Насловна  Владимир Красић, књижевник  Човек из једног комада Књиге  Књижевна радионица "Владимир Красић"  Фото галерија  На претраживачу Звучни записи Контакт

ПРИЧЕ ИЗ АУТОБУСА

колумне

     Књига колумни  Владимира Красића, које  је свакодневно објављивао  са  својом фотографијом у левом углу  у  листовима "Вечерње  новости" и "Борба", стављена је у тврд повез под насловом "Кључеви краљице Драге".

     Владимир Красић је свакодневно  деведесетих година описивао свакодневне занимљиве и упечатљиве сцене о понашању и разговору путника београдског јавног превоза.

    Целокупан материјал и књига налазе  се у документацији НИГРО "Борба" и листовима "Вечерње новости" и "Борба" као и у архиви аутора.

Владимир КРАСИЋ

ПРИЧЕ ИЗ АУТОБУСА 

2001. Београд

ГОСПОЂА СА БУНДОМ

          Меша се мирис кухиње, тежак задах алкохола и зноја. Крајичком ноздрве човек у углу дува у уво средовечној плавуши и удише остатке парфема ''Нина Ричи''. Од Железника према Кеју ослобођења у Земуну граби аутобус 88 што носи гаражни број 1214. Свима је тешко у неописивој гужви. Напољу брише северац. Хладно, и око срца и у души. међу људима смрди, али је, ипак, топло. Гужва, колико тешка, толико и корисна. Прозори замагљени. средовечна плавуша у бунди од лисице врисну.

          - Шта си на мене навалио као да сам ти ја.. – цикће госпођа.

          - Госпођа носи бунду, а вози се аутобусом!? Смета јој гужва, поцепаће јој се бунда од овце. – штакће бркајлија у плавом мантилу с улошком.

          - И ти ми нешто знаш. Од овце? Ово је, бре, бунда од лисице. Последњу сам пару дала. – узвраћа дама са парфемом ала ''Нина Ричи''. – Ти имаш ауто, а ја бунду. Вози се сад својим аутом. Имаш и паре на књижици. Е, то се не види. Ја волим бунду, па сам штедела, мање јела.

          - Сви са бундама напоље. – кревељи се један пијанац.

          Врата се отварају. Северац дува. Госпођа с бундом излази. Са искривљеним штиклама, умало се на клизавици није поломила. Бунда од лисице поцепана испод левог рукава. Аутобус даље тутњи.

РЕЗЕРВИСАНО ЗА ИЗБЕГЛИЦЕ 

          Аутобус на линији 56, који носи гаражни број 1019, брекће Чукаричком падином, грабећи према Петловом брду. Ноћ притиска Београд. Бели аутобус искићен рекламама препознаје се по CLASSIC LIGHT и исцртаном круном тик изнад два ''SS'' не може да се прошири. Пун је ко око. Кости пуцају. Људи негодују. Псују рат. Млади седе – стари стоје. На четири седишта ћеретају Мухиба, Зухра, Сенад, Ненад и Петар из Сарајева. Не обраћају пажњу на путнике. Људи се загледају. Зачудо, не реагују.

          А прича тече. Девојке и младићи се зезају. Да не досађују својим родитељима и пријатељима беспослени возе се већ пети пут од Петловог брда до Зелењака, а онда до Земуна, па преседају, опет, за Петлово брдо. Докле тако? Кости пуцају, аутобус брекће. Избеглице се возе бесплатно. Успут, попуцаше чврсти рукохвати. Старци више немају могућност ни да стоје. Мухиба, Зухра, Сенад, Ненад и Петар се возе даље.

ГАЗДА ЈЕЗДА

          Притисла мука са свих страна. Догађаји у свету и код нас мењају тему разговора из јутра у јутро. Понекад је мук у аутобусу. Има дана када људи, једноставно, експлодирају. Звездочатци то објашњавају положајем звезда, а лекари повећаним или смањеним ваздушним притиском, психијатри ''депресивним временом''... Ових дана живот нам је загорчао, а неке увесељавао господин Језда. Несрећници који су на брзину хтели да се обогате и живе од камата сада кукају на сав глас. Злобници који, пак, нису имали ништа сада се смејуље и ко веле ''тако нам и треба''.

          Аутобус БГ 665-37 са гаражним бројем 1031 искићен је разним цедуљицама. Приватна радња ''Килер'' рекламира своје услуге за поправку аутомобилских хладњака. Човек са Карабурме залепио иза возача и оглас исписан црвеном оловком. Он мења двособан стан на Карабурми за већи а телефон је774-0... Са десне стране на прозору цедуљица. Читам доста лош рукопис:

''Отишао Јездица

оставио тугу

највише га воле

штедише на југу''

          - Лепо им је сместио онај човек промена – коментарише господин са пепито качкетом.

          - Ојадио народ. Човек више не зна коме да верује. А умало не постаде председник. – узвраћа чикица ослањајући се на свој штап.

          - А где си ти поранио Милане? – упита га господин са пепито качкетом.

          - Да ухватим ред код Дафине. Треба ми број. – рече Милан.

          - А ако и она збрише?

          - Неће ваљда. У њу, некако, верујем – ослања се Милан на штап.

          Аутобус стаде код хотела ''Београд''. Човек са штапом пође пречицом према ''Лондону'', а господин са пепито качкетом крену Сарајевском. Свако у своју банку. Са својом тугом и понеком марком.

ГОСПОДИН СА ПЕЈЏЕРОМ

          Нема аутобуса у градском превозу Београда који није ишаран по оној ''имена луда налазе се свуда''. На задњој платформи аутобуса 53, БГ 920-547 потписали су се Тања, Дача, Чале... И, ''Весна, волим те''. На релацији Зелени венац – Видиковац тискају се људи у локалном бусу.

          Возач нервозан. Притисао народ, а ''преломаш'' се савија, јечи, стење. Клаустофобични комшија се гуши. Хоће да искочи, истрчи. Не може из своје коже. Многи дремају и полуотворених очију осматрају где су. У једном тренутку чује се реско пискање.

          - Пејџер – шапће путник човеку до себе. – Господин има пејџер, а вози се аутобусом!?

          - Па, то је немогуће. Пејџере носе бизнисмени, пословни људи, директори. Овог гољу нама ни пас за шта да уједе. То ми је сумњиво. Зашто се вози аутобусом ако има пејџер?

          - Можда је полицајац. Ал, они немају пејџере – сам закључује и одговара трећи путник.

          Господин са пејџером погледа значајно у своју справичицу и изађе. Људи остадоше у чуду. Скоројевић, рече неко, а аутобус настави да стење. Осећа се опори мирис гуме. Педесет тројка са гаражним бројем 1179 граби према Видиковцу.  

РАДИ ЗА ЦАРА

          Од Ресника до Бирчанинове граби аутобус 47. Пун као око. У углу сељанка са две канте. Омамљује мирис још непреврелог сира. Поред ње госпођа са јако натапираном косом са које се шири опори мирис лака. Аутобус поскакује, а у истом ритму звецка кантар завијен у новине, што га у руци држи човек са масним ободом шешира. Необријан са огромним шакама, љуља се, сав отежао, држећи се за рукохват.

          - Јеси ли чуо онај виц о Јапанцу? – пита младић другара до себе.

          - Нисам, а и какве ми везе имамо са њима? Они имају пуне џепове јена и долара. Баш их брига. – узвраћа дечак са фризуром ''ала печурка''.

          - Питао, јебо те, наш човек Јапанца како и колико ради и за коју лову. Јапанац му каже: ''Ја радим два сата за себе, два сата за цара и четири за Јапан. И не жалим се.'' – прича младић са дугом косом и шишкама.

          - А шта му рече наш чова? – опет ће онај са косом ''ала печурка''.

          - Снађе се одмах баџа из Југе и вели: ''И ја радим за себе два сата дневно, цара немам, а за Јапан ме баш брига.'' – заврши причу дугокоси.

          Аутобус стиже у Бирчанинову.

          - Јебо те аутобус. Закаснили смо читав сат – рече први младић.

          - Шта би се десило да смо стигли сат раније? Ко те пита – рече други.

ГОСПОДИН ПО БОНТОНУ

          Право је задовољство слушати досетке у препуним аутобусима ГСБ.

          - Зашто, децо, не уступате место старијима- пита бака која још не признаје своју шездесету. Дечаци и девојчице у аутобусу 15 на релацији Земун Нови град – Зелени венац са гаражним бројем 437 нити чују нити примећују то што држећа бака говори.

          - Све се окренуло наопачке. Ми смо бар уважавали старије. Поштовали труднице и мајке са децом. Ова деца не знају ни шта је то бонтон – наглашено изговара последнју реч углађени господин  од педесет година.

