчане обале
Које су крвавим ноћима
Шириле руке ка сунцу
И рађале нове Антеје.
Њихова снага је била
Одмерена
И према времену
Плаховита.
Као ћуд и снага Мораве,
Која је свагда била
Онолико јака
И непокорна
Као људи који су
У њеним равницама
Одувек живели за рад
И смрт најодважнијих...
3.
Ти си одувек имао срце
Својих људи
И ведра погледа
Стремио напред
У сунчане ширине
Које су често сечене
Сабљом силника.
Кроз твоје неравне сокаке
Пролазиле су војске
Освајача
И ти си, граде мој,
Свагда пркосио
Својом величином
И одважношћу
Да у најтежим тренуцима
Забијеш нож
У груди дрзнику
и заподенеш
Нераван бој.
Увек си био храст
Из чијих су грана
Вребали соколи
И пресретали
Јата грабљивица
Да им у мржњи
Поломе крила
И осујете даљи лет
У злочин...
4.
Причају:
Кад сам се родио,
Мој Лесковац је
Објавио рат
Чизмама кратких сара.
Његови опанци су
Ратовали
Са кратком чизмом
Која је остала да
Цементира
Обале Мораве...
Зелене униформе
Су нађубриле
Вечито млад Хисар
Из њега су побујале
Зелене гране.
Мирисни цветњаци
Као успомене
На једно велико доба,
Када си,
По ко зна који пут,
Показао своју снагу
И спремност
На смрт.
5.
Велики си,
Граде мој,
Ко широка плећа
Твоје прошлости...
Ја знам
Јер сам с тобом
Ходао у висине
Нашег уздизања.
Заједно смо расли
И снажили се
Духом епохе
Која је проткана
Сунчаним дијамантима
Људског стваралаштва.
6.
Наше су очи блистале
У крилу људске слободе
И светле новим
Ентузијазмом живота,
Који гради облакодере
На месту ниских кућа.
Наше руке су подигле
Твоја рамена.
Умивене троспратнице,
Петоспратнице и осмоспратнице,
Озарила су лепотом
Твоје јуначко лице.
7.
И за ТВОЈ ДАН,
Једанаести октобар,
Носимо ти пуне очи
Радости – и,
Пуна срца љубави...
Поклонили смо ти
Нову магистралу
Ауто - пута
Братство – јединство,
Лепу
И животно потребну...
У њеном бетону
Исклесан је лик
Твога човека у миру.
Ти наши људи су
Твоја младост.
Најдраже богатство
Земље
Која сваким даном
Листа
У нове фабрике,
Путеве, централе
И машине...
8.
Магистрала је дело
Наших руку.
Највећи поклон
Земљи.
И теби,
Вољени граде!
То су крила
Наше будућности.
О теби расте
Песма и прича...
И ти, граде мој,
Песмом и радом
Остани понос
И пркос,
Жеља и љубав
Оних који својим рукама
Стварају живот
Ове земље,
Велике у слави
И јунаштву,
Чувене у борби
За прогрес и мир...
Отвори провидна врата надања ти што
чекаш да ти дође пријатељ са рукама
од поверења и он ће доћи.
(Д. Грбић)
Човеку – раднику и неимару
1.
Данас смо већи за једно пролеће.
За једну љубав и милион радости.
Данас машине мирују.
То није замор ни неми прекор.
Данас икримо нашу радост.
Поздрављамо празник цвећа и руку.
Празник свих људских лепота.
За овај мај треба подићи споменик
Свим радничким рукама света.
Рукама пруженим у небо.
Рукама пруженим у недоглед.
2.
Данас смо богатији
него прошле године.
Настављамо да радимо
Истим жаром
Као што су се борили
Наши очеви, мајке
И сестре -
Хероји рада.
На неплодном земљишту
Правимо оазе богатства.
У земљи нашој
Да радост рада постане
Вечита младост
Човека – неимара.
3.
Данас смо једноставнији
Све више непосреднији.
Људскији.
