Насловна  Владимир Красић, књижевник  Човек из једног комада Књиге  Књижевна радионица "Владимир Красић"  Фото галерија  На претраживачу Звучни записи Контакт

 РАЈ У ПАКЛУ

        Пред вама је књига еротских прича “У ПАКЛУ ЈЕ ЛЕПШЕ ДРУШТВО’’,  која ће вас натерати да размислите  где  ће вам душа. У Рај или Пакао. За Владимира КРАСИЋА се зна.  Он, дефинитивно,  иде у Пакао. Уосталом, тамо је и лепше друштво.

        Многи ће се запитати зашто је у Паклу лепше друштво. Рај је одређен за оне боље. За безгрешне. За оне који нису окусили лепшу страну живота. За оне који нису седели за раскошним столовима. Ни за оне који су  раскалашно и лепо живели и уживали у свим сластима живота. За оне који су знали да кажу “не питам шта кошта  а потом све плаћам животом’’. За оне препоштене који  сами о томе причају, нема Пакла. Они директно иду у Рај.

        Аутор ове паклене књиге не воли људе  који су се  сами предодредили за рајске двери. Лопове препознаје  и  по  томе што свожена. Они ће све ово дочекати на нож. Нажалост, они и уништавају овај свет доводећи га до ивице лудила и свих ратова. То је, уосталом и њихова једина потреба да на тај начин покрију  своју невољу и болест бранећи се својим пуританством и тиранијом над другима којима не дају да иду слободно и свесно у свој Пакао.

        Владимир КРАСИЋ је свесно свој Рај заменио за Пакао. Зато његову књигу треба читати без оптерећења и предрасуда. Читати је као лако штиво,  ради  сазнања да све то постоји и  да се о свему томе значајно  шапуће,  али и упорно ћути.

        Аутор се осмелио да нам све то разголити и изнесе на светло дана.  “У паклу је лепше друштво’’  је и добро штиво за стручњаке који се, такође,  често устежу да проговоре истински и сурово баш онако како је то и у животу.

            Проф. др Раде БИОЧАНИН

У ПАКЛУ ЈЕ ЛЕПШЕ ДРУШТВО

Баварско пиво на столу.

У његовој пени обраћам се

Невиној Милени.

У двадесет и петој отац

могу да јој будем.

Ал, не мари  ни она ни ја.

Хипократ нас разуме и спаја.

Бахус,  развратник један,

шаље поруку: узми ако си жедан.

А,  јесам,  жедан и халапљив.

На месо младо јунице

и јагњета са Старе Планине.

Развратник,  један,  Бахус,

има разумевање за Милену и мене.

Пред Богом смо једнако криви.

Видарица и песник живи.

Грех Миленин, и свој,  плаћам.

За мене су, једнако,  отворена

врата и Раја и Пакла.

Милена са благославом Хипократа.

Владимир са опростом Бахуса брата.

 А Н Ђ А

Господин, илити друг, Веселко ПАНТАЛЕЈАЦ, је редак Југословен који је 1948. године у најбурнијим данима историје у Европи гласно рекао своје опредељење ДА, а био је ПРОТИВ свих који су се изјаснили ПРОТИВ. Веселко је страствено био за своју ствар и због тога  нико није могао  да му суди или да га критикује што је као дете сматрао да пичка није ствар непријатељске пропаганде коју нам је неко подметнуо да би се око ње завађали, глодали и свађали. Заправо, свако тешко време  била је прилика  да  слабићи нађу изговор и побегну од оне работе  ”јер им је свега преко главе”.

Веселко ПАНТАЛЕЈАЦ ништа то није разумевао до своје шеснаесте године када је написао молбу и рекао да му је највећа и једина жеља да постане члан СКЈ и да је то једино место где може да се доказује на прави начин.