          Дувачи балончића од жвака које су на измаку гледају кроз господина. Заправо, они га не ''констатују''. Један дугокоси завлачи својој ''риби'' руку испод широког џемпера са преднје стране. Девојчица са рашчупаном косом му шара језиком иза ува. Човек што се влада по бонтону припрема се да изађе. Врата се отварају.

          - Ћао, педеру стари – добацује мрзовољан дечак у плавој јакни. – Прочитај онај твој бонтон.

          - То је страшно ружно! Срам те било – удари крв у лице лепо углађеном господину и врата се отворише.

          - Јебо ти ја матер – рече господин по бонтону и за нјим се склопише врата аутобуса БГ 829-56.

          И тако, све по бонтону од Горнјег града до Зелењака. И, по списку, наравно.

БАНКА НА СТАДИОНУ

          Страствени коцкари никада, по правилу, не причају о изгубљеним партијама. Сами са својом мукоми новом комбинацијом припремају се за следећи рулет. У аутобусима главна тема разговора су ових дана Јездимир Васиљевић и Дафина Милановић. О њима не говоре штедише. Коментаришу они други што чекају да ''комшији цркне крава''.

          - Нема више оне ''алај волим овај режим, марка скаче а ја лежим''- коментарише гласно огромни рмпајлија у аутобусу број 84 на линији Зелени венац – Галеника.

          - За кукање је одређена нова локација. Више нема узнемиравања јавности.Сви иду на стадион. На јужном делу благајне моћи ће да псују, вичу и грицкајући семенке очекују бројеве. Е, што ми је мило – узвраћа господин са шеширом и кожном ташном.

          - Добро су прошли. Замисли да су се постројили на Ушће где им из контејнера дају бројеве, а онда трче преко моста да ухвате нови ред – покушава да буде духовита госпођа у капуту ''каки'' боје.

          Неколико раноранилаца у аутобусу што носи гаражни број 426 само хукће и преврће очима. Њима није до шале. Морају да промене три превоза да би стигли до стадиона.

          - Ма, људи моји, нису ни то лако стечане девизе. Муче се ови јадници целу ноћ, носе термосе са кафом, столице и ћебад. То је, бре, теже него да радиш – смешка се бркајлија који се са обе руке ухватио за шипку и никоме не да нимало места.

          Аутобус БГ 772-85 стиже на Зелени венац. Многи одоше на своја радна места.

''БОЛЕ МЕ МИШИЋИ''

          Тролејбус број 41 који саобраћа од Бањице до Студентског трга заноси се под теретом. Цвиле троле. Путници поскакују. Преко пута меморијалног центра улази чикица коме се, под теретом година, тресу руке. Са прве столице скаче моја колегиница новинар.

          - Изволите, господине, сместите се овде. Тако, само полако. Ето, сад је добро – помаже му колегиница да седне.

          Тик поред господина што му дрхте руке и клецају колена заваљена у столицу седи девојчица. Лице намазано као у индијанског ратника. На њој кожњак са огромним опасачем који виси преко стомачића који се надима. На себи има поцепане фармерке и жваће гуму. Гледа одсутно кроз прљаво стакло десног бока тролејбуса 41. Госпођа што седи иза девојчице блазираног погледа и понашања обраћа се мојој колегиници.

          - Могла је ова драга девојчица да уступи чики место. Нисте баш морали ви. Ево, сада ће вам она уступити место – говори умилним гласом жена на чијем лицу се очитава доброта.

          - Молим – штрецну се клинка што се '' не пали на гурку'' – Пазите, молим вас, ја да уступим место. Па, боле ме мишићи, издекламова жвакачица измучене гумене посластице.

          - Сине, ја сам пензионер. Иначе сам била школски лекар. А, што се тиче мишића они морају да се одржавају. Понекад мора и усисивач кући да се узме, да се буде у покрету – рече жена што јој се очитава доброта на лицу.

          Клинка преврну и мљацну своју жваку гласно.

          - Па, видите, људи, да је боле... мишићи – добаци неко из гужве.

          Тролејбус стаде. Девојчица истрча у Таковској код поште. Момак што је стајао наслоњен на електрични стуб дохвати је за бедра и навуче на своје мишиће.

ГОСПОЂА СА ПОМАДОМ 

          Експресни аутобус 56 на релацији Петлово брдо – Зелени венац сваког јутра ''пуца'' од тежине. Да може да се прошири био би опет тесан да прими уснуле људе што зором крећу пут административног центра. На свим станицама је таква гужва да је прави подвиг угурати се иза пнеуматских врата која разбијају кичму и читава леђа.

          Јутрос је била уобичајена тишина. Свако са својим мислима у полудремежу љуља се у ритму повијања волана како то возач хоће. На средини, притиснута са свих страна, стоји госпођа у искрзаном капуту боје мастила. На брзину зачешљана. Лице са тачно 15 туфни од помаде. Избројао сам их на бради, подбратку, на образима и челу. Госпођа у капуту боје мастила на брзину није успела да размаже своју ''геровитал'' помаду.

          Људи је са чудом гледају. Госпођа се чуди што је гледају. Нико не реагује. Госпођа повремено забацује главу и тако сређује дугу косу.

          - Никоме није лако. Човек не стигне ни у огледало да се погледа – као скреће пажњу проседи господин.

          - Туга је то. Само трчимо и немамо времена за нормалан живот – одвраћа човек у браон качкету.

          Аутобус 56 Е стоји испред семафора. Поред аутобуса ''ауди''. На предњем седишту госпођа пребацила ногу преко ноге. Севају бутине до ''горе''. Полако се шминка. Ни она нема времена.

ГОСПОДИН ЈЕ ДРУГ 

          У последње време на јавним местима људи се веома ''сликовито'' изражавају. Згодна прилика се користи да се некоме ко нам је ''стао на жуљ'' поброји ''све по списку''. У аутобус 75 на релацији Зелени венац – Бежанијско гробље са гаражним бројем 1124 улази човек са путном торбом.

          - Здраво Добривоје, маше му господин са несесером који се цакли.

          - Мој Милане, друже стари. Нисам те видео друже већ пет година, сав срећан иде у сусрет Добривоје једва се придржавајући.

          Милан поцрвенео. Нешто му није право. Добривоје схвата грешку. Види се, Добривоје је човек који се увек ''дочека на ноге''. Не да се.

          - Бога ми, ти си, Милане, прави господин. Више не долазиш доле. Нема те. Ухватио си се Београда и ни макац, одобровољава га Добривоје.

          - Шта има ново у нашем крају, значајно ће Милан. Јесу ли ме они моји заборавили. Чуј, спомиње ли ме неко, пита Милан.

          - Па, да ти право кажем и спомињу и не спомињу. Али, господине мој Милане, мајку, богами – мајку ти најчешће спомињу, плану Добривоје из само њему знаних разлога.

          Милан сиђе без поздрава. Добривоје настави према Бежанијској коси и промрмља.

          - Господин није друг. А звао ме је на разговор када сам га пре много година ословио са господине. Претио и викао како је он друг.

НАПАЉИВАЊЕ НАРОДА

          Једва сам дочекао пролеће. Разлог је вишеструки. Када путници у аутобусима дођу лакши за своје тешке зимске капуте, бунде, фатиране јакне на сваког петог добиће се још једно празно место. Па сад, ако имате дигитрон, онда то изгледа овако. Ако аутобус може да прими стотину путника зими, онда се у пролеће направи места за још десеторо. А, кад дође лето ни санкције нам ништа неће моћи. Угураће се две стотине. Аутобус 23 БГ 594-83 од Карабурме према Видиковцу повезује два краја Београда. E, у том аутобусу, у коме се ''мењају годишња доба'', јер пролази поред Аде Циганлије је право место за напаљивање народа.

          Први деколтеи, шлицеви са предње и задње стране на сукњицама, гола рамена и слободне фризуре већ обећавају богату забаву на овој релацији.

          - Ако хоћеш са мном да оствариш сан мораш да издржиш целу ноћ и дан – каже клинка свом вршнјаку.

          - Гледају деца свашта на телевизији. Копирају све. упијају ко сунђер. Синоћ била Венди и, ето, мала се разголитила – као протестује чикица који стоји тик уз седамнаестогодишњаке.

          - Хоћу свашта да ти радим – на платформи да те сладим, моја Венди онде седни – рече кандидат за фрајера својој пролећно одевеној риби и гурну је на слободно место.

          Чикица поцрвене. Крв му јурнула у лице. Немоћан није успео да прослови ни једну. Годишњак што се зајапурио од топлине крну својој драгој језик у влажна уста. Путници гледају кроз прозор.