Ово данас
Није више
Оно јуче.
Тврде руке,
Жуљевите и набрекле
Са слаповима крви
И широким длановима
Праве нашу будућност.
И будућност оних
Који ће после нас доћи.
Руке радника.
Руке сељака.
На њима се рађају
Сва пролећна сунца.
Све наше наде
И стрепње.
У њима је ова
Младост,
Пролеће
И разиграно сунце...
4.
Данас говоримо о успесима.
Хоћемо да овај МАЈ буде
Мај радости.
Хоћемо да у њему видимо
Једно велико СУТРА.
Рукама ћемо извајати
Најлепши споменик
Од најјачег челика.
Оне су то заслужиле.
Тенкове, авионе
И све бомбе
Послаћемо у ливнице.
Тракторе ћемо
Људима дати..
Реч рат - избрисаћемо
Из свих написа...
5.
Данас говорим
О пролећу.
О младости
Што на рукама
Доноси јутро.
О раднику.
О човеку.
Данас,
У његовом дану,
Треба изговорити
Две речи:
Љубав и рад...
6.
Данас митингујемо нашу радост.
Славимо још милион успеха.
Носимо небројено милиона
Жуљева
И чврсто стежемо чекић.
За овај празник цвећа
Имамо још једну радост.
Још једно наше ново рађање,
Још један народни занос,
Поклич без речи -
Понос!
7.
Данас млади показују
шта могу и знају.
Хоћемо да целом свету
Покажемо
Наш празник рада,
Љубави и цвећа.
Хоћемо да празник траје.
Да траје преко
Целе године.
Да буде празник руку.
Празник наде
За сва велика сутра.
За све ораче и копаче,
Раднике у фабрикама,
Пионире у школама,
Студенте у амфитеатрима,
За младост моју
И твоју друже...
Данас и сутра
Наша јутра се расцветавају радошћу снова
А ноћи горе у цвету бакљада . . .
Све руке хтеле би сунцу
Да наше ЈУТРО покажу свету . . .
Јутро рада челичних руку . . .
ДАНАС је лепши дан од јучерашњег
МЛАДОСТ, твоја и моја земљо,
Сад је у бригади –
И снагом челичних руку
Наше СУТРА гради . . .
РУКЕ
Моје руке хиљадоруке
Са чврсто стегнутим ремником
И пушком о десно раме.
Моје и твоје – једне руке
Просекле су многа брда
И зауздале многе реке . . .
Хиљадоруки данас на
Стражи стоји
Сваки му је корак одмерен
И чврст у руменој зори
Свитања.
Песма
Да сунце постане крило
И ветар усмери једро,
Нек крма нашега ДАНАС
Просеца мора великог СУТРА.
РУКЕ САМ ПОЛОЖИО НА ПРОЗРАЧНЕ
ГОРЕ ДАЛЕКЕ,
НА ШУМЕ, СЕЛА И РИЈЕКЕ,
УРОНИО САМ СРЦЕ У НОЋНИХ ПОЉА
ТИШИНУ
И ОПЕТ ЉУЉАМ БРАТА ЈУНАКА,
ЊИШЕМ КОЛЕВКУ ДОМОВИНУ.
( Б. Ћопић )
Јаблан и палма
Онима који су на домаку Мораве
Градили пут, пријатељство
И љубав . . .
Витки јаблан из Поморавља,
Са великом гривом ведрине
И бистрооким смехом младости
Срео је на траси нежну палму
Камените Далмације . . .
Она је имала стидљиви смешак
И милозвуки цвркут речи
Које су бршљенасто пузиле
И увијале се
Уз дивљину мушкости . . .
Сребриле су његову младост
И упиле у њу дивну
И племениту
Женственост мора . . .
Дани су проткали
Зеленило Палме у беличасте лепоте
Јаблана
И они су у бетону оставили
Зрачак своје милине,
А моравској питомини стисак руку,
Румене жеље и
Плаховиту љубав својих немира . . .
