Насловна Владимир Красић, књижевник Човек из једног комада Књиге Књижевна радионица "Владимир Красић" Фото галерија На претраживачу Звучни записи Контакт
|
Владимир КРАСИЋ
ЦРНА МАЧКА
1990.
СА ОНЕ СТРАНЕ БЕРЛИНСКОГ ЗИДА
* * *
Сме ли човек
да има
толику наду?
* * *
Мојим пословима
нема краја.
Трајаће и
после смрти.
* * *
Има предела
који се
не напуштају
ни после живота.
* * *
Рођен у јужњачкој
забити
умро сам –
јуче...
У међувремену
живео сам за Ену.
Лорки у част
Твој Сеико
жури пер минута.
Да бих стигао
у време
у коме
владају песници
рецитујем
Зелено.
* * *
Не прислушкујте,
воде се тајни
разговори срца.
* * *
Увек је исто:
крај почетка,
или почетак краја.
Између је тешко,
рађа се љубав.
Ватра
Ватра
надања.
Одзвања
под окованим
небом.
Ноћ
ми дан.
Чекам
да ме окрзне
твоја звезда.
Дели нас
ватра
у сопственој крви.
* * *
Видиш ли
како расту
плодови бујни?
Подребрица
Будим се
у рекама.
Стаменим
у брдима.
Кријем
испод
подребрице
лаж већу
од лажи.
Надам се
песми дрвета.
Радујем се
плачу детета
које се зачне
између два
срчана залиска.
* * *
Одболујем ли Ену,
онда све ово
нема никаквог
смисла.
Л(епот)ица
Необично је
што су те звали
Микала.
Обично,
што си израсла
у деветнаест
сребрних година.
Зар је
потребно
да будеш
и лепа.
* * *
На фотографијама
је све лепше –
чак и живот.
Лаж
Догодила се
у мени
птица.
У теби
љубав
исклесала
бол.
Заталасала лаж
краде Богу дане.
Откинута суза
пада на усну
благдана.
Све једнако
добро.
* * *
Уђи
и добро затвори
излаз
из тајног
обитавалиштва.
На прагу очаја
Снег закорачио
у вртове топлине.
Небо побегло
у белину страха.
Ја, на рубу
очаја.
Сањам
распојасану
жену.
* * *
Чувај ме
дубоко у Теби
као заметак мој.
Глумиште
Волим,
патим –
гризем
усне.
Схватим и
храбро
остављам све.
Бежим у
бестрагију.
Скривен
ослушкујем
откуцаје
нечијег срца
из гроба.
Глумица
грца
поплављена
сузама.
плаче
за временима
које је волео
Шагал.
Virgo intacta
Дубоке јој очи,
дише тихо.
Јауче испрекидано.
Немојте, молим – каже:
Знам, шапућем, нежно.
Тад плаче,
вришти:
Живот ми баксуз.
Из даљине
одјек у ушима:
миловање, миловање,
миловање...
* * *
Уђи
и добро затвори
излаз пакла.
Са оне стране
берлинског зида
цветају руже
невиних.
Сечиво
Простор
окамењен дубином
плаветнила
очију.
Памтим
ватру –
сечиво
погледа.
Кровови космоса
Кровови
нас заклањају
од заробљеног
космоса.
Старији
од сутра
бележимо
молитву
незаборава.
Занесењаци
Трагови
на путу
наде.
Оседлане
обале
чекају
занесењаке
пешчаних
спрудова.
* * *
Будућност своју
држим с а м.
Бежање
Не живимо ли можда
у бегу случајности
случајне привремености
оронуле времешности
до спасоносне трајности.
* * *
Ако већ морам у успомене –
нека ти молитва буде кратка.
Не трпим посмртне почасти
Дан великог поста
Пуцала је у дан
подељен људима
да трају,
у птицу ругалицу,
пуцала Ена –
у отворену књигу,
у грло крвожедно,
у руку која
пише баладе.
Био је Бели Петак,
последњи дан поста,
дан кад црне мачке
рађају злу крв
и сребро туге.
* * *
Не жали се:
добро је да имамо
будућност...
Она
Име јој Ена.
Рођена неке године
августовског дана
рођена на перону
железничке станице
Топчидер – Београд.
Живи између два зида
смештена у ешелоне
или међу њима.
Необична, није.
Прелепа, није –
лепа је једино њена туга кад
облачи белу одећу.
Ноћ воли због свитања.
Мало спава много пуши.
Не пије.
Храни се речима –
даровима додира.