ВАСПИТАН ЧОВЕК

          У кругу двојке, и шире, круже тролејбуси, трамваји и понеки аутобус. У строгом центру се од вајкада возио углађен и лепо васпитан свет. То су возила у којима се почесто чује и упозорење на лепо понашање. Сцене између Славије и Трга Републике или од Железничке станице до Вука и целом улицом 27. марта су много темпераментније него у аутобусима који иду до Видиковца, Борче, Миријева... Заваљен у седиште, господин одевен по последњој моди ставио на нос наочаре за сунце.

          - Дајте, госпођо, те кесе да вам придржим, рече жени до себе господин са тамним наочарима.

          - О, тако сте љубазни и добри. Покидаше ми руке. Баш вам захваљујем, подиже своје две огромне кесе прелепа плавуша чији опојни мирис предивног парфема чини угодност целом тролејбусу.

          - Драго ми је кад видим лепо васпитаног човека. сада просто не можеш да наиђеш на каваљера и џентлмена, шапће да би сви чули вижљаста црнка са зеленим очима.

          - У ове две кесе стало је три милиона. Купила сам мало пршуте, мало качкаваља, нашла сам и кавијар и све тако неке ситнице, хвали се плавојка а кесе као да се отворише па мирис хране надвлада све остале.

          Испред ''Касине'' на Теразијама пренеражене госпође констатоваше да је ''лепо васпитан човек'' испарио. Као да је у земљу пропао. Заједно са кесама тешким три милиона динара.

          - Одакле јој толике паре. Три милиона у две кесе. Тако јој и треба. Ја од тога живим месец дана, коментарише господин који је до малочас стајао иза хвалисавих госпођа.

          Ојађене  жене се изгубише у маси. Лепо васпитан човек је бероватно променио тролејбус. Времена су тешка. Жене чвршће стегнуше своје торбе.

БЕСПЛАТНА ВОЖЊА

          Код сајма као да га Бог спусти с неба појави се аутобус број 53 БГ 963-463 потпуно празан. Никако ми није јасно како је од Зеленог венца дојездио без и једног путника. Настаде гужва. Ми јачи заузесмо места а старци, жене и остали немоћници добише шансу да се дохвате рукохвата. Е, сад настаде проблем. Они који су сели а нису успели да ''шлогирају'' своју ''пантљичару'' морају до аутомата за поништавање. То је тај најтежи део посла. Ако не поништиш карту ухватиће те контрола. Ако устанеш заузеће ти место. Једно кајање ти не гине.

          - Сине, дај леба ти, поништи ми, ево, овде на двојци. Пази само један одсечак, моли старија жена дечака испред себе са белом танком јакном и шареном мајицом.

          - Ма, оставите то. Нико не плаћа. Што да кварите карту. Чувајте, па ако наиђе контрола а ви дајте да поништимо. Ни ја не плаћам. Ко вас пита, победоносно ће будући фрајер.

          - Па, добро, добро сине. И избеглице се возе џабе. Што смо ми домаћи гори од њих, покушава да нађе разлог за себе старија жена у црнини.

          - Дошао прави комунизам – своје не дам туђе дирам, јави се стихоклепац што се кеши на шипки.

          Аутобус са гаражним бројем 1210 граби према Бановом брду. Са Аде Циганлије навали нови талас већ разголићених будућих купача. Тискају се минићи и смештају задњице разних величина и обима у сваки слободни простор. Нико од будућих купача и не вади своју ''пантљичару''. Аутобус вози у неки неизвесни комунизам.

БАКА СА ШТАПОМ

          Код правног факултета у трамвај број 10, који саобраћа на релацији Калемегдан (''Беко'') – Бањица, улази бака забрађена браон марамом са цветићима. На њој плава излизана сукња, а опасана плавом кецељом са цветићима. Огрнута црним исћебаним пуловером са јако дебелим наочарима ослања се на штап.

          - Нека, нека – не устајте. Ја сам лепо васпитана од малена. Можда сте болесни кад већ седите на резервисано за кљакаве и старе. Ма, шта фали мени. Бака је напунила тек 73 године. Постојаћу ја ћерко – прича бакако навијена показујући своју горњу металну ''тројку''.

          На држеће 73 године што се ослањају на штап нико не обраћа пажњу. тинејџерка гледа кроз прозор и ништа – не чује.

          Код Карађорђевог парка тинејџерка са црним хеланкама замакну иза шипке и сиђе.

          - Ма, седи ћерко. Деца су наше највеће богаство. Мораш због њих. Да дочекају старост – устаде бака.

          У трамвају нико не обраћа пажњу. Мајка са двоје деце седе на бакино место. Трамвај шклопоће, тутњи низбрдицом према аутокоманди. Бака једва успева да балансира штапом и придржава се једном руком за рукохват. У трамвају са гаражним бројем 285 нико не обраћа пажњу. Свако је овде са својим проблемима. Дебеле наочаре се замаглиле. Бака са штапом и својих 73 ћути. Трамвај иде даље.

ДАВЉЕНИК И СЛАМКА

          Никада аутобуси нису били таква јавна причаоница као ових дана. То је сада постало најбоље место да човек исприча виц. У аутобусу можете да псујете владу. Да се љутите на државу, полицију и војску. Као у Хајд парку може се одржати кратак говор. Ако сте љути можете, под условом да сте јачи, да опалите шамар свом сапутнику. Приче у које нису веровали они што су вечито били ''у возном стању'' сада осведочују. Зато је, колико тужно и тешко, у аутобису занимљивије него у позоришту.

          Педесет тројка граби према Видиковцу. Негде код Кошутњака, баш код водоторња, излеће захуктали ''варбург''. Возач спретно и одлучно притиска кочницу. Путници у сендвич лете према предњој платформи. Плавуша што је преко главе пребацила своју торбу коју држи испред себе тик на стомачићу, губи равнотежу и хвата се за рукав господина који стоји као срастао са држачем рукохвата. Резак звук парања показује да је господину из нараменице извучен рукав.

          - Шта сте ми то урадили, госпођо – дрекну запрепашћено ојађени господин.

          - Извините, опростите, јао што сам урадила. Нисам имала за шта да се ухватим – побледела плавуша поче да се правда.

          - Могли сте да се ухватите за... доле, мало ниже, охрабри се господинпонижавајући госпођу.

          - Срам вас било. Па, ја нисам дављеник па да се хватам за сламку – изговори ко из топа бледо лице које букну као булка.

          У аутобусу 53 циркус. Мало је фалило да дама добије аплауз. Господин са поцепаним рукавом сиђе код Скојевског насеља. Плавуша на следећој станици.

ГУМИЦА НА ШТАПУ

          Фазони и форе су у моди. Користе их и стари и млади. У аутобусу 26, који саобраћа од Студентског трга до Централног гробља, и даље господин од седамдесет лета једва успева да одржи равнотежу ослањајући се левом за рукохват, а десном на свој огуљени штап. Поред њега, заваљен у седиште, седи фрајер са избледелом јакном од џинса и упадљивим знаком ''дисел''.

          Господин би да седне. Очигледно је да му је непријатно да се обрати младићу. Господин поче да лупка штапом по поду аутобуса.

          - Деда, што не ставиш гумицу на тај твој штап да не лупаш ко Дамњанов Зеленко, избаци своју фору момак заваљен у седишту.

          - Е, сине мој, да је твој ћале ставио гумицу, ја бих имао сада место у аутобусу, изговори господин са штапом ''свој'' фазон.

          Поражен и насамарен младић истрча из аутобуса. На фору и фазон нико не обраћа пажњу. Госпођа у углу стави руку на уста да обузда смех. Код Централног гробља господин лагано изађе и упути се према продавници цвећа.

МАМИН ПАРИЖАНИН

          Трамвај ''тројка'' клизи од Мостара према Сајму и даље. Људи припијени једно уз друго проналазе понеко место за долазеће путнике. На станици код Сајма код првих врата човек испред себе гура малишана од десетак година.

          - Поштоване сестре и браћо, пустите нас да уђемо. Хајде, мали мој Парижанине, уђи. Сам си крив. Ето, вози се у овом прљавом трамвају.

          Десетогодишњак са јефтиним тамним наочарима за сунце које су му пале на носић се кочоперно се пробија на прву платформу. У плавој шушкавац јакни и ранчићем на леђима дечак једва успева да се држи за шипку. Са његове десне стране је накинђурена мама.

          - Сестре и браћо, само мало простора за нашег малишана – опет се оглашава пријатељски господин коме ништа није по вољи.

          Људи очас посла направише место мами са белом бундом и дечаку са  плавом јакном.

          - Гурај се када нећеш да живиш у Паризу. Ето, то ти је Београд. Уместо да будеш господин – рече још једном господин и сиђе на следећој станици.

          Трамвај са гаражним бројем 299 граби према Раковици. Дечак и мама са бундом заузеше два слободна места.