Траса је блеснула лепотом њихових зора
И остала да прича легенду
О поносном Јаблану из Поморавља
Који је загрлио милоусну Палму
Да ту на обалама Мораве поживе свој
Век . . .
Двадесет цветања
Ја, рођени син устаничких дана,
Са златном харфом данашњих прегнућа
Славим јубилеј храбрих партизана,
Заносом радним наших достигнућа . . .
Све речи наше изворни су гласи
Година мучних крви и рафала . . .
Оне су данас акорди на траси
И кроз њих је моја младост процветала!
Двадесет орошених пролећа је обехарило,
Двадесет је корака земља коракнула,
Двадесет је дечјих усана проговорило,
Двадесет и ко зна колико пута,
Је нових сирена цикнуло! . . .
А ми,првенци драги, устаничких дана,
Корак смо, ето, што нов осмех крије,
Корак и срце што свуд барјак вије –
Титових мисли и Партије!
И зато:
Ја, син устаничких дана,
Са златном жицом данашњих прегнућа,
Јубилеј славим – о, никад милије,
Свенародно славље Тита и Партије!. . .
ПЕСМА ЖЕНИ
За 8. март
О теби, жено, певају столећа
И акорди чудне мелодије
Хватају се за наша срца,
Ко тиха чежња и сета,
Пристојно и званично ко поштовање
Коме се диви свет.
Твоја рука је покренула
Људско срце на све оно
Што је најплеменитије.
На твојим недрима
Стално се млади људски род
И богати човечношћу
У крилу наше епохе.
Од твојих руку су дрхтали бункери,
И ти си кроз векове била
Марија на Пркосима . . .
И за све то славимо са тобом
Твој дан, Ми -Твоја
Најдража младост –
Која ће у овој години
Да поклони земљи нове стотине
Километара змијасте магистрале . . .
За Осми март чућеш ударе наших пијука
На домаку твога прага
И бићеш срећна, јер у бату наших корака
И песми разузданој
Осећаш остварење свега онога
Што си кроз векове желела . . .
Из тих жеља прхнуће млади славуји
И из сваког нашег луга и шумарка
Избиће занос сунчаног свитања
У чијим ће се белинама
Развити коло младости света . . .
Мој дар
Сунце и песма у њему.
Камен и радост.
Љубав смо уткали
У наше ДАНАС –
За наше сутра.
Јутрос сам песмом
Поздравио дан
Расточио сам свој сан у жељу
Армији сам
Даривао младост,
Да песма буде јача,
Снагом да буја . . .
Армији
Теби сам
Даривао део младости –
Песма да будеш,
Снагом да бујаш.
Младошћу - младост
Да снажиш,
Будношћу
Од нас да тражиш
Све што је људско . . .
Вршњаци Републике
Заједно смо рођени
У јесени једне године,
Када је лишће било ишарано крвљу.
Крваво смо се рађали,
Републико наша,
У плачу и песми кроз коју су се чули
Церекави рафали смрти . . .
Ја сам плакао
Јер сам плачем најавио своје постојање
А ти си рађањем
Била зрела и способна да плач
наше генерације
Наслутиш као далеку песму среће . . .
И расли смо заједно
А ми то нисмо знали . . .
Расла је са нама твоја снага и углед.
Расли смо и снажили се заједно у крилу
Родитеља Партије и ТИТА.
Прве наше песме биле су ТЕБИ . . .
Прве наше речи била си ТИ.
Ти која си својим озбиљним лицем
Чувала наше срећно детињство
И бранила се од разних насртаја.
Израсла си са нама у невидљиве врхове
И поставила нас да са својих
Двадесет година носимо нашу заставу
Црвену као наша заједничка крв . . .
И сада када смо сви ми
ТВОЈ осмех и младост.
Данас за наш заједнички празник
Имамо само неколико речи :
Пођимо даље,
РЕПУБЛИКО наша,
Нек име твоје остане
Црвени знамен пролетерских
Покрета света,
За који има довољно хлеба и места
На овој широкој земљи . . .
