Владимир КРАСИЋ

ЕНА ИЗА ОГЛЕДАЛА

1988.

СВАКО ИСПЕВА

СВОЈУ ПЕСМУ

Твоје речи

Рекла си: треба ми дах

са твојих усана

да би могла да дишем.

Рекла си: потребне су ми

твоје речи

да бих могла да певам.

Реци: шта је с мојим

пољупцима

утиснутим у твоја стопала.

Јеси ли их повредила

одлазећи са другим.

Скица за портрет 

Ена има усне због којих

не сме међу пчеле и осе –

мале исисане груди

са траговима пољубаца

размишља

о затезању првих бора

и пати због подочњака.

Ена има очи које разгоне

                                     сенке

младеж на незгодном месту

узнемирава је прамен

мојих седих власи

и пати због трагова мора.

Мирис Енине коже освежава

Трг Маркса и Енгелса...

Она има косу као Одисеј

и прсте искрене као сан,

пати због малих стопала

и потмулог бола у грудима.

Ена има најлепшег мене

мој знак под левом сисом

мене у малим дубоким

                                     грудима

у златом опточеним сновима.

На Булевару Револуције 

Било је бледуњаво небо

облака грч, човек на издисају

млака вода Дунава

срп и чекић

на Булевару Револуције

сунце је залазило у Замбији

а ја сам те волео –

волео, волео...

За историју 

То јутро блеснуло је у белом

У њеним очима видео сам

                                     дан.

На ушћу две реке

довикујем се са обалама.

Више не сањам

мој живот почиње од Ене.

Ена 

Остављам ти мирис

турских калдрма

и старих градова.

Косу једног сна

израслу за три месеца –

четврти прст

обе руке,

укус опорих мушмула

и празно место

за коцкарским столом.

Заиграј,

заиграј ако си бољи коцкар

од мене.

Архитектура пожуде 

У мору људског блата,

гладних и губавих

узгајамо врт,

врт од злата.

Нека то буде стан

наше љубави.

Мала моја 

Зар не знаш

моја си жуч, крв –

песак сумње.

Лепа кочија мржње –

опточена мржња.

Велика моја 

Покрет – намеру,

бег, заборави.

Осмех иза зуба

уместо језика.

Заборави себе

у мојим белешкама. 

Голубице моја 

Нека буде сутра

не једном, не можда

десило се није.

Путуј игуманијо 

Сврати

путеви ћуте,

трпе.
Колоне оловних војника

језде погнутих глава

у низу прошлих бројева.

Комете

Време комета.

Космичке рупе,

пожњевене зјапе –

тамом ћутања.

Тебе нема

само комета

ко ореол

кружи над мојом

заљубљеном главом.

Завештање 

Када ме нема у теби

има ме у трави.

Када ме нема у теби

има ме у месечини.

Када ме нема у теби

има ме у саркофагу

Студенице.

Дон Кихотовски 

Сличим дечаку од девет

                                     година

имам те младићком жељом

од осамнаест лета

о љубави моја, знам толико

као да ми је година један

                                     век.

Утроје

 Рафално исписујем љубав

за Марију и Ену –

не знајући на којој

ће се раскрсници

догодити сусрет

утроје. 

За кога 

Има у теби

једна тишина

коју познајемо

само ја

и моја несврта.

Има у теби једна

тишина сна.

За кога?

Свеједно 

Припадам твојој левој

или десној предкомори,

комори, срцу – свеједно.

Стојим на оба твоја краја,

или почетка, свеједно.

Дан је као рођен

за нашу љубав.

Ти ћути 

Моји снови руше се

у сивилу јутра.

Знам ниси више катарка

на ветру неспокоја.

Сад си моја

а ипак те нема

у мојој соби.

Нема те –

плачем за нас обоје.

Светлост

Стани, ти си једина светлост

коју назирем.

Стани, хоћу да узмем

твој прамичак за ватромет

наше заједничке туге.

Недељом не раде ни свици 

Нећу ти јавити датум

моје смрти.

Ако ниси славила

дан мога рођења –

зашто би плакала

на дан тако глупог

                               догађаја. 