          - Овде су најбољи људи на свет. Тако волим Београд – нагну се дечак према мајци.

          - Ћути, шта ти знаш. Видиш како је све овде прљаво – рече госпођа са белом бундом.

МАМИНА ДЕВОЈЧИЦА

          Аутобус 16 на релацији од Новог Београда до Карабурме граби преко Саве жилом куцавицом према Зеленом венцу. На другом седишту поред прозора са десне стране седи лепа црнка. У крилу држи четверогодишњу кћер. Поред маме и девојчице седи средовечни господин са несесером у руци.

          - Буци, буци, буци – напућеним устима обраћа се детету углађени господин.

          Мало затим господин помилова девојчицу и уштину благо за обрашчиће. Очигледно је да јој се чика допада. Мало се и она смејуљи и крије главицу у мамина недра. Играју се ''жмурке''. У једном тренутку чика се нагну и пуче пољубац. Радост на оба лица.

          - Срам вас било. С којим правом љубите моје дете. Ја не дозвољавам да ми дете љуби непознат човек. Можда сте болесни – поче да сикће увређена лепа црнка тридесетих година.

          - Прво, ја сам здрав ко дрен. Друго, ви ми се веома свиђате и зато сам пољубио мамину девојчицу – осмели се напасно разнежени мушкарчина.

          Пошто су међусобно изменили и неколико реченица које су неприличне да се овде спомену напасни господин и увређена мамица нађоше заједнички језик. Лепотица је још мало држала дистанцу, а онда мамина девојчица рашири рукице и пређе код чике у крило. На крају улице 29. новембра ''љути непријатељи'' изађоше из шеснаестице. Лепо васпитана дама и напасни господин.

ШАМАР ВАСПИТАЊА

          Са Главне железничке станице за Сремчицу аутобус 511 са гаражним бројем 502 граби Булеваром Војводе Мишића. На станици код Сајма поред врата стоји лепо одевен господин који не жели никоме да направи место да сиђе. Жене и деца се пробијају и некако провлаче успевајући да последњим напором изађу из препуног возила. И баш тада, када је најтеже, лепо одевени господин се ''проширује'' намерно ометајући путнике.

          Од станице до станице слика је иста. Господину прилази младић који је пристигао на ред да и он сиђе. Жгољав, неугледан и некако ситан, више дечак него младић, обрати се лепо одевеном господину.

          - Најљубазније вас молим да направите мало места да сиђемо, рече Жгољавко.

          - Ма, носи се и пролази, узврати лепо одевен господин.

          - Стварно је много тешко. Молим вас учините напор и направите мало места, опет ће најучтивије младић.

          У том тренутку господин се још више ''прошири'' и своју леву пребаци на један, а десну руку на други рукохват. Стаде колона излазећих питника. Господин ни макац. Тог тренутка севну жесток шамар. Господин у гарду спусти обе руке а жене, деца и старци почеше мирно да излазе без проблема и гужве.

          Аутору корисног шамара признање су одавали благим смешком. У аутобусу више није било никаквих проблема. Настављају се уобичајене чарке. Средина се креће без икаквих проблема, напред.

ТРИ МИНЂУШЕ

          На прва врата ''шеснаестице'' на релацији Нови Београд – Карабурма улази чикица у капуту браон боје. На глави плетена капа до пола ушију. Његово дугуљасто лице зачас пређе од прве платформе до седишта иза кога стоји аутомат за поништавање карата. Да га маса не би даље носила чикица се у последњем тренутку ухвати за шипку. На седишту крај аутомата седи више дечак него момак. Гледа одсутно и баш га брига ''што Мађарска нема море''.

          Чикица у браон искрзаном капуту коментарише за себе, али и за околину.

          - Е, кад сам ја био млад. Ја сам свима устајао у аутобусу.

 У том тренутку покрену се глава момка што је више дечак него лепо васпитан будући господин. На десном уху три минђушице које га вероватно чувају од урока.

          - Ћути, бре, матори! У твоје време није ни било аутобуса.

          Возач нервозно притисну гас. Маса се заталаса и чикица се очас пребаци на средину. Одједном завлада мрак. ''Шеснаестица'' је грабила кроз теразијски тунел избијајући код Дома омладине. Ту лежерно сиђе наш јунак са три минђуше против урока. На његово место седе дечачић са коњским репом чији крај придржава зубима. Поред дугокосог мајка са двоје деце једва успева да их задржи приљубљене уз своје ноге које клецају под теретом торби.
 

КОНТРОЛА КОНТРОЛОРА

          На сву муку ојађеним путницима у аутобусима ГСП као шлаг дођу стварно ретки контролори.

          - Молим вас припремите своје преплатне карте – иду љубазни људи у плавом. – Добро, уписаћу одмах број на маркици пропустила сам – правда се госпођа која једва успева да затвори своју торбу притиснуту на груди.

          - Вашу карту, господине, молим – љубазно се обраћа човеку заваљеном у седиште човек у плавом оделу.

          - Зашто, молим? Ко сте ви, хоћу да се легитимишете – подиже поглед господин заваљен у седишту поред отвореног прозора.

          Човек у плавом оделу извади и љубазно показа господину своју легитимацију контролора. Господин заваљен у седиште узима легитимацију и баца је кроз прозор.

          - Тако, више нисте контролор – рече и настави да чита новине.

ФЛАШОМ У ГЛАВУ

          Нервозан народ у кругу ''двојке'' претрчава из аутобуса у трамваје, из трамваја у тролејбусе – и тако у круг. Притисли облаци и оморина. Госпође са препуним торбама и господа са својим проблемима препричавају згоде и незгоде са новим ценама.

          - Купио сам цигарете за ''два дечака''. У у џепу имам још једног за хлеб – прича свом сапутнику у жаргону чикица са беретком.

          - За ''Андрића'' се више ништа не може купити. А сада једна цигарета кошта колико и једна ''девојчица'' – одговара други.

          Код ''Београђанке'' кроз гужву пробија се трамвај. Врисак. Трамвај закачио девојку. Гомила људи јури. Сви би да помогну. 

          - Воде, воде, дајте воду – виче унезверена жена.

          - Ево, ево воде – довикује човек и пружа флашу од ''Швепса''.

          Девојка се опоравља и полако долази к себи.

          - Вратите ми флашу од ''Швепса'', моја је – јави се власник.

          - Девојка је повређена а ти тражиш флашу – разљути се путник што држи туђу флашу у руци. И, флаша се нађе на глави њеног власника.

          Власник флаше од ''Швепса'' паде на плочник. У исто време некако стиже и хитна помоћ. Човека са повређеном главом угураше у аутомобил. Опорављена девојка настави својим путем. Власника флаше одвезоше у болницу.

СТАРИЦА СА ШТАПОМ

          Јуриш путника на слободна места у аутобусима и тролејбусима ГСБ је прави спектакл. Сцене су најдраматичније на почетним станицама. Наравно, побеђују млади и јаки. Место добијају и енергична старија господа када успеју да се дохвате својим кошчатим рукама за шипку и дрекну: НЕ ГУРАЈ СЕ, ПОЛАКО!

          У тролејбус број 40 на линији Бањица – Звездара код Војно – медицинске академије на предња врата улази старија госпођа ослањајући се на штап. На првом седишту седи угледни и надалеко познати фоторепортер. Госпођа је млађа од фоторепортера који јој уступа место и помаже да се смести на седиште.

          - Дошла су тешка времена. Не може инвалид ни до места да дође – прича за себе госпођа са штапом.

          - Дај да ти држим те ствари – обраћа се поново једном господину и прихвата торбу.

          Путници схватају да су супружници па и господину уступају место. Пошто им то место ''припада по закону'' госпођа и господин никоме не захваљују.

          - Мука је то велика – шапуће старија дама својој пријатељици.

          На последњој станици на Звездари силазе путници. Госпођа са штапом скоро истрча. На штап не само да се не ослања већ га живахно врти у десној руци. Тако то, ваљда, треба. А, и корисно је.

ОПЕРАЦИЈА НОВЧАНИК

          Највеће присталице гужви у аутобусу, трамвајима и тролејбусима су џепароши и настране особе. И једни и други се окористе. Свако на свој начин. Изводе своју операцију по припремљеном сценарију и одабраној жртви. Да задовољство дуже траје побринуло се и ГСБ. Мамутске линије на релацији Карабурма – Видиковац или Карабурма – Нови Београд су прича за себе. Ова прича је из аутобуса 88 што граби између Новог Београда и Железника.

          На станици преко пута центра ''Сава'' на ауто путу према Сајму тиска се свет. Смењују се препуни аутобуси у које нико не може да уђе. Момак атлетски грађен покушава да се угура у аутобус 88, али му никако не полази за руком. Момак је крајње љубазан. Са обе руке се држи за врата и грудима гура човека испред себе.