У биографији је написао да је радничко сељачког порекла и да су сви мамини и татини из даље и уже фамилије били за ову ствар и да су се сви листом 1948. изјаснили ПРОТИВ. Наравно, ни речи није било да је он био за ЊУ и да у ту и разне непријатрељске  враxбине и пропаганде није никада веровао. Написао је још да је рођен у Нишу, на дан Светог Саве и да је заведен у црквене књиге Светог Пантелејмона у граду на Нишави и тако то... И све је то тако било али за Веселково добро неко је у сва његова документа написао да је рођен 28. јануара 1943. године и уредно заведен у општинске књиге. Заборавио тај чика да се све може мењати осим прошлости и да нико није, у то ратно време, могао да буде заведен и уписан у друге осим црквених књига. Али, два сведока су чуда правили. Тако су многи постали партизани и споменичари а други четници и тако сви за сва  времена.

Година 1948. била је преломна за све Југословене а нарочито за Србе. Ту се много тога ломило у животу Веселка ПАНТАЛЕЈЦА. Рођен у Циган мали која је после прекрштена у Београд малу, а у поратним годинама у Улицу 22. фебруар, Веселко је упамтио Ниш само по врућем, најлепшем, пројаном хлебу који му је ујна Илонка, метар и жилет висока  здепаста, слатка Мађарица нуткала парче по парче премазано танким слојем свињске масти, па мало засољено а одозго кроз прсте зачињено црвеном алевом паприком. Веселко је то јео у сласт,  гледао  у ујну, дивио се њеним крупним очима  и најлепшим бутинама у дворишту које је пре личило на циганско збириште него на пристојну авлију у најстрожем центру Ниша.

Рат и бежање пред Бугарима, час пред Немцима, па онда љотивћевцима, дражићевцима, па  неком Српском државном стражом и на крају пред строгим партизанима, Веселкову породицу је вихор неспоразума одувао у Лесковац. Отац је негде био мобилисан и борио се на правој страни. Борио се, али и стизао да  дотрчи до куће, помази Веселка, кресне своју Ведринку па опет међу своје војнике које је обучавао и слао на фронт. Био је толико учен и вешт да су на обуку код њега слали високе партизанске официре који никако нису схватали како то ”обичан” војник, бивше Краљеве гарде, тако он то њима командује и стално виче  о с т а в. Е, то  остав  у грађанском преводу значило је, отприлике: другови официри, скојевци и комунисти, то што радите ништа не ваља па молим све урадите испочетка. Само и то  м о л и м  није било, оно грађански: молим. Било је то у правом смислу, војнички, наређујем.

У том ”пуку” народном, наравно, а не војничком било је зајебаната, накурчених и надрканих који нису могли да схвате да им тамо неки сељачић из бивше Краљеве гарде држи војнички егзицир. Све је то тако било  док не проструји вест да сељачић из бивше Краљеве гарде треба да добије чин пуковника и иде на школовање у Русију и то у чувену војну академију Фрунзе. А сељачић, још комуниста од пре рата и још неће он у Академију. Неће, будала, у будуће генерале. Неће еполете по цену да оде у затвор. И тако прође рат у инаћењу и Веселков тата постаде управник једног великог пољопривредног имања а мајка у неком, више прихватилишту него обданишту, васпитачица.

Задрти идеалисти уместо да Веселка са његових шест година ставе у обданиште поред остале деце, да буде јефтиније а да дете поједе и бољу храну  замоле једну лепотицу од шеснаест година из комшилука да мало припази на Веселка.

Нико није био толико срећан као Анђа када доби дужност да чува Веселка.

 Ти си сада мој Анђео. Ја ћу да те пазим. По цели дан ћу да те мазим и да ти угађам, голупче моје гугутанче, шапутала је Анђа малом Веселку а он је одмах награди нежним дечијим пољупцем.

Није требало много времена па да Анђа Веселкове пољупце полако досели до врхова сочних усана и поче све то да претвара у веселу игру која се завршавала циком, смехом и раздраганошћу која је пунила собу.