СРЦЕ, ЉУБЉЕНА МОЈА, САМО
ЈЕ ЗАТО ТУ, ДА СЕ СА
СУЗОМ ДАДЕ И С ПЕСМОМ.
(Р. Тагора)
Сусрет
Лепосави Стојковић
У срцу носим ватромете снене,
И раскоше смеха улицом разбацам,
Нека звони ехо далеких чекања,
Јер сусрет ненадно све у мени прене .
Поглед – то је дрхтај сањивих даљина
У којима искре идеали срца . . .
Сусрет – то је занос безименог чина,
Жешћи је у мају од најлуђег вина . . .
Првољуб
Рекли су да ми је име
ПРВОЉУБ . . .
Лажу - Марија . . .
И ти си рекла да лажу . . .
И стварно,
никад ми ниси рекла
‘‘Мој Првољубе” . . .
А волела си ме, кажеш . . .
Ја стварно нисам био
Твој Првољуб –
Јер сам те купио,
За шаку своје љубави
И безброј мараскина . . .
За црно око . . .
Лепи
За црно око што крије
Плам туге
И носи тужно-шапутаву тајну
Спреман сам прегршт да дам
Осећања
И жртвујем златну колајну . . .
За црно око што уме рећи
Све
И просут благо нежности
Да занос стрепње буде већи,
А говор срца упрости,
Спреман сам прегршт
Да дам речи
И опет – ником о срећи ! . . .
Чекање
Дођи . . .
Чекам те стопама
Ураслим у бетон.
Дођи . . .
Да заблистамо
Заједно са трасом.
Дођи . . .
Поклони ми црвену боју
Твојих усана.
Дођи са увелим
Лишћем јесени . . .
Дођи . . .
И прими моје
Поклоне ЧЕКАЊА . . .
Трепере . . .
Трепере валови златни
црне мирисаве косе
У очима које су осуђене
Ко тајну да их носе . . .
Трепери бисерна суза чиста
Ко хладни планински извор,
сетна ко снегом покривен
зелени бор . . .
За осмех ведар и звонак
дуго ће дрхтати срца плам
и знаћу
да нисам сам . . .
Поклон за рођендан
Мирјани
Трасирам пут мојих немира.
Титрам се радошћу срца,
Због твоје љубави, Мирјана . . .
Корачам аутострадом
Наших жеља
Оивиченом љубављу
За тебе, Мирјана . . .
Хиљаду букета
Георгина и каранфила
Су у нежном
Букету мојих жеља . . .
Песма за Олгу
Грлим отутњали воз . . .
Пиштиш – језиво . . .
Машеш . . .
Довиђењааааа . . .
Довиђења, довикујем.
Женама и песми
Треба увек рећи
Довиђења!
Изгубљени бисер
Не љути се , Љубинка,
Од тебе сам хтео да
Направим жену –
Не уличарку.
Дођи,
Испричаћу ти твоју причу.
За сусрет сам припремио
ЉУБАВ.
Не смеш да се љутиш,
За оно нико неће знати . . .
Јер у срећи бисер
Није увек ПРАВИ.
Варка
Срели смо се у ноћ,
Нашла си моју руку
У својој.
Осетио сам присутност
Твоју.
Чудно.
Нестајеш.
Гледам у празно.
Вичем.
Нема те.
Жеља
Данас сам у камену
Клесао љубав,
Радост сам бацио
Под облак,
Сунце ти држим
У рукама.
Хоћу да ти поклоним
Овај камен –
И тугу каменовану
И жељу румену.
Камен на камену –
ЖЕЉА.
Дођи, чекам те
Срастао са каменом.
Радост
Из очију ти потекла
Радост.
Снове сам расточио
На камен.
Стени сам поклонио
Ћутање.
Заједно смо потрчали
У стварност.
Јутрос смо песмом
Отворили прозор.
Радуј се, злато,
И овај камен је
Наше надање . . .
Лудост
Родио сам се за тебе
И твоје пожудне усне . . .