Има боре – гримасе, и –
фобију од паса луталица.
Има муку са плакањем,
одстрањен део млечне жлезде –
мањи дефект доње вилице,
жуљ на десном стопалу –
лепа колена.
Руком може у душу.
Године поштује, млада је.
Ћути значајно.
Говори бесмислице –
без мене не уме.
Обожава Бела – телефон.
Стрепи над славопојцем,
не љуби Фројда и
следбенике му.
Не пише писма –
документа не потписује.
Воли мене луда.
Не воли тугу моју.
Муче је сведоци
наших буђења.
Снове ми не може отети –
у њих може кад пожели.
Пати због пет милиметара
одшкринутих врата,
успутних погледа,
окрзнутих у време јутарњег
бријања.
Муче је случајни поздрави,
драга ми другарства,
одћутано време и
прећутни договори.
Пати, јер је волим –
усељену у бесмисао
наше туге.
Бије битку стварности
које се не може одрећи.
Засузи кад запупи
пупољак на мом
разљубку.
Уме да отме
недозрели осмех,
који ми дарује
шкрто – уместо
најежене косе
од главобоље –
домаћина или госта.
Свеједно!
Пулс
Одласком твојим
постајем пулс,
слух и око.
Рука у грчу
гњечи моје
напрсло срце.
Мислима отресам
прах даљина.
Не трпћем,
не дишем,
не спавам...
Затварам покрет
у храм тишина.
Ноћ уморна
успорава ход.
Напољу живот!
Дирљиво спашен.
Арлаук
Имам те данас,
моја си жена
лака.
Урличеш
ноћ целу.
На прагу
сумње.
Да ли ће слетети
пчела
на цвет мака?
Разлићу се
у тебе сав.
Имаш ме
сатканог
од шапата –
халуцинација.
Расточен
од лажи
до истине.
Твој сам
и усуд и бол.
Кажу луд сам –
а, ево, певам
од ове јесени.
и нећу да чујем
клетве
бесмислице.
Треба ли ти
мој арлаук?
Мирис патње
Нећеш да рађаш
у пепелу.
Деца пепела
немају огњиште.
Памтиш ли каиш око
распојасане жеље.
Парфемом зауздан
мирис патње.
Испране руке
до бола.
Само у срцу
зајезерен очај
искрада се
на прстима.
Темперамент
Иди у срце
и пулсирај.
Не урлај
буди тиха.
Прати ме ако умеш.
Моју постељу
топлу –
ватру
ниси
дотакла још.
Светица и вештица
Ломе ме нежног
сокови живота.
На твојој сиси
курјак близанац.
Моја си светица
и вештица.
Када ме сколе звезде
ти ме разумеш.
У мени се неки
врагови гнезде.
А ти Ена, не умеш –
можда нећеш...
Лабудова песма
Призивам прошлост
елегичну успаванку –
смислену тугу.
У устима слатко –
киселкасти укус кише.
Лабудова песма
свеприсутне жене
раздире вечно
спојено ткиво.
Обезоружан –
нестајем распамећен
као маслачак пред уснама
радозналог детета.
Путујем у почетак.
Кад се догодила плима?
* * *
Видео сам Ену
на мосту љубави,
саму.
Видео сам је
иако не постоји.
Видео сам је
стварно,
као сан снену.
Људи моји,
видео сам
Ену.
Ковитлац
Славици из Крушевца:
бујица страсти
у ковитлац
додира се дала.
Изгорећу
пре сванућа.
Корење
Спустила си се
у корење.
Мирисе своје
скриваш у латице
цветова јутра.
* * *
Искапи чашу,
наздрави себи
и својим манама.
у коренима и
уснуле птице
чувају пролећа.
* * *
У који сам то
позвао час –
кад је нестала
ж(Е)на,
а остао
само глас.
* * *
Нећу да будем
твој полубрат –
сурогат.
Хитна помоћ
Дођи,
добра
моја
хитна
помоћи.
Сиви вилајет
Врт –
кавез.
Сто –
столица.
Не куцај –
уђи.
Сивило –
наш вилајет.
* * *
Ена је мој
уникатни
одливак.
Звона
Одјек
у гнездима
речи.
Звона
у корацима
времена.
Године
у траговима
чекања.
Фруле
у рађању
дана.
* * *
Не питај ме
зашто одлазим.
У моди су
одласци
на мртве страже.
Мушкарци имају
нека друга посла.
Каква, сазнаће се.
Њена туга телефон
Телефон 346 звони:
из слушалице
ни гласа.