Дани су за игру, чинило се Веселку, били све краћи и све лепши а полигон за рвање био је огроман старински брачни дрвени кревет.

Хајде да се играмо тате и маме  у трену испали Анђа.  Знаш, ти си као бајаги мој муж, а ја твоја жена па се ми, онда...

Шта се ми, онда... као Веселко не зна шта је тата радио мами када оно изненада дође и нема времена да скине ни чизме и причврљи маму баш на овом кревету...

Ма, ми се као бајаги јебемо, па нам лепо, лепо, лепо... И, онда се осећамо као да смо на небу, цвркуће Анђа а једре сисе већ вире испод кошуљице на туфнице.

Шта ћемо Анђице на небу. То се ради у кревету. Може и стојећи  рапортира Веселко. Анђа  већ почиње да га свлачи, а он збуњен не трепће. У једном потезу Анђа стрже све са себе и онако гола стави врелог Веселка међу своје дуге ноге. И, тако почеше шеснаест година да мотају и мељу нејаких шест а Веселко исколачио очи па се час радује а затим плаче. И лепо је и боли. Лепо је кад га Анђа милује и занесено гугуче... Али, када га стисне међу ноге и почне да говори неразговетне речи, па се онесвешћује, па поново буди и тако три, четири пута, Веселко умире од страха...

Анђице, Анђице, молим те пробуди се. Зашто Анђице умиреш, па оживиш, умреш  па оживиш. Молим те немој да ме плашиш  говорио би јој тада шестогодишњи Веселко.

Хоћеш ли ти само да ми се закунеш у маму и тату да ово никада, никоме и до краја живота нећеш да испричаш  а ја ћу да те увек, пазим, мазим и да се са тобом играм и чувам те док сам жива.

Хоћу, хоћу, Анђице...

Ј А Р И К И

                   Мали Веселко је одмах “прогледао” кад су из једног краја Лесковца по декрету пребачени у супротни. Отац је добио стан у Лозно  воћном расаднику у близини Чапиног бресја и малу кућицу поред “Стратификале”. Е, то шта значи та реч “Стратификала”, за чије тумачење се никада није распитивао, Веселку је до дана данашњег остала тајна. Тек, то је била огромна зградурина са много песка, више под него над земљом и у њој су се чували лозно воћни калемови док не проклијају. Заправо, били су то најобичнији прутићи који су после постајали воћке или винова лоза.

                   Тата Ратомир и мама Ведринка у међувремену направише још Милосију коју Ведринка донесе на свет сама, без помоћи бабице и свеколике медицине. Пупчану врпцу је пресекла маказама које су пре тога биле у кључалој води, а Милосија само писком најави да је стигла на свет  радост мамина. Не прође много времена а роди се и друга сестра Добринка. Татина миљеница која је целу кућу дреком и писком дизала на главу.у.у.

                   У Лозно  воћном расаднику, поред “Стратификале”, стотинак метара даље од групе зградица налазила се једна посебна. Три собе, без купатила и подрума, кућа пуна свежег ваздуха и мириса воћа. Иза куће за три дана ниче шупица и у њу Ратомир усели поносно једну санску козу. Бела ко снег по цели дан је мекетала, брстила шибље у околини, колико је допуштао конопац, и примала јарца по плану који је правио пољопривредни стручњак Ратомир. Та санска коза за Панталејце  је живот значила. Прехрањивала их је и од болести чувала. Јер, њено необично и јако млеко било им је све. И храна и лек. Научила и Ведринка око козе. Показивао јој Ратомир, стручно, како се поступа са сисама пуним млека. Мало их помилује, поглади, онда притисне палчевима и повуче према земљи. Пре тога санској Ратомир рашири ноге, подметне емајлирани лонац и у њега уштрцава велике млазеве млека. И сир су козји имали. Здрав и лековит. Ма шта, лековит. Била је то њихова главна храна. А, тек, јаретина о празницима. То је било као да је сам Господ Бог сишао на земљу па их дарује благодетима.