          - Тако, тако господине, гурните мало јаче кад ови неће да направе место – храбри га старији господин на његовим грудима.

          - Пустите нас унутра, направите мало места за господина. Ово није само ваш аутобус. Срамота, људи – моли и гура својим широким грудима атлета што се чврсто држи за врата која се полако затварају.

          - Хвала вам младићу – каже господин и врата се затварају.

          Млади атлета повлачи руке и искаче из аутобуса, а затим бежи. Нико не схвата. Из задњег џепа старијег господина ''преселио'' се новчаник у џеп атлете. Своју дневницу за ''помоћ'' старцу атлетски грађен момак је ''зарадио''.

СТАРАЦ БЕЗ КАРТЕ

          Притисла оморина, а људи окупљени око аутобуса 511 који од железничке станице тачно по реду вожње креће пут Сремчице. У општем хаосу људи се сударају, трчећи на све четири стране света. Једни према трамвају, други са путним торбама према полупразним перонима за возове: север и југ, трећи према Калемегдану и горе према Славији. Сви са својим бригама.

          - Па шта је ово људи? У аутобус сви улазе а нико не излази –као шали се један брка.

          - Вози Баћо, ко те пита. Вози и не отварај до Сремчице – саветује возачу један клинац у џинсу.

          Тик уз затворена врата покушава да се пробије кроз опаку гужву старац са краватом и уредном белом кошуљом и сакоом. Миц по миц и господин са краватом се некако проби до возача.

          - Господине, молим вас љубазно, ја немам ни пребијене паре у џепу. Могу ли до Сремчице – гледа старина у возача и не трепће.

          - Вози се чича ко те пита. Са својим поштењем нећеш далеко да догураш – саветује га млада дама.

          Возач као да је затечен. Гледа у старца и просто не верује.

          - Возите се на моју одговорност. Ако буде контроле ја ћу карту платити. Дотле се шверцујемо заједно. Знате, не памтим када ми је неко тако љубазно рекао да нема пара. Све схватам – рече возач пребацујући из друге у трећу.

          Аутобус за Сремчицу са десетак шверцера који су се јавно легитимисали као такви тутњи својом трасом. Они поносни што краду државно, а старина постиђен што нема да плати.

БЕЗ ПРОМАЈЕ

          Температура у аутобусима ГСБ већ премашује тридесети подеок. У покретном ''лонцу за кување'' је прави пакао. Људима са слабим срцем се не препоручује вожња у такозваним шпицевима. У душегупкама велеграда људи у безнађу траже могућа решења за бољи градски превоз.

          - Најбоље би било да неко нареди да се у свим аутобусима поскидају сва седишта. Било би више места, а и сви би, коначно, били ранвоправни – коментарише госпођа у плавакастој блузици од кинеске свиле.

          - Е, да је среће па да у летњим временима имамо и аутобусе са отвореним кровом. Тада не би било промаје и не би се свађали око тога да ли треба да отворимо или затворимо прозор, подигнемо или спустимо клапну на крову – стручно коментарише друга госпођа са наочарима на носу притешњена између два стасита момка.

          Аутобус 23 тутњи између Карабурме и Видиковца. Повија се у ритму који диктира возач и маса која даје такт таласању ознојених тела.

          - Што си се тако наслонио на мене, идиоту један – вришти госпођа у црном са отежалим цегерима.

          - Нисам се ја на вас наслонио него сте ми сели, госпођо, у крило. Сиђите већ једном – одговара младић у џинсу.

          - Боже, поштена жена не може нигде поштено ни да стане од ових напасника - настави госпођа да коментарише и поче да се пробија према излазним вратима.

ВОЖЊА ЗА ГАРАЖУ

          Почетна и последња аутобуска станица на свим линијама ГСБ имају две ознаке: код једне путници силазе, и десет метара даље, код друге путници улазе. У последње време ову раздаљину од десет метара путници премошћују тако што одбијају да изађу на последњој како би обезбедили места на почетној станици.

          Млад возач, плав, онизак – познат редовним путницима аутобуса 56. Када је он за воланом релација између Зеленог венца и Петловог брда преваљује се за најкраће време. Спретан, одлучан и сигуран за воланом улива поверење али и страх. На последњој станици на Зеленом венцу излазе придошли и у аутобус утрчавају нови путници. Спретни и одлучни возач саопштава да возило иде у гаражу.

          - То је трик. Хоће да нас избаци – каже госпођа која је између ногу сместила два пуна цегера зелениша.

          - Сиђите људи, идем у гаражу – комадује возач, а путници гледају кроз прозор.

          Врата се затварају и аутобус пуним гасом креће према Карабурми. Путници збуњени гледају. Неки панично вичу. Возач не обраћа пажњу. Дошло је његових пет минута. Негде пред крај Карабурме, уз шкрипу кочница, дуплак се зауставља. Сви трче према вратима и аутобус се празни. Пуним гасом наставља пут за гаражу. Путници псују и негодују прелазећи на супротну страну одакле треба да наиђе следећибус за центар града.

          После десет минута долази 56 са истим возачем који се зауставља. У аутобус утрчавају сви. Опет пун гас и аутобус јури према Петловом брду. Они који нису обратили пажњу у који су аутобус ушли негодују. Код Мостарске петље зауставља се педесетшестица. Опет трка. Возило напушта друга насамарена група. Они са Зеленог венца остају и стижу на Петлово брдо пре свих путника који су остали на Зеленом венцу да чекају редовну линију.

ГОСПОЂИ СМЕТА ПРОМАЈА

          Полупразан тролејбус 40 граби са Звездаре према Бањици. Путници се љуљају као заковани за рукохвате. Темература у возилу одавно прешла тридесет и  пети подеок. На задњем седишту госпођа са црном хаљиноми наочарима на носу гледа одсутно. Поред ње петогодишња девојчица са плавим очима игра се прстићима ослоњена обрашчићем на прозорско стакло. Господин у карираној кошуљи са огромним шакама подиже клапну на крову за довод свежег ваздуха.

          - Молим вас, одмах затворите. Како сте то неувиђавни. Смета ми промаја. Бије ми право у главу – поче да штекће госпођа у црнини.

          - Госпођо, пређите на седиште иза ваших леђа и неће вам дувати – рече девојка у танкој белој блузи.

          - Ма људи, дува детету, смета му промаја – упорна је госпођа у црном.

          Господин у карираној кошуљи и са огромним шакама спусти клапну на крову тролејбуса. Девојчица са плавим очима сва у зноју гледа зачуђено у госпођу што брине да јој не смета промаја. Код болнице ''Драгиша Мишовић'' госпођа којој смета промаја изађе из тролејбуса. Једна млађа госпођа прилази девојчици и ухвати је за руку. И оне силазе и одлазе на другу страну. Господин са огромним шакама поново подиже клапну и унесе свежину у прегрејани тролејбус.

МЕСТО ЗА ТРУДНИЦУ

          У аутобусу 53 за Видиковац тискају се младићи и девојке. Сва седишта су запоседнута још на Зеленом венцу и више нема никакве шансе да се човек и ослони на њих, јер момци и девојке седе једни другима у крилу и по правилу гледају кроз прозор. А то гледање кроз прозор је стари и опробани штос када се примети да улази неко коме је неопходно да седне. Тако је било и јутрос. У педесеттројку улази млада жена са трбухом до зуба. Тешко дише и молећивим погледом очекује место. Десетак девојчица одсутно гледа кроз прозор. Чичица од шездесет и пет година устаје и нуди дами место. Жена са благим осмехом уз велику захвалност седе.

          - Ове девојке као да никада неће да рађају. Боже, шта се ово догађа – говори тихо чичица да не би повредио нежно чуло слуха веселе младалачке наступајуће генерације.

          - Пази да не чују. Незгодни су, попљуваће нас и изгрдити – шапуће годишњак љубазног старца који се заљуља и очеша о једног момка.

          - Матори, ако већ не можеш да се држиш стабилно онда немој да се возиш бусом – зацикта необријани двометраш који држи на колену клинку.

          Двојица стараца се погледаше и за сваки случај сиђоше на првој станици.

МУКА ВИКЕНДАША

          Понедељак је дан када се власници викендица враћају са својих ранчева. Најчешће долазе пред зору, остављају тек убране јагоде и трешње и трчећи грабе место у аутобусе ГСБ. Тако је било и јутрос у аутобусу са гаражним бројем 980. Господин од шездесетак година, који се хвали да ће за месец дана да оде у пензију, са педантно испегланом плавом кошуљом и лепо избријаном брадом, једва се држи за наслон столице својим испуцалим ратарским рукама. Поред њега тридесетпетогодишњак, необријан, са изгужваном белом мајицом и црном јакном. Температура у возилу – висока.