У априлском буђењу
Олистала си и процветала
Чежњоока жељо! . . .
У једном листу сам
Дете среће и љубави.
У цвету – син сете . . .
И када ветар провуче своје прсте
Кроз зелено-златне косе пролећа,
Знај да у мени надолази онај –
Црвени очај пожуде . . .
И, пази
Ја сам очајан
Јер, јачам и лудим
Од чежње за тобом . . .
Ја сам очајан – јер волим . . .
А знам да сам постао
Лахор пролећа
Који голица снове и плећа.
Птица и камен
Камен, жеља и птица,
Птица у облаку –
Жеља у сну . . .
Бацам ти мој камен.
Хваташ жељу,
Држиш је чврсто
Тако, птицо . . .
Срећна у роју пољубаца
Које расипам – бестиднице . . .
Држи камен – мој дар.
Сачувај ову тугу каменовану,
Жељу и голуба . . .
Птицу у облаку
Жељу у сну . . .
Да ли је ту
Ту међу вама
Поглед ми лута
И гледам, гледам
По хиљаду пута
Да ли је она ту?
У коси пролеће носи
У оку мајски сјај,
А усне, пламени откоси,
Миришу на мој крај! . . .
Сад чујем било срца,
Осећам да је ту
И видим, верујте видим,
У свима вама само њу . . .
Девојка
Кад румен лице зажари
И коса, просто ореол чари,
Мирисом срца раздрага,
Јa дрхтим и пламтим
Пред тобом, драга . . .
Песма за измишљену плавушу
Лели
Понекад ми се учини да
Могу да ти поклоним
Цео овај свет.
И кад се истргнем из
Те сулуде игре –
Схватам да ништа не могу
Да учиним за тебе;
За твоје детиње лудорије . . .
Зато извини,
Мирно и као жена.
Не љути се -
Знам да не умеш да се љутиш!
Понеси све своје снове за нови сусрет:
Хоћу да их бацимо под облак.
Хоћу, јер им је тамо место.
Покушаћемо да ходамо земљом.
Руке ћу ти поклонити за успомену.
Поклонићу ти и моје дечаштво –
И сунце! . . .
Реку ћу позвати да спере
Грехове . . .
Дођи, молим те –
Јер стварно ми се понекад
Учини да могу да те волим . . .
Неко . . .
Корак је монашки пружио
У снежне панораме ветрова
И мирно сејао игре драгуља
Под белим седефом самоће . . .
Град је у оку неонском
Бисере крупне низао
И руке високо дизао
Из топла паперја земља.
Неко је осмех просуо
И свуд га ко живот расуо . . .
Неко је корак пружио
И дан са Сунцем здружио . . .
Враћање
Када дођеш буди лахор
мојих бдења.
Донеси шапат априлских киша
и бистро око хтења . .
На усни стегни мир,
у оку распали жар!
Тишини отвори језика вир
замрзлих речи.
Узидај прошле ноћи
у сиви несана мук,
Процветај у зори дана
ко среће наше хук . .
Када дођеш постани лахор
мојих жеља . . .
Покидај све жудње
априлских бдења!
Прича о златном ланчићу
Ми се волимо. Јако. Врло јако. Ако је све то грозница ветровите младости? Можда. Нешто је, свакако, у питању. Шта? Жеђ, после спавања. У голим сновима око поноћи. Да, сећам се. Сећамо се врло често црвене варке које клизе етером илузија као муцава обећања. Обећања су наша беличасто празна и нежно испреплетана сувим уздасима, кроз чију мртву промуклост шкрипи сета горчине. Шта, зар те ја мрзим?!
Да, мрзим те. Ја те очајно мрзим. Мрзим те, пожудо, сулудо гладна и дивља у свом бесу. Од мржње до љубави само је један стисак и пламен заискри опет, а ми се чудимо својој несталности . . . Младост је склона да сагорева у разнобојним огњевима противуречности да би трајала као Фениксов двојник. Тако је. И опет верујемо. Да! Знамо да облаци подмећу своја леђа а ми их уздамо невештом руком која дрхти.