Епитаф 

Памти ме по споменицима,

песмама које сам ти

                                     подигао

у коначном бескрајном

плаветнилу сна.

Патетично 

Умрећу пре тебе.

За твоју смрт

нећу да чујем.

Нећу да знам.

Нећу ни да чујем,

нећу ни да знам!

Када добро разислим 

Ени не могу да опростим

издајство.

Знам, када би све

ово престало

престало би баш све.

Престала би да живи,

и ја бих нестао.

Ена је једина моја

права клетва.

Замисли 

Наш живот почиње

од тебе,

од данас.

Тридесет година

иста нам жеља –

расте у срцима. 

Само за тебе

Испод моје подребрице

има места још

само за тебе.

У чашици живота

између трбуха

и груднога коша

постељица

још само за тебе

има места.

Исповест 

У мени пламти

твоја истина.

Памтим време

наше љубави

рођене шездесет

и неке године.

Погледај у моје

отворене зенице

ископаћеш тугу.

Кад год одеш од мене 

Кад год одеш од мене

прелијем те у срце

и постајемо једна боја.

Ти ћутиш нашу тугу. 

Славујима у почаст 

Славујима расутим

по твојој коси

и роју звезда

немам шта да кажем.

Моји славуји граде гнезда

нашег живљења

и наше бесмртне

смртности.

Одавно забрањено 

Црна моја тајно

свега лепог

и туђег

падни на гола колена

и плачи

над нашом

забрањеном скаском.

Пред паклом 

Слепу и голу

у катрану и перју

доводе те мени

да огањ до неба

сажеже пожуду моју.

У паклу 

Нама је једино

Изгледна тама:

крпе, прње, јад –

пакао,

ковчег и вино

и песма над песмама. 

Пепео 

Ти ништа не знаш –

ни пепео није крај.

АМБИС ЈЕ ЧОВЕК

Разговор 

Марија Михајловић

је олуја

што је кроз мене

протутњала.

Олуја која ћути обећања.

Марија Михајловић

не познаје

тежину речи.

Њена обећања су,

чини се,

само разговор

без краја. 

Звезда 

Сваког дана у моме срцу

нешто нестане.

Сваког дана изгубим

по једну звезду.

Сваког дана заборавим

по једну реч

којом сам те волео.

Корак даље 

Кад те нема,

иза огледала тражим

твој лик.

Кад га нађем,

пишем поему

о превареном човечанству.

Затим прође сан

и ја одлазим

на Трг Републике

да чекам излазак сунца. 

Висина 

Сублимат си мојих

недосегнутих висина.

У међувремену 

Понедељку

дадох име Ена,

уторку исто.

Среду посветих

Ениној срећи,

четвртак

нашој љубави.

Петком

сам путовао

по свету.

Субота

није ничија.

Недеља

беше дан сребра

изливеног нашим ћутањем.

Да је било још једне недеље

нашли бисмо

златни рудник сна. 

Огледало

Испред огледала

испијам

живот до дна.

Корени тишине

Постоји у твојим очима

једно стабло.

Зелени листови снова

падају на моју луду главу.

Све ми више прија

та тишина

у нашој празној соби –

последњој у којој смо

умирали

водећи љубав.

Живот 

Толико си пута

у мојим очима видела

одлазак.

Али ми се не можемо

растати –

све док једно друго

одржавамо у животу. 

Опасач 

Са Еном се круг

коначно завршио.

Нема замена за тебе 

Мрзим телефонски одзивник

јер је најглупља замена

коју си могла да ми понудиш

за себе. 

Једина

(Ена у праскозорје)  

Ноћас од тебе

кријем тугу.

Ја и Марија

градимо дугу.

Спајамо се

за сва времена:

Али, признај

постоји само Ена.

П р и з н а ј е м. 

Умирање 

Колико касни

овај дан који је

као и сваки други:

добар за умирање.

Урна  

Када ме нема у теби

има ме у трави –

у бокорима чежње.

Када ме нема у теби

има ме у месечини

светогорског манастира.

Када ме нема у теби

има ме у саркофагу

Студенице.

Када ме нема у теби

потражи ме у водама

Мисисипија и реке Квај.