          - Како је било на плацу – пита млађи господин.

          - Уби ова суша. И Бог се окомио на нас. Не знам шта да радим. Нећу моћи да извадим ни хиљаду килограма кромпира. Трешње умањиле, да Бог сачува – јада се лепо обријани и напудерисани будући пензионер.

          - Није нам лако. Мука је то велика, пријатељу. Многи мисле: викендица, плац да уживају. Ја, бре, морам скоро сваки дан у викендицу. Да се бар исплати – објашњава тридесетпетогодишњак.

          - Имам нешто земље и доле на југу, па и то морам да обрађујем.Дајем напола, па имам пасуљ, мало пшенице и кукуруза. Понешто и продам и живи се. Него пореза ми велика, а мора да се плаћа свака три месеца – вајка се господин са испегланом кошуљом.

          - Ех, благо онима што немају. Они не морају да плаћају порез – констатује други.

          Аутобус стиже на Зелени венац. Уморни викендаши одоше да се мало одморе на послу.

ПУТУЈУЋИ ЦИРКУС

          Има дана када је у аутобусима ГСБ такава тишина да се, једноставно, не може издржати уједначено шкрипање и повијање ове душегупке. Ипак, најчешће је то право позориште – путујући циркус.

          - Мајсторе, дај среди да добијемо мало места – командује момак негде са средине аутобуса.

          Истог тренутка аутобус нагло убрза, а затим благи притисак на кочницу. Би то довољно да гибање масе напред и назад очас направи место за још десетак људи. И тада настаде хаос. Једни се оваквим поступком шофера увесељавају, а други псују, протествују, прете. Плавуша у широкој хаљини изгуби равнотежу и седе једном господину у крило. Истог тренутка скочи као опарена.

          - Извините, стварно извините, видите, овај лудак хоће да нас побије – коментарише госпођа у широкој хаљини.

          - Ништа, ништа, не смета – као оправдава је господин.

          - Боже, шта да ти смета, ко да смета. Боље би јој било да је остала у крилу. О, срећне ли жене. Ти брже устаде но што седе – покушава да буде забавна другарица плавуше у широкој хаљини.

          Господин на седишту као да се постидео. Ћути и гледа у заносну плавојку. Аутобус још једном поскочи. Господин се намести очекујући да широка хаљина поново падне на његова колена. Плавојка се чврсто дохвати рукохвата и намигну својој другарици.

ГОСПОДИН ЈЕ АКАДЕМИК

          Зелени венац. Са једне стране на другу страну људи претрчавају између бројних аутобуса. Код стуба и табле за петнаестицу стоји средовечни господин са негованом брадом. Са друге стране корача лагано, не осврћући се, елегантна дама. Шкрипе кочнице. Заустављају се и савијају ''дуплаци''. Псују шофери промаљајући нос кроз прозорчиће. Дама ни на кога не обраћа пажњу. Фиксира погледом господина са негованом брадом.

          - Добар дан, господине – каже стакласти поглед елегантне даме. – Извините, која је сад година?

          - Година је, по други пут, 1995. драга моја – каже више за себе средовечни господин. – То сте ме питали прошли пут негде на Новом Београду.

          - Одакле се ми знамо? Ви сте ми били учитељ. Не, професор. Која беше оно школска година – не трепће госпођа.

          - Душо моја, ја вас никада у животу нисам видео, осим оно пре три дана на Новом Београду – покушава господин да избегне стакласти поглед.

          - Знам, знам, господин је академик. Не познаје ме. А јел'те, која је сад година – упорна је лепо негована дама.

          - Година је, по трећи пут, 1995. – већ се врпољи ''академик''.

          Долази аутобус и настаје јуриш. Госпођа улази на прва, а господин на задња врата. Спасен трпљен – мисли он. Дама са стакленим погледом се вешто пробија кроз гужву. Господин успева да суђе на првој станици. Врата се затварају. Стакласти поглед тражи другу жртву.

ШАРЕНА УНИФОРМА

          У трећем реду поред прозора у аутобусу 58 који саобраћа између Железника и Дунав станице, седи заваљен, човек у шареној униформи. Путници се смењују на успутним станицама и загледају у брбљивца.

          - Док се ја борим за српство, ви овде уживате. Колико сте дебели и намирисани. У ров, бре, све вас треба одвести у ров, на прву линију – прича за себе и околину човек у шареној униформи.

          У аутобусу што носи гаражни број 592 има и избеглица. Они би да успоставе контакт с ''човеком с фронта''. Али боје се непријатности. Овај ''ратник'' може и да прозове. Може и да се наљути.

          - Пусти будалу. Можда има кашикару, скривену пуцу – шапуће један дека младићу који је хтео нешто да пита ''јунака с фронта''.

          - Србија није у рату – каже госпођа са црвено маникираним ноктима. Лак попуцао – љушти се. Госпођа коментарише даље. Нико не обраћа пажњу.

          Човек са шареном униформом изађе негде код Сајма. Аутобус одахну.

          - Ове треба хапсити. Ако стварно долазе са фронта, нека се бар пресвуку. Што парадирају са овим униформама – рече један озбиљан господин.

          Нико ништа не одговара. На следећој станици у Сарајевској уђоше двојица у шареним униформама. Трезни.

СЕДИШТЕ ЗА ДРУГАРИЦУ

          Последњи дани фебруара. Сунце раскошно просипа зраке кроз прозорска стакла аутобуса 27а, који је на јуриш освојен на Миријеву. Најјаче су жене. Када оне крену нема заустављања. Жилаве и веште јурну и устреме се на седиште и нема промашаја. Плавуша са огромним крстом што виси на ланчићу управо је заузела два места у другом реду. за себе и другарицу што на стомачићу придржава, десном руком, кожну торбу.

          - Помери се да седнем – командова црнка са дугом косом и великом задњицом.

          - Ко те шиша. Где си, бре, навалила, место је за моју другарицу – леже преко другог седишта плавуша спремна да силом брани освојено место.

          Некако у исто време пристиже и риђокоса Марија, тако је бар ослови плавуша, и она седе. Огромна задњица спусти се плавуши у крило плавуши и угњезди се као у седиште.

          - Да ниси мрднула. Хоћу да седим лепо и удобно или устани – енергична је црнка са великим задњим трапом.

          Људи се смеју и чуде. Плавуша протестује. Црнка преврће жваку у устима и не трепће. Аутобус стиже на Трг Републике. Старији господин врисну.

          - Украли су ми новчаник.

          Аутобус стаде. Нико ни на кога не обраћа пажњу.

ШЕШИР ГОСПОЂЕ КЛЕОПАТРЕ

          Госпођу Клеопатру са црним шеширом у аутобусу број 95 што саобраћа до шездесет и трећег блока на Новом Београду познају сви. Пут Старог града Клеопатра иде зором а враћа се у свој кутак самоће касно ноћу.

          Крај самог прозора десно у другом реду младић са црвеним шалом и раскопчаном јакном приљубио образ уз стакло и безобразно пиљи у госпођу са црним шеширом. Повремено отвара шаку и гура у уста кокице које прште на све стране.

          - Шта мислиш да ли госпођа скида шешир кад спава, гласно коментарише младић са црвеним шалом и кокицама што прште на све стране.

          - Ма шта ме брига ко носи или скида шешир који је масан и заудара, одговара госпођица што је прекрстила ногу преко ноге и жваће остатке хамбургера са додатком кечапа који цури.

          Клеопатра са масним шеширом и излизаним панталонама од ситног сомота покушава да провуче главу испод отромелог бркајлије који се држи за оба рукохвата аутобуса. Маневар није успео. Шешир паде на под.

          - Спашавај се ко може, уздахну бркајлија, крену напред и направи места за тројицу.

 Међу стотину отужних мириса један се издвоји својом опорошћу.

          - Госпођо, баците тај отрцани шешир и оперите главу, одважи се један лепо неговани чичица и поцрвене у лицу.

          Клеопатра не трепну. Подиже свој шешир с пода и завали се у прво слободно место. Лепо неговани чичица изађе пре Зеленог венца.

          - Сељачина, незна шта је елеганција. Зар тако он једној уметници. Ја сам естета, поче да говори сама за себе Клеопатра.

          На последњој станици сви изађоше из аутобуса. Изађе и госпођа са својим шеширом и мирисима.

КОНТРОЛОР ИЗ ПИШКОВАЦА

          Леп јануарски дан измамио шетаче поред Дунава и Саве. Дуплак што носи број 95 граби преко савског моста ка новобеоградским блоковима. Они што се држе за рукохвате поскакују сви у истом ритму. На левом седишту старија госпођа са излизаном црном бундицом од астрагана ситним окицама непрекидно изводи неке бравуре и брбља.