Телефон 346 звони,
тишина шапуће:
Ена!
Телефон 346 звони
кроз знан ти
крајолик:
одлазим у свој
пакао.
Телефон 346 звони:
знаш да глас
чекам твој.
Телефон 346 звони:
на мојим уснама
цветају Љиљани.
Нема ко да их
убере.
Телефон 346 звони:
требају ми
твоје руке.
Давим се у самоћи.
Телефон 346 звони:
прислони усне
на моје груди,
чућеш свој глас,
скривен у
магли сванућа –
изговори нашу тајну.
Прељубница
Ушла је раздрагана.
Предала се Богу.
На Бадње вече
клекла да руку целива:
косовским те вином
кумим – узми ме
у наручје сна.
Гледам у празно.
Она поспана – пијана
спомиње Бога и вино.
Нудим јој кафу, чај
руски, индијски, кинески...
тело Исусово у мени
тражи лукави осмех
прељубнице
што Бога вара.
Не скраћуј растанак
Београдом тече Сава,
Дунавом дани.
На Авали стражаре
незнани јунаци.
Кад стигне њено
последње писмо,
касно ће бити
за растанке.
* * *
Веје први снег
треба нешто
пожелети:
Драги Боже,
подари нам
довољно времена
за почетак и крај.
Неко је дошао
Огледала си се
у мојим очима.
Огледала си се
у мојим сузама.
Огледала си се
у мојим речима.
Неко је дошао
и разбио
наша огледала.
Одакле долазе
Људи и облаци.
Никад се не зна
одакле долазе
и куда одлазе.
Увек изнова
Љубав је
као сунце.
Не волимо је
што нас греје –
већ што се
сваког јутра
поново рађа.
Дан који касни
Доћи ће дан
сигурно ће
доћи дан,
дан који
толико касни,
кад једно другом
нећемо моћи
опростити.
Нема путоказа
На раскршћу
своје љубави
нико није нашао
прави пут.
Додир сенке
Хтео бих да
напишем песму
која је твој глас.
Хтео бих да
напишем песму
која је
твоје лице,
осетљиво на
додир сенке.
Људи које смо волели
Ништа није
савршено јасно.
И пламен свеће
обавијен је
свилом дима.
Само наша душа
потпуно личи
на људе које
смо волели.
Дванаест цветова
Реч је враџбина.
Бациш је
у једно море
оно постане –
Црно.
Бациш је у друго
заувек остане
Мртво море.
Кажеш Весна
и реч за тили час
створи девојку
састављену
од дванаест цветова.
Смрт је наша нада
Све ће проћи.
Све ће бити
мртво.
Ако раније
умремо
дуже ћемо
мртви бити.
Живот је
само парче
бескрајне смрти.
* * *
Хоће да ме
зауставе у походу
на њену свакодневицу.
Не знају да сам
у њеним очима
изградио кулу
од карата.
Кад сруше кулу,
срушиће и мој сан
о ж(Е)ни.
* * *
Ти ме,
коначно,
не можеш
испљувати
из себе.
Руке у срцу
Не смем више
да те држим
за руке.
Ти си
туђа жена.
Све што додирнем
прстима
стиже право
у моје срце
Галерија ликова
Зашто ме фолираш
кад знам да
ову свирку
ти свираш.
* * *
Смртници
умиру
сваки дан.
Галерија ликова
Биљана
Љиљана
Маријета
жене будућности.
Вера
Нада –
на капији победе.
Ањушка
Клара
Ирена
Милена
Елизабета
Азра
Маргарета
у стабљици
сна трају.
Марија
Данка
Азба
Ивона
на сва
звона
преносе глас
радости уснулима.
Радмила
и она.
Елеонора
Весна
Славица
Дринка
Снежана
Лидија
Данијела
у срца празнија
од пресахлих река,
плету дан од влати
осушене траве.
Љубица
Мирјана
Виолета
Соња
на позорницама страсти.
Скидају чони
са усахлих извора.
Дуда
у крошњи липе
с п и.
Душанка и
Гертруда
на мостовима
Мирабо
шетају вести
о бесмртном
Кашчеју.
Хатиџe
Хелга
Јагода
Рушка
Миланка Евдокија –
заузеле Бастиљу.
Примирје ће прогласити
пољупцима упућеним
мени.
Лепосава –
боли глава.
Ана –
спава.
Ена
на тромеђи живота
испија чашу наше
горке судбине.
Сава
тече узводно,
Дунав
опстојава
бачен на теме
Београда.