Ако ме ни тамо не нађеш:

изгледна је тама.

Носе ме

у стакленој урни

теби у завичај. 

Знам

Умрећу сигурно

од старости.

Ена ће умрети

од болести срца. 

Сигурно 

Умрећу од ове лепоте. 

Не заборави 

Кад ме нема, чекај!

Кад јавим да ћу доћи

чекај!

Кад дођем,

баци ми се у наручје

и не заборави:

скини зелену хаљину

стида

и покажи ми мудрост

свог срца.

Вероваћу само ономе

што твоје срце

буде шапнуло.

Чекам

Хоћу муку

на теби
да испечем. 

Живим 

Најлепша ноћ

у трен ми

побеже

у јутро.

Данас

истискујем

све(т) из себе.

Живим сваки дан –

као да је

последњи.

ПСАЛМОТЕКА

Сваки трен и свака реч су Владимир и Ена 

Све што је изван тебе и изван мене није

ни стварност ни јава.

Да си стално поред мене вероватно

би се догодило да ми ни једна реч не буде важна.

Сваки трен и свака реч су Владимир и Ена.

Можеш ли заиста да поверујеш да постоји једна сасвим обична

и случајно вољена жена која те толико жели.

Ако не можеш иди дођавола.

Искрено

Сада и ја знам:

да «улазим у тебе

као у цркву».

Тајна погледа 

Највише ми се допада

начин на који ме гледаш. 

Уместо тестамента 

Молим те пусти ме

да умрем пре тебе –

да не чујем за твоју смрт.

Не бих умела то да схватим. 

Хало 

Ја нисам обећала

да те нећу звати.

Сада је 17:15.

Ето, толико сам издржала

да те не чујем.
 

Можеш кад хоћеш 

Можеш ме сутра звати

у било које време:

пре подне, у подне, увече,

почетком ноћи, у поноћ,

у рану зору...

Зови ме кад хоћеш.

Зови ме ако ти се деси

да полудиш.

Зови ме

било кад...

Равијојла 

Можда сам ја

у неком свом

пређашњем животу

била и вила. 

Јави ми се

Јави ми се одмах –

молим те!

Јави се одмах –

стојим пред огледалом. 

Сан у сну 

Ја се спремам

за пљачку столећа.

Украшћу те на први

цигански празник. 

За музеј Мадам Тисо 

Ја сам оно што су други

направили од мене.

Вредност речи 

Не много више

да ти кажем само:

Волим те!

То је скоро поразно

да се за оволико много осећања

изговарају само

две речи:

Волим те. 

У мојим си рукама 

Ето, видиш, тачно знам

шта си ми рекао први пут.

Рекао си: ти немаш, много,

срећан живот.

Стално ти нешто измиче

из руке.

Сада, ја, сама додајем:

ништа ми више не измиче.

Ти си мој –

у мојим рукама си.

The end 

Коначно знам:

твоја сам. 

Балада о Ени 

Ти си ми најтежи

а најлепши терет

који носим од скора. 

Дерби

Коњ на кога се

не кладиш

најбоље трчи. 

Писаћу ти сутра 

Знам твоју адресу:

Равница омеђена бреговима

који једино лепо

пристају мушкарцима

као што си ти. 

Портрет икс 

Коначно сам доживела и то

да будем иза огледала.

Признање 

Ја не могу живети

са две лажи

и једна је превише. 

Амандман 27 

Примала сам само онолико

колико су ми давали,

сада ја тражим. 

Не буди ме изненада 

Данас је нови дан –

преживећу.

Не дај ме 

Не дај ме ваздуху.

Не дај ме води.

Не дај ме ватри,

лишћу,

не дај ме!

Никоме ме не дај.

Иза огледала

Иза огледала за тренутак

постојиш у наручју мом.

Вриштиш:твоја заувек.

Знам: тренутак ти вечност.

Стварност: бол –

шиба као гром.

Иза огледала одлазиш.

Краичком ока узимаш

лепоту сна.

Шаљеш ми пољупце

прозаичном поштом:

разгледницама, телефоном,

телексом – телепатијом.

Иза огледала је

наша тајна најлепша.