                    Веселко је много волео када су се око козе мотала по два, а било је случајева и по три, четири јарета. Јер, санске су се множиле. Закоље се једно а сачува друго које после постане коза што са јарцем прави нове јариће. И тако у круг. Тако су Панталејци у једном тренутку имали три козе и два пута више јарића па су млеко могли да дају и комшијама које су биле у истом дворишту са више женске него мушке чељади. Заправо, био је ту један Јошко који је био нешто млађи од Веселка, пргав и намћораст. Зато је, почесто, добијао и пацке тек да се зна ко је овде старији и чија има да се поштује.

                  Расадник је имао седам девојчица, све једна другој до ушију, и све као да су исте године прављене. Некако, све су имале негде између пет и седам година и у то време ни једна није пошла у школу. Најлепша забава била је игра са јарићима. Била је то права цика и јурњава по ливадици иза куће.

                     Што су лепи ови јарики  циктала је дугокоса Јевдока.

 Кад бих имала бар једно јаренце  гугуче Малина.

 Ја бих са мојим јаретом спавала, очима пуних суза  милујући јаренце тепа му Виолета.

Веселко се са седам девојчица понаша као паша. Гледа шестогодишњак своје стадо и ужива. Препреден и увек спреман да сваку одлуку донесе у трену Веселко викну:

 Која девојчица хоће да има своје јаре нека дигне два прста?

 Ја, ја, и ја...

 Не гурај се хоћу прво ја!  викну Јевдока.

Настаде хаос међу девојчицама озарених лица које цикћу од радости и среће што их је задесила.

 Полако, полако, све ће бити сређено. Ја не могу да вам дам ове јариће али ја знам, ја сам гледао како је наш јарац правио нашим козама јариће и ја могу да вам направим по једно јаре и...

Настаде тајац. За тренутак никоме ништа није било јасно. Игра је почела да добија нови ток. Занимљив, лепршав и истраживачки занос поче да подгрејава дечију знатижељу.

 Ја сам прва и тачка. Прва сам се јавила и хоћу да ми се направи једно јаренце  одважи се Јевдока.

Било је то довољно да се направи ред и распоред и игра поче. За сваки случај Веселко објасни поступак како је то јарац правио санској јариће и још рече да ће цела ствар да буде изведена у кући уз договор да нико не види и да нико не зна.

Договор паде и санске пођоше у кућу. Веселко их распореди по редоследу пријављивања и рече да се свака ухвати руком за огроман и висок гвоздени кревет испод којег се налазило дрвено корито у које је могао да легне најкрупнији човек, или се по потреби  с јесени ошури свиња када дође време свињокоља.

Док су стајале дисциплиновано у реду све девојчице су скинуле гаћице до колена да би поступак прављења јарића био једноставнији. Јевдока је била најчуднија и најупорнија. Да није било ње операција прављења јарића не би ни кренула ни успела. Јевдока је одважно скинула своје гаћице и заврљачила их у супротни ћошак собе и цикнула:

 Ја идем прва. Хоћу најлепше јаре...

Веселко је већ скинуо кратке панталоне и гаће и чекао на коленима у кориту испод гвозденог кревета опирући главом о гвоздене решетке преко којих је био олињали душек напуњен вуном. Јевдока уђе у корито и леже, подиже ноге и пита Веселка:

 Јел овако?

 Па, ваљда тако. Шта ја знам, ако ти кажеш да је тако онда да почнемо.

 Па, тако је сигурно. Видела сам ја кад је тата мами једном ноћу кад је пао прекривач месечина ушла кроз прозор, а мама виче полако, много ми је лепо, полако, да не пробудимо децу.

 Само, јарац не може да прича а коза не уме да каже како јој је  држи Веселку седмогодишња Јевдока први час из сексологије.