Верујем да ме не разумеш. Ти ниси тако зрела. А хтела би, разумем те, љубав. . . Око ти је титрај који открива и разголићује перивој жеља... Нећу то никоме рећи. Не, то само ја знам да ти си још дете које не зна ништа. Да ти си дете, које много хоће. Хоће чак до немогућег а неки стидљиви страх испружио руке и не да, не да . . .
Али, ја децу волим. Много. Лудо. Пази, молим те, пази да се облаци твојих сања не завуку у моје очи, које као луталице гладним сјајем траже паперјасте облине непознатих предела. И онда се извија жељолика страст од које се луди . . . Затворених очију правиш километарске скокове да би се спасла провалије, али узалуд, веруј, узалуд.
Па ти ми увек верујеш. Да, верујем, рекла си. А ипак зазвони телом неповерење. Зашто, зашто ми верујеш? Ја те лажем, јер моја ватра је пепељасто сивкаста, а ти би жар – жар, који би ти дао макар варнице . . .
Докле ће људи бити тако опаки. Синоћ сам другачије мислио јер ме је велика ноћна тишина уплашила. Ноћ мога града има твоје очи које простиру несташну тишину пуну сивкасте чежње а ја никада не познајем њихов прави сјај. Тим очима пуниле су се груди немиром страшнога сна који се жели, много жели . . .
Он и сан, две нежељене скитнице, дођу кад се не надаш. А онда? Ноћу у потеру за мачкама по плотовима, а оне маучу, беже од усхићеног лопова који дахће:” Волим те, мачкице” . . . Како си само уздахнула. Ти се тога не сећаш? . . .Знам, знам. . .
Кренули смо ивицом тротоара, раширили руке и угледали пољану дугу, бескрајну и пусту. Потрчали смо,лудо. Сели у траву. А затим се неспретно волели. И заволела си ме.
Говорила си ми : ‘‘ Волим те,много, врло много.” . . .А затим сам ти стављао шаку на уста. А ти си узбуђено понављала речи које су се сливале као жубор у уши :”Ја сам твоја, зар не? ‘‘
- Да моја си , само нећу да ме волиш.
- Хоћу, хоћу, завапила си као да ти је потребна помоћ.
- Шта хоћеш?
-Тебе!...
- Мене!? Зар ме ти заиста волиш?
- Дакле, довиђења младићу! Ми се не познајемо. Окренула си леђа и лагано кренула. Ко привиђење постала си тек мрља у мојим зеницама.
Не знам. Само знам да си нестајала брзо. Врло брзо. Знам једино да јој је име Катарина и да је допутовала из Битоља. Толико сам знао о девојци која је још мање познавала мене.
Можда сам волео само чежњу? Можда сам се уплашио плавих очију које су у мраку изгледале црне и сјајне.
Ње више нема. Отишла је. Била је дете које ме није разумело. Дете чије су усне пожудне а срце плашљиво на дивљој грбачи ветра ишло у свој бескрај . . .
Задрхтах. Да дрхтим. Осећам да и данас дрхтим. Чекам девојку,која, можда више не мисли на сусрет у Лесковцу. Чекам јер ће доћи. Доћи ће да чује истину о једној дрхтавој неспретности у јулској ноћи. Када сам био ветар. Ветар који разапиње своја крила да те прихвати и носи, носи . . .
Мислим. Мислим да ти вратим осмех који си заборавила да понесеш. Да ти вратим дуг усана које стидљиво чекају да промуцају неку реч извињења и сагоре на твојим . . .
И чекам на златни ланчић, који се пруљао у мојим рукама срамежљиво као и ти, кочоперно као наша младост, да опет зацакли у трави мало даље од нас као једини сведок наших несташлука . . .
Златан ланчић ће опет затреперити као ми . . .И дођи, искрено, дођи са ланчићем нека и он засветлуца као твоје очи кад виде да сам у чекању сазнао да се нешто догодило са нама . . .