Жене,
жене,
жене,
жене...
Хелга
Хелена
Сузана
Зорица
Слободанка
Сандра
Тања
Жаклина
постројене за смотру
чекају вутеза
на белом коњу.
Витез неће доћи...
Кристина
Тамара
Ангелина
саме на бедрима
туге
плету венце топлине.
Александра
Јелене
Симона и
Јасна
заборављене плачу
на гробу незнаног јунака.
Метка
Дрита
Ребака
излазе из својих
северних скровишта.
Миник
тајно живи
са својом ватром
међу коленима.
Есма
Стела и
Уснија
неће доћи на
рандеву
у пет до
дванаест.
Зана
Светлана и
Наташа,
Ирина
Сања и
Тања
заузете пословима
продавачица свилених
чарапа на сајмовома
снова.
Ања
Теа
Кадира и
Надира
спавају до осам.
У осам и пет
пробудиће их звона
са Богородичине цркве.
Стака и
Божена
припадају тореадорима.
У њиховим животима
смрт је важнија
од пољубаца.
Бр(Е)ни пишем:
Долазим.
Вечера спремна,
светла пригушена,
само срце твоје
нека говори.
Макар глупости.
* * *
Не љути се.
Смртници
сумњају
у све.
Црна мачка
Црна ми мачка
пут прешла –
језик прегризла,
подвила реп.
Под језоком јој
вулкан Етна,
под шапом стих
у прах и пепео
развејан.
* * *
Ену сам убио
угризом
Разљубка.
С другом се
књигом
родио страх.
Жена у плавом прозору
је моја
недосањана топлина.
* * *
Ена у кожи
црне мачке,
приказује
нов модел
жртве.
Остало стоји
на отвореном
простору.
Човечица
Звер
у кавезу.
На столу
хлеб –
молитве.
Човек
са бичем.
Ћутимо
одбегли
у сутон.
Возови живота
У молитви верског заноса
у сулудој љубавној вртешци
у притуљеном бунту обичајности
укрцан у чудне возове живота
касним на сахрану
сопствене наде.
Корачам по граници времешности
онемоћао расплићем јаву и видим:
Чувари снова побегли.
* * *
Ена, знаш ли
на какво су
плодно тле
падале твоје речи...
Катарза
Загледан у мехурић на зиду.
Чашу косовског вина испијам на екс.
Изгубљени одраз на сиси.
У еротској катарзи, немам времена
да се осврнем и погледам у ноћ
одбеглу у детињарију спаса.
Отресам копрену снова –
разголићен страх захуктао
у неизвесну будућност.
* * *
Стварност са тобом
дишем.
У твојој аури
спавам
под твојом кожом.
Пијанац
Себично испијам на рате
црно вино – нивелисано.
Желудачне киселине муљају
жестоко врење у изворима
трајних успомена рађања.
У очи се уселиле Панове фруле.
Врисак запара кожу иза уха.
Тражим свој зденац, планину –
дебело море, хад...
Хоћу да извор освојим одмах –
тамо сам требао јуче –
а крећем сад.
На вратима је, чујем, Кербер
а можда, чак, и Зевс сам.
Идем тамо да продам живот
да платим љубав за сан.
* * *
Многи изгубе
слику човека
на кратком
одстојању.
* * *
Мачке и стубови живота.
Кечеви – бандере вештице,
духови повампирене смрти.
Градимо беспредметно зло
које разара светове.
Једни то зову –
фаталност!
А, они, други –
бруталност.
Речи капљу
Никада нећеш сазнати
која је воћка стасала
у мени:
Тамо где прсли облаци
у пукотини
нуде сунце.
Санке:
речи капљу кроз
призиве.
Сломљено срце
предуго
ми друг.
Еротске скице
Кораком
преко светова
нудим ти
питомину подребрица.
Плексусе и жиле
виталних сплетова.
Цртам ти лепоте –
дарујем снове:
пејзаже ватре
еротске скице,
капљице воде
борове иглице
просипам небо
на твоје лице.
Злослут
Несрећа и злослут
утиснути – у стабло зла,
нестају у гробу
без димензија.
Нестишљиви експлодирају.
Кроз поре се увлаче у нас
и трају заједно са нама.
Црна мачка
Те ноћи у жустрој –
вожњи,
прегазио сам
црно маче.
Претрчавало ми пут.
Прегазио сам злослут –
несрећу што носи,
црну мачку.
Засузио и припојио
три прста унакрст.
Седам сам ноћи
заобилазио крвави траг.