Лична ствар 

Ћутим, трпим и чекам 

Псовачу мој

Када псујеш

у мени све плаче. 

Псалм о жртви 

Када си ме срео рекао си:

хвала ти што си дошла,

требаш ми, узећу те.

И, узео си ме, насумице.

Халуцинације 

Дошао ми човек у ординацију.

Гледам га и видим тебе,

пропишем му терапију.

На рецепту

твоје име.

И то нико није приметио –

касније сам била болесна

због тога. 

Телеграм 1428

         (од 14. марта 1988.) 

Владимире, добро јутро

волим те...

                           Твоја Ена

Ето, тако стоје наше ствари.

Грозно ми недостајеш.

Али помисао да ћу те видети,

или чути, одржава ме у животу.

То ми је заиста све.

О звездама 

Сада знам да си ти

она звезда

која је морала

да ми се деси.

Учини и то

Мене можеш узети за руку

и водити кроз живот

и све што учиниш схватићу.

И ако можда мало касно питам 

Знаш ли куда ми то идемо?

Уски друм, клизав коловоз –

ивице, блискост смрти,

лоша видљивост.

Пази:

Сваки човек је амбис.

Треба се само

над њим нагнути.

О цвећу и о нама 

Не знам шта да учиним

са нашом баштом љубави.

Кад тебе нема –

осећам мирис убијеног цвећа

које сам гајила

тајнама наше љубави.

Питам те питам 

Имам милион питања

треба ми један одговор

какав, одговори ми. 

Опомена 

Чувај се од самога себе. 

Издајство 

Теби не праштам издајства.

Наша песма не трпи подвалу.

Пре потопа 

Чекајући ветар

мислила сам на тебе. 

Чини ми се да бунцам 

Шта хоћеш више од тога

волим те будало

моја мала. 

Ситнице 

Окружују ме хиљаду

и једна ситница

а свака од њих

има твоје име.
 

Вредно пажње 

Успели смо да пронађемо

чаробне путеве живота. 

Телепатија 

Замисли, ми смо исто мислили

и пре десет година. 

Зелене кајсије наше љубави 

Још сам пред огледалом.

Стискам бубуљицу

тик изнад боре.

Не враћам часовник

а време стоји.

Још скривам печате младости

с браде, носа и леђа...

Скрећем поглед с торзоа.

Понос ми забели чланке

на прстима.

У устима осећам укус

зелених кајсија. 

Учини ми и то 

Да ли ти је порасла коса?

немој, молим те, да се шишаш.

Хоћу да те видим онаквог

каквог сам те ноћас сањала.
 

Уместо јутарње молитве 

Хеј, тако сам рашчупана.

Коса ми је пала преко

једног ока

а око, око светли. 

Заклетва 

Коначно могу

да се закунем

да имам пријатеља. 

Хоризoнт 

Човече, па како си?

Шта има ново

на твоме хоризонту? 

Зар ниси знао

Ја сам, ипак, само жена.

Играрије 

Стешњени

на сплаву недодира

чинимо лудости,

мудрости, страсти,

у власти пропасти.

Између два светска рата

видамо ране даљина.

И нико нам не може

ништа. 

Чувај ме

Не гази, не блати,

не риљај, не копај,

него огради, па чувај.

Не постављај страшила

на свом имању. 

Етида 

Желим те надљубавно.

Надсвесно ти нудим

дланове.

Течеш кроз моје вене,

переш живот.

ДИЈАМАНТИ

Одговор 

Постоји милион питања

а само један одговор:

Ена. 

Бајка 

Ниску од чистога злата,

онолико колико обичан човек

може да замисли.

Толико дијаманата,

па макар дијаманти,

или само речи...

Као у бајци ја

ти певам баладе

саткане од наших додира.

Никакве користи

од песама и балада

оне ће једино

у твоме срцу засијати

и тада ће постати дијаманти.

Ноћас у Кини 

Отворићу

твоју капију

од жада. 

Дијаманти 

Ена и ја смо грађени

од истог материјала.

Чекам те

У ткиву твоје подсвести

тражим светлост.

Чекам те

на размеђи снова.