          Аутобус се савија и улази у улицу Милентија Поповића. Возач прикочи као да га је оса за стопало ујела. Сви полетеше према предњем делу.

          Онизак, лепо васпитан и крајње љубазан контролор полугласно рече: ''Припремите своје карте на преглед – контрола''. Истог тренутка путници завлаче руке у џепове и сви траже своје исправе.

          - Сад ћу ја, синко. Само полако да нађем карту... А одакле си ти оно, пита старица са излизаном црном бундом од астрагана.

          - Из Пишковаца, рече риџвеј и остаде да чека карту.

          - Марш напоље. Срам те било. Какав си ти то контролор из Пичк..., поче да штекће старица и путници као по команди одустадоше да траже карте и припремају своје повластице.

          - Напоље, срам те било и ти си контролор, врисну рмпајлија што мало пре рече да се баш данас шверцује.

          - Али, људи, ја сам из Пишковаца, покуша још једном да објасни контролор без успеха и сиђе на прву станицу необављена посла.

          Аутобус одахну и настаде смех.

          - Чујем ја да је из Пиковаца али сам се снашла. Ни ја немам карту, рече старица и изађе на задња врата.

ТАТИН АСИСТЕНТ

          На Зеленом венцу путници на јуриш освајају места у аутобусу. Возачи се, понекад, и грубо шале са несрећним чекачима на дужим релацијама. Онако охоли јурну у масу и све ''чисте'' испред себе. Онда прикоче, застану и не отварајау врата. Онда резак звук ваздуха који под притиском процвили и расклопи врата кроз која нико више не може да прође. Једноставно људи, жене, деца за тренутак остану прилепљени за у отвореном простору и нико не може унутра док се најјачи не одлепи и улети као дириговани пројектил који нишани одређену столицу. Често долази и до судара и јачи ''пројектил'' се угњезди на одабрано место.

          На задњој платформи педесет тројке клинка са дугом црном косом, златним ланцем око врата и златним медаљоном у облику срца у коме су смештене две сличице поспано преврће језиком жваку.

          - Пробудила ме мама јако рано. Замисли, у дванаест сати, кад ми се највише спава, жали се фрајеру клинка што ''студира'' на два факултета и на трећем иде из зезања.

          - Мој стари побрљавио. Буди ме сваког дана у осам. Као, фрка му због људи и комшија што не радим. А, мрзи ме знаш, онај фазон – ја као фурам неки посао, одговара фрајер на само њима знаном језику.

          - Ако, кад си будала. Могао си да упишеш факс и да уживаш. А, и што би радио за једну петину сома. Па то нема ни за цигаре и још радиш седам сати дневно. Ја, богами, то никад не бих допустила. Ја сам тати рекла да ми среди да будем асистент и кад завршим радим два сата кад ја хоћу, одговара клинка која с муком носи индекс да јој татин пајтос упише оцену.

          Људи слушају и не верују својим ушима. Аутобус стаде код Сајма. Клинка истрча и заустави такси. Да стигне на један од факултета где јој је тата купио испит.

МЕСТО ЗА СТО МАРАКА

          Несносну температуру у аутобус већ данима уносе затегнуте блузице са дубоким деколтеом, минићи и сукњице са огромним прорезима. У општем хаосу нервозних госпођа и још узнемиреније господе нико никоме више не може да угоди. Нема варијанте да приликом уласка некоме не станете на жуљ.

          Место у аутобусу добијају само они који га у јуришу освоје на почетној станици, најдовитљивији и они што хватају на снагу. Али, сада је тешко добити и мало ваздуха ако стојите у аутобусу.

          - Људи моји, угушићете ме. Не могу да дишем. Попустите човече мало, дахће сва у зноју госпођа којој се на лицу топи јефтина шминка.

          - Ако ти, госпођо, није удобно вози се аутом и не кокодачи, одговара фрајер дувајући балончиће од изнемогле жваке.

          Док препирање траје два момка вински расположена нешто се домунђавају. И они покушавају да се сместе у потопу зноја и отужног мириса.

          - Померите се. Испадоше ми сто марака, дрекну делија, а у двадесеттројци настаде тајац.

          За трен ока сви се размакоше. Двојица момака се удобно сместише и ухватише за рукохвате.

          - Видиш, тако се то ради, победоносно погледа у свог друга младић са истетовираним срцем прободеним стрелом на десној мишици руке.

          Људи ћуте и аутобус тутњи. До нове досетке и подвале не чека се дуго.

ДАН ВЕДАР И СУНЧАН

          Београд, 18. фебруар 1995. Субота. Шест је сати. Аутобус 88 клизи низ мокру изровану асфалтну траку. Јутро, с неке необјашњиве висине пада на београдско тле. Као вижљасти дренов прут удара у овај исти, већ поменути, мокри асфалт и у поспане очи многобројних путника спремних да заскоче аутобус.

          Аутобус 88 долази на означену станицу и почиње она чувена београдско – аутобуска трка за добро или било какво место у возилу.

          У кркљанцу који је настао после шкрипе хармонике од врата, нико не гледа где стаје, куд иде и за шта се ухвати. У паници, која је иначе сасвим уобичајена за један такав догађај – десетак путника граби прву шипку на коју наиђе. Та шипка је усађена на предњој платформи, а уз њу се привио бркајлија са зеленим шеширом. Привио се уз шипку и стење. Држи је са обе руке. Аутобус 88 за Нови Београд креће и прелази једну, другу, трећу... станицу. Корисници шипке – држача се из часа у час мењају. Само високи бркајлија са зеленим шеширом држи шипку са обе руке и стење. Негде око Сајма бркајлија одједном подиже поглед, заталаса шипком и опсова по српском некоме милу мајку.

          - Силазим, одбруси брка.

          - Сиђи и носи се, подругљиво му се обрати младић иза угла.

          - Идемо и ја и шипка, озбиљно дрекну човек са зеленим шеширом.

          - Како шипка, која шипка, пита хор путника.

          - Ова, будале! За коју се кешите већ десет минута. То је моја водоводна цев. Марш бре, пусти шипку, одбруси брка.

          У аутобусу 88 тајац.

          Високи бркајлија означен зеленим ловачким шеширом изађе из аутобуса. Баци водоводну цев на раме и оде.

          Београдско јутро 18. фебруара полако почиње да прераста у дан. Метеоролози најавили да ће бити ведар и сунчан.

ПАС КОЈИ ВОЛИ АУТОБУСЕ

          Тешки облаци над Београдом. Киша само што није пљуснула. Фебруар одбројава своју другу половину. Народ се тиска у аутобусу број 75 који креће са Бежанијске косе. То је онај аутобус што вози до гробља и назад. Жене и црнини са торбама и празним судовима што миришу на свакојаке ђаконије које су донеле да мртвима за душу поједу заједно са комшијама, позваним и случајним шетачима који ту на гробљу, попију по коју мученицу за душу покојника и свој желудац.

          Седамдесет петица крену са бременом проблема, са  женама у црнини и веселом групом дечака који више вриште него што говоре. Повремено се чује аплауз и уздах.

          - Стигао је. Јао како добро трчи, коментарише клинка са огртачем који пре личи на ћебе него на нешто што би било капут.

          Врата се затварају и аутобус граби даље. Мали црни џукац (тако се бар каже кад пас није члан неке лепо неговане породице) трчи од гробља за аутобусом и увек га пристигне када стане. Пас тражи средња врата и таман се припреми да ускочи а врата се затворе. Пет станица је прошло уз навијање да пас, који воли аутобусе, ускочи у возило. У једном тренутку то му је и пошло за ногом. Ускочио је и ушао на средња врата.

          Аплауз. Деца се радују. Пас иде између ногу негованих госпођа у црнини које вриште и праве место џукцу. У једном тренутку пас скочи на слободно седиште и постави се на њега као да има карту у џепу. Аутобус граби према центру. Путници стоје – пас седи. Наслонио њушку на лево стакло и гледа незаинтересовано.

          Негде испред савског моста пас искочи на задња врата и отрча за аутобусом који вози у супротном правцу. Тамо где се растао са својим газдом.

ТРИ МИНЂУШЕ

          На прва врата ''шеснаестице'' на релацији Нови Београд – Карабурма улази чикица у капуту браон боје. На глави плетена капа до пола ушију. Његово дугуљасто лице зачас пређе од прве платформе до седишта иза кога стоји аутомат за поништавање карата. Да га маса не би даље носила чикица се у последњем тренутку ухвати за шипку. На седишту крај аутомата седи више дечак него момак. Гледа одсутно и баш га брига ''што Мађарска нема море''.