Веселко је таман хтео да одустане али више није имао куд. Завуче се Јевдоки између ногу и поче да се покреће горе, доле, лево, десно  као нешто јој ради. А Јевдока, бесрамница једна још га пита:

 Може ли за мене два јарета о једном трошку?

 Не може  цикну Малина. Мало ти је једно па још хоћеш два. Излази, на мене је ред.

Срећан што се ствар тако одвија Веселко се извуче између ногу Јевдоке и усправи главу на гвоздену решетку са олињалим душеком. Изгулио пикљава колена. Плакао би од бола али се не да:

 Излази, готово је. Једно јаре. Други пут друго. Идемо по реду.

И тако, игра би трајала у недоглед да није претила опасност да се мама Ведринка врати из комшилука. А требало би нешто од игре оставити и за сутра. Зајапурени и срећни што су урадили нешто недозвољено и открили нови свет у који су тајно на месечини или у току дана померајући завесе на ниским прозорима гледали у својим домовима, девојчице и дечак требало је да одрастају гледајући како природа неке ствари сама сређује и животно показује. У једном трену, као по команди, све девојчице и Веселко се нађоше поново на ливади иза куће. Санска се са својим јарићима играла, а девојчице занесене претходним догађајем, црвене у лицу циктале су од среће и све у глас певале: ” И ми, ће си, имамо јарики, и ми, ће си, имамо јарики...” И, тако трчећи одоше својим кућама и становима.

Није прошло ни десетак минута када се из из суседних кућа цика и весеље претвори у плач, врисак, псовке и такву дреку од које се Веселку подизала коса на глави. Био је сигуран да све девојчице добијају батине, али му није било јасно зашто их туку и где су то оне погрешиле. У истом тренутку мајка му, Ведринка, види сада добро Веселко  разгоропађено јури из другог дворишта са дугачким штапом и као да ватру бљује. Бије Ведринка, не гледа где удара. Штап се ломи на неколико делова, Веселко ставио руке на главу и само виче:

 Немој, мамице, немој  молим те, нећу више а нити зна шта то неће више и зашто добија тако жестоке батине. Оно, није му првина да га Ведринка бије због ситнице али ово је  превршило сваку меру.

 Коме ће, бре ти, слинавко да правиш јарики. @ивот да ми упропастиш. Са комшијама да ме завадиш...

Те батине шестогодишњи Веселко никада није заборавио. Тек, како је дошло до сазнања да су прављени јарићи у дрвеном кориту испод гвозденог кревета било му је јасно тек много година касније када је чуо  причу како су се наивне девојчице, срећне због догађаја, похвалиле својим мамама како ће свака од њих добити по једно јаре. Догађај је брзо заборављен када су мајке до краја испитале како су и зашто њихове девојчице на све ово пристале и где су све то могле да науче и виде. Јевдока је била најпоштенија и све је испричала мами  шта је видела и шта зна о звезданој ноћи када је месец ушао кроз прозор у собу, када су тата и мама радили оне ствари. Тада је ударена тачка на све. И нико, никада, није  никаквим поводом помињао догађај везан за јариће и Веселкову санску козу.

Дошла су нека нова времена, па чак и Закон који је прописао да су козе штетне па их треба одмах  уништити. А, Закон је Закон и Панталејци остадоше и без санских коза и прелепих јарића. Остале су само успомене.

Купи ми мајко топ    

Купи ми мајко топ! Да убијем мога Лолу, што ме свлачи стално голу, купи ми мајко топ...

Испред Секси шопа на @елезничкој станици у Београду стоји човек који више личи на господина него на клошара. Гледа господин разне величине и боје курчева у пластици и порцелану. Гледа и у оне пичкице од гуме што се надувавају, а унутра доспеш топлу водицу, па јебеш до миле воље, без страха и бриге. Не размишљаш о СИДИ и којекаквим баналним инфекцијама и пицајзлама које се у последње време све више добијају и множе по Београду и провинцији.