Црна хроника

Песма 1 

Познајем укус

непечене говедине

суров и истинољубив.

Песма 2 

Морамо се срести

макар у паклу.

За споменар

Срп твога погледа

жање недозрело класје.

Бела хроника

Песма1 

Купујем жетоне

за сва јутра

која преспавах

на рубу твоје пећине.

Песма 2 

Због тебе продајем

небеског змаја

за наговештај почетка

наших виђења.

Резиме 

Уски друм.

Клизав коловоз.

Ивице окомите,

одрони.

Могућност губитка.

Клизиште...

Слаба видљивост.

Ена, идемо ли ми то

добрим путем? 

Ненаписано писмо 

Треба ли ти још дах

са мојих усана-

да би могла да дишеш,

и моје речи да би могла

да певаш.

Стрепиш ли још

да не згњечиш

моје пољупце

утиснуте у твоја стопала.

Губитник 

Пролазе дани,

пролазе године –

а најбрже нестају

људи

које смо волели.

           Ја  не знам је ли ово сан или евокација сна или живота. Красићев јавашлук, његова жеља да све што се налази око њега именује љубављу, па чак и смрт, реченицу, добар дан, псовку. Да све претвори у својеврсно песничко лудило. То лудило, то красићевско лудило не треба објашњавати празним прозаичним, теоретским, поетским и филозофским средствима. Изгледа, коначно, да је Красић песник који више не уме да разликује живот од метафоре или је Красић човек који је решио да живот претвори у метафору. Да метафору идентификује са животом.

         Ово је шеста песникова књига. Последње три: Молитве против успомена, Марија Михајловић и Разљубак јесу књиге које песник посвећује себи и својим љубавима. Да ли више себи или својим љубавима више, мање себи, свеједно је.

         Збуњује снага којом он то ради. Збуњује жеља којом он то чини. Плени намера да нас збуни, да нас натера да поверујемо у његове доживљаје.

         Као и у предходној књизи, у «Разљубку», и овде је јунак Ена. Један део књиге је посвећен њој и чини се као да је она изговорила део записа и стихова. Да ли је то изговорила Ена или песник, сада је свеједно. Важно је да нису прећутали љубав. Све што су рекли изговорили су гласно. Красић је то све ставио у тврд повез ове књиге. За историју. За памћење једне скоро невероватне љубави.

         Читајући ову Красићеву књигу поезије читалац се среће са дилемом да ли Ена заиста постоји или је Ена симбол и сублимација свих Красићевих досадашњих љубави. Толико је та граница између сна и јаве нејасна да ће се питање читаоцу увек наметати. Да ли Ена постоји, живи ли, да ли је само Ена једна и једина Ена предмет Красићеве љубави или се у ту случајну именицу, у то име Ена, слило све што је Красић у љубави до сада доживљавао? 

         Ако читаоцу кажемо да је Ена истина, да Ена постоји, да је Ена предмет Красићеве љубави, Красићевог живота, Красићевог мишљења, Красићевог постојања, хоће ли се читалац запрепастити... А, зашто би се запрепастио? Не би требало... Ако читаоцу кажемо обрнуто да је Ена синтеза свега онога што је Красић доживљавао од свог памтивека и до свог данас... Читаоцу би требало да буде свеједно ако већ жели да трага за истином о љубави онда би требало да покуша да прати Красића кроз његове, сада већ наше, стихове. Ако успе да бар делимично доживи оно што је Красић доживљавао са својом постојећом или непостојећом Еном, читалац ће бити на добитку.

         И коначно Красић жели да нам наметне мисао да се у његовој књизи ради о животу и о смрти. Али, сами стихови повремено, понекад јако, наметљиво и јако упадљиво откривају једну нову, лепшу и пријатнију ноту ове његове намере. Жељу за игром. Имам утисак док читам ове стихове да сам негде сасвим близу Дон Кихоту и Дулчинеји и та теза открива у Красићевом казивању његово одређење према љубави.

         У овој књизи се заиста ради о животу и о смрти и о љубави, али се ради и о игри која читав овај васцели поетски свет претвара у слатко горку поетску грађевину што је чини љупком и пријатном за читање.   

Радомир ЈОВИЋ