Из ноћи у ноћ
црна мачка се
лепила за асфалт.
Мачку нико није заобилазио.
Газили су је обесни.
Тутњали осорни
јахачи друмова.
Разносећи мозак
црној мачки
журили су свом циљу.
Киша је спрала
последњи траг.
Црна мачка претворила се
у црни раскомадани асфалт.
Обесни јахачи друмова
газили су злослут путева.
Црне мачке су трајеле
утиснуте у теме асфалта.
Време је текло
у супротном смеру
од наших безобзирних жеља.
Узде
Још само са тобом
заискри делић детињства
неначет временом –
дрхтав у лету.
Наднет над безданом
одбријавам пола века –
једнако заробљен,
заплетен у мрежу.
Из прикрајка ослушкујем
живот – сан ми.
Чувам комад неба –
облака кишу што тече
кроз моја пресахла корита.
Затежем узде живота
и чујем свој повик:
Ђија!
Лажна носталгија
и бесловесна занесеност
не трпе губитке.
Мој бездан данас
једнако је дубок
као и јуче.
Излаза нема.
Најсигурнији сам
у својим рукама.
Маријо – жено
1.
Маријо: зар не знаш
моја си жуч, крв –
песак сумње.
Смрт ти је
лепа кочија моја
мржња опточена.
2.
Жено, девојко, дете:
покрет, намеру, бег –
заборави.
Осмех иза зуба
уместо језика
пред судијом.
3.
Ти, црна моја
т а ј н о.
Пилат сам твој ја.
Молим се убог
теби ко богу
уместо њему:
за нас.
4.
Маријо:
крв нек те прокуне
да те слепу
и голу
у катрану и перју
доведу к мени.
Да огањ до неба
сажеже пожуду моју.
5.
Нама је једном
изгледна тама:
крпе, прње, јад,
а не опело –
ковчег и вино
и песма над песмама.
Очај
Камење у џеповима
Камен и хтење
Камен камење
Камен у грудима
Хтење у пркосу
откамењени очај
Камени цвет.
Поларни дан
Још памтимо јутра
смештена између
два повечерја.
Начета чекањем.
Матине –
пешчано време.
Знам како пева песак
са обала твојих.
Хоћу – морам,
да горим жаром
заласка сунца
у дану карневала.
Треба ми да живимо
од данас:
још један поларни дан.
Ако си црна
не долази ми у сан.
УМЕСТО ПОГОВОРА
Човеку је све дато,
ништа –
ако понуђено не узме.
Човеков је ход по мукама, реч је у служби прегнућа да забележи тајне путовања, бављења собом, драгим особама – и последицама опстојања.
Красићев пут кроз непознато своје и непознато наше, обележен је већ више пута предсказаном и доказаном Еном. Ена је наследница М.М., власнице наслова прве збирке овог песника из београдског опуса, па и ако аутентична као М.М. и дуже је у песниковим забитима(«Разљубак», «Ена иза огледала», «Жена у плавом прозору», «Срце у трку»), тек толико је као М.М., или је, можда чак, није ни достигла јер, о Ени се још пише, за њом се још трага, псује и пита, а то може двојако да се тумачи:
Или је Ена заиста Красићева коначна илузија или је Владимир КРАСИЋ као песник коначно постао свестан своје Ахилове пете и сад се само чака стрела која ће погодити циљ.
Тако би могло да буде ако би се о Красићевој «Црној мачки» говорило само високопарним језиком.
Демонтира ле се тај поетско – високо парни апарат и пусти ли се срцу на вољу човек може мирне душе да каже:
«... па шта ако је тако?»
И тако треба прићи овој песниковој литургији бола, страсти и суноврата, треба прићи обичним, свакодневним схватањем и песника и стихова. Јер, зашто нам не би било све јасно зашто не и могуће да је баш тако како песник каже, ако нам његови стихови омогућавају да уронимо и у ову воду пролазности по којој плови брод «Црне мачке». Баш зато што имамо такво осећање, бележимо:
Ена је почела још једну маратонску трку. То што ћемо је овога пута чешће сретати и као предзнак смрти, долази са временом које све више постаје реални чинилац нашег опстојавања у свему па и у литератури.
Дакле, узмите у руке Красићеву «Црну мачку» и измерите с временом свој корак, своју снагу, имагинацију, снове: путеви срца су непремостиви и онолики су колико је срце у моћи да их пређе. Овај песник се није плашио ризика да о њима пише, зашто би смо се ми одрекли задовољства да га у томе пратимо.
Раде ЈОВИЋ