Певуши тако човек, више господин него клошар, а на стакло излога залепиле носеве две госпође гледајући унезверено у вештачке курчеве.

 Боже, Боже, да ли у природи има овако великих и чврстих курчева? Боже, како су лепи и глатки. Па свака величина и боја. Да бираш. Је ли Зоро, јеси ли ти изистински баш видела овакву карину, уживо?

 Не буди луда! Ја се не сећам када сам последњи пут видела курац уживо  одговори Зорица и обори поглед.

 Јоојјј... купи ми мајко топ...  опет запева господин који и није клошар.

А онда се господин охрабри па рече Зорици:

 Јел те, молим Вас, би ли Ви мени дали мало пичке?

 Шта рече бре!  ко опарена се окрете Зорица:  Понови, бре то што рече?!

 Би ли Ви мени дали мало пичке?  окуражи се поново господин испред излога Секси шопа на @елезничкој.

Зорица, са својих 47 година, са затегнутом сукњом,  позамашном задњицом и грудима број пет, онако замишљена, погледа продорно свог несуђеног саговорника и ко из топа, онако из рамена, звизну шамар господину који изненађен и ко хипнотисан склизну поред излога и седе.

 Пичке хоћеш  рече Зорица и крену ка @елезничкој.

За њом потрча и Милка.

 Јој, шта уради то, Зоки? А, човек ко господин.

 Клошар,  јебо он матер своју! Он од мене да тражи пичке. Ето му, стока једна клошарска...

 Јел буразеру, јел тебе бију овако често?  приђох сада ближе клошару који је ипак, више господин.

 Ма бију, бију господине мој, али најчешће и пичке дају! И то, мили мој господине, какве пичке? Ма, све пичићи, а ја хтео  да усрећим ове накинђурене бабускаре...

 Не верујем, баш не верујем! Ова те бре, сруши ко од шале. Можеш, бре, главу да изгубиш.

 На овај штос пред Шопом, јебао сам бар двадесет њих. Ове млађе боље дају. И знају све штосове. Ма, боље су, брате, него ове са филмова који се приказују  у ”Партизану” поче господин своју причу.

 Није ваљда?  кажем ја.

 Пре неки дан наиђе клинка. Ето, баш овде. Није јој било ни двадесет година. Ја запевушим  ”Купи ми мајко топ”, она ме гледа. Не трепће.

 Колико ти је година, зацвркута пиле. Ја, кажем, педесет. Њој цакле окице.

 Мени  двадесет, каже она. Хоћеш да ми покажеш шта могу педесет?  прозбори Верица и пружи ми руку да се упознамо.

 Хоћу, анђелче моје!  пожурим ја, помазих је, очински, по сјајној, миришљавој коси.

Верица гледа и не трепће. Кренусмо ћутке. Ја напред, она за мном. Стигосмо пред врата мог стана у Сарајевској. Она ћути, ја ћутим, прича ми занесен господин, што личи помало на клошара.

 Уђи Верице, отворих јој врата од топлог стана.

Верица уђе, ко газела. Онако мазно и мило како то знају девојчице. Уђе и седе право на лежај. У собу са Верицом уђе и права свежина. Као ветар развигорац што доноси опојне мирисе пролећа. А мој стан ко саливен. Лепо сређен и чист. Све мирише на живот. И, ја приђем Верици. Помилујем је по коси и пољубим у око. Онако овлаш пређем преко сиса које су биле баш добра двојка. Верица ме зграби ко опарена. Док си рекао пиксла, она ми крну језик у уста, а десном руком ме зграби за курац. Ја, немам куд, истог тренутка почех да јој подижем минић, испод кога се показаше беле, као алабастер свеже бутине. Сјурим јој средњак поред гаћица у младо месо. Пичка ко на жару. Врела и мокра. Верица тихо врисну од сладострашћа.

 Тоо,  мили мој!  прозбори мало маче.

Мали техничар, мој средњак, ушао цео. Јебем је прстом а она језиком ровари по мојим устима. Дете се изгубило. Не зна за себе, ни за милост. Уједа ме и гризе. Цичи и прави кругове око мог шлица. Ужурбала ко мешалица за бетон. Пичкица стеже средњак, а мој ђорђе, поскакује као луд.

 Какав курац, какав курац, срећо моја надркана!  виче Верица и откопчава ми панталоне.

 Ја већ нашао дугме од минића и он паде. Падоше и панталоне. Испред мене стоји анђео. Гаћице ко снег беле. У соби замириса младост. Ја, тридесет година старији, а понашам се као да имам двадесет и две. И, почнем да певушим: ”Све се сме, све се сме, са двадесет и две.” Узмем голу Верицу у наручје и спустим је на кревет. Ослободим се остале одеће и скочим ко рис на њу.

 Хајде срећо, подигни мало ногице! Веки слуша, господине мој, и поступа по свакој. Наслоним главић на младу пичкицу и хоћу нагло у рупицу. Пичкица влажна, клизава и пожељна. Али, не прима одмах курац. Тесно ко иглене уши...

 Полако ћале, само полако! Биће то прави калуп  за твој прелепи курац. Само полако, мазно, тако, мили мој, сада улази, клизи... Тооо... срећоооо, такооо... Сјајно, јоојјј мамице моја... Ево га улази... тако рођени мој, уђи још, јошшш, само полакоооо. Уђи ми до јајааа... умрећуууу... Сјајно чикице. Сјајјјнооо господине. Такоооо... То је курац ћале, а не ови клинци који би ме до сада три пута пошприцали спермом и већ сели да попуше по цигару... Тако мили мој. Дељи ме сада цели дан. Тооо, тооо, јооојјјј какав леп курац. Најлепши курац на свету целом. То, љубави мојааа. Обећај да ћеш ме стално туцатиии... Ти, и нико више! Заби га још, јошшш...

 Невероватно!  кажем ја, а матори настави:

 Осокољен, курац је почео да ми ради ко швајцарски сат.  Хајде љубавнице моја мешај, мешај срећо!  храбрим ја Верицу, господине мој.

 Сада ћу да ти подигнем ноге на рамена  кажем ја, и сјурим курчину у врелу, тесну пичкицу до јаја. Склопим јој ноге и главу и почнем да дељем лудачки. Верица вришти, сва се распаметила, меша, прави кругове задњицом, кида, уједа ме за врат и непрекидно понавља оно: Свршаваммм..., Сјајнооо јебачу мој... Свршавам  мислим да је вриштала бар седам пута. Онда сам се излио у њу, а она је дуго, дуго пулсирала и пичкицом извлачила из мене и последњу кап сперме.

 Дај сада да ти га мало посисам! Хоћу да га осетим у устима!  рече Верица и извуче се испод мене.

 Јој, господине мој, та Верина уста на курцу су била непоновљива! Верица га је тако нежно и умилно пушила, да то никада нећу заборавити. Јебао сам је после тога још два пута и никада је више нисам срео!             А то ти, рече, да ли бију? Нека, није ми жао овог шамара! Ко зна, можда се једног дана овде, испред излога, поново појаве Милка и Зорица. Можда их ја појебем и заједно. Имао сам ја сличне случајеве  причаћу ти други пут! Ето, тако је то!  рече клошар, што  више личи на господина, и опет запева:

 Купи ми мајко топ, да убијем мога Лолу, што ме свлачи стално голу... Купи ми мајко топ...

 Лепо се испричасмо, и ти би сада могао кафу да платиш!  осмели се господин што му лупају шамаре:  Дај, по једну у ”Рекреартурсу”.

 Хајде, заслужио си!  рекох му.