          Чикица у браон искрзаном капуту коментарише за себе, али и за околину:

          - Е, кад сам ја био млад. Ја сам свима устајао у аутобусу.

          У том моменту покрену се глава момка што је више дечак него лепо васпитани будући господин. На десном уху три минђушице које га вероватно чувају од урока.

          - Ћути, бре, матори! У твоје време није ни било аутобуса.

          Возач нервозно стисну гас. Маса се заталаса и чикица се очас посла пребаци на средину. Одједном завлада мрак. ''Шеснаестица'' је грабила кроз теразијски тунел избијајући код Дома омладине. Ту лежерно сиђе наш јунак са три минђушке против урока. На његово место седе дечачић са коњским репом чији крај придржава зубима. Поред дугокосог мајка са двоје деце једва успева да их задржи приљубљене уз своје ноге које клецају под теретом торби.

ЈУРИШ НА ПУТНИКЕ

          Вијугава река путника граби узбрдицом од Канаревог брда према Бањици. Вуку торбе, цегере и кесе. Девојчице и дечаци носе своје отежале школске торбе. Аутобуси брекћу полупразни. Мој аутобус 50 пун ко око. Чудим се реци људи која тече узбрдо. Подсећа на неке давне дане рекреације. Али, то није у нашем маниру. Није ни викенд.

          На кривини која одваја Канарево брдо од Топчидера зауставља се педесетица. На прва врата улеће пет жена. Све су некако шарено обучене. Не разликују се од путника у аутобусу. Лепе и дрске.

          - Припремите карте за преглед. Добро, немате карту, изађите. Тишина, не говорите. Излази напоље, штекће мала здепаста жена спремна ако треба и да удари.

          - Шта ти мени стара. Напоље или плати 30 динара, виче на баку риџвејка као да је помахнитала.

          Истини за вољу бака у црнини и није у праву. Нема карту и шверцује се на класичан начин. Контролори раде сцој посао и то је у реду. Али, зар баш мора тако? У јуришу и без пардона.

          И тако, дланом о длан, више од половине путника изађе из аутобуса. Мушкарци, контролори, стоје поред врата и прихватају оне без карте које полако престројавају у вијугаву реку која граби према Топчидеру.

ЧИКА ЈЕ ПОЦРВЕНЕО

          Аутобус 307 од Калуђерице брекће према Београду. Када би могао да се прошири људи би само могли да дишу. Места не би било ни за још једног путника. Двојица дечака се кеше на шипкама. Као један другом праве мало места да би могли да дишу. На прва два предња десна седишта сео господин са краватом, белом кошуљом и сивомаслинастим мантилом са улошком. Гледа одсутно и важно. Поред господина црнопута госпођа скоро му се припила уз ногу. У наручју девојчица са буљавим плавим окицама. Нема још годину дана.

          Девојчица плаче. Мама је умирује без успеха. Господин би погледом да смири дете али не помаже. Мама без устезања раскопчава прва три дугмета на кошуљи испод које се јасно оцртавају лепе груди које подрхтавају у брусхалтеру величине јаке четворке.

          - Хајде, ћеро, узми мало, не плачи, узнемитила си цео аутобус, прича детету црнопута мама. Али ништа од тога. Мала и даље вришти а мама је све немоћнија.

          - Шта ти је дериште. Што си се узјогунила. Сисај јер ако нећеш сада ћу да дам чики, рече мама не трепћући.

          У аутобусу смех. Господин са краватом и мантилом са улошком црвен као булка. Седи ко прикован за седиште. Гледа у маму па у девојчицу. Груди се разлиле преко брусхалтера. Подигла се и температура. Ознојен и отежао господин шмугну на предња врата.

ЧИЈИ ЈЕ САТ

          Ништа ми данас не полази за руком. Ове временске промене ме, напросто, убијају. Моја ''пеглица'' никако да кресне. Поремећено паљење. Аутобуси промичу, а ја ,осим маркице у којој није уписан број, немам ни пара ни воље да било куд кренем. Нема ни идеју за ''причу из аутобуса''. Ништа се не догађа или ја добро не опажам. Ускачем у аутобус број 56 који иде са Петловог брда. На Лабудовом брду силазим и ''хватам'' педесетдеветку и тамо негде код оног необичног трансформатора ускачем у тридесетседмицу што иде од Раковице до Дунав станице.

          Гужва уобичајена. Госпођа са огромним цегером и необично великим шакама љуља се у ритму аутобуса. Не може да се помакне али нешто стално гурка ногом. Поред ње дечак од осам година. Леп ко слика. Делује бистро. Сватла ока. Мајка са великим шакама покушава мимиком нешто да каже али не успева. На поду ногом гурка сат са покиданим каишем.

          Дечак коначно схвата о чему се ради сагне се и са пода подиже сат. – Чији је сат, нашао сам сат, викну мали победоносно и срећно.

          - Како чији је, будало... Теби је испао. Стави га у џеп, цикну мама са великим шакама пренеражена погледа.

          - Али, мама..., са очима пуним суза молећиво ће дечак а сат гура у џеп... Путници се згледаше. Мајка командова силазак и дечак крену ка вратима. Изиђоше на Бановом брду. Средња врата у аутобусу број 37 се за њима склопише...

ЕКОЛОГИЈА НА СТАНИЦИ

          Санкције су учиниле много тога и што је добро. Стручњаци јављају да је вода у Сави и Дунаву чистија него пре неколико година. У парковима и шумама је мање пластичних кеса и металне амбалаже од разних паштета и месних нарезака. На улицама је мање смога, јер нема аутомобила. Коначно, на аутобуским станицама је, бар за осамдесет одсто, мање опушака од цигарета. Истина, филтера има још, али не може се више видети цела или половина неиспушене цигарете. Екологија је стигла и на аутобуске станице.

          - Дошло последње време. На пијаци нам нико не нуди честиту кесу. Штеде и на старим новинама, коментарише госпођа стискајући фишер са пола килограма јагода које се претварају у сок.

          - Нека, нека, само да буде мира. Издражаћемо ми и ово чудо. Није нам првина да нас притискају са свих страна, коментарише старина са масним ободом шешира.

          - Тако треба, нема хлеба – биће боље, добацује момак који прислушкује разговор.

          Старина га погледа благо без прекора, али са видним неразумевањем за његову тезу. За сваки случај осврнуо се мало око себе и приближио вратима. На првој станици изађе из аутобуса из еколошких разлога.

ЛЕКАС ХИЛ ПАТРОЛА

          Јутрос су, према извештајима на радију и телевизији, сви аутобуси изашли на београдске улице. Истина, неки су у саобраћају са малим фелерима и не баш потпуно исправни али гиљају улицама остављајући облаке дима и непријатног мириса несагореле нафте. Гужве уобичајене. Примерене времену и месту трају до судњег дана када нећемо моћи да се вадимо на санкције и свет који нас не воли. У тролејбусу 22 раскалашни момци певају.

          - ''Дваесдвојка – дваесдвојка, то је наша трола и њу чува, и њу чува, Лекас Хил патрола''...

          Песма се ори. Људи се склањају. Момци су охоли. Старица са лепо негованим рукама држи се за рукохват. Гледа момке право у очи.

          Дечак што више личи на разбеснелог џукца него на лепо васпитаног момка жваће гуму коју би, види се, без двоумљења бацио баки у нос.

          - Шта је, стара, шта блејиш, одважи се будала од момка.

          Старица гледа и не трепће. Не боји се. Поред ње момак ко од брда одваљен гледа у под. Не сме да се супростави дилканима са Лекиног брда.

          - Је ли, стара, да ли се из аутобуса излази или силази, опет ће онај што више личи на разбеснелог џукца.

          - Силази се са дрвета а излази се из аутобуса, а ти сиђи са моје ноге, рече старица и пође према предњим вратима.

          Четири мајмуна што личе на дечаке истрчаше на задња врата и наставише да певају.

ДАН НОВИХ САНКЦИЈА

          Помешани мирис кухиња и јутрос је доминирао у аутобусу 56 Е на линији Петлово брдо – Зелени венац. На првом седишту са десне стране поред врата седи млада жена у црном мантилу. Заокупљена својим проблемима дама ужурбано турпијицом са белом пластичном дршком чисти ''црно испод ноката''. Коњски реп ухватила црвеном гумицом, а на себи има још пругасте дебеле панталоне и давно ненамазане ималином браон чизме са офуцаним петама. До Белих вода, ту негде код бензинске пумпе у Жаркову, аутобус се просто надима од притиска људи.

          - Данас сам завео санкције. Ништа ме не занима. А сутра ћу видети, каже један господин свом сапутнику.

          - Шта, па сад ти заводиш санкције, чуди се његов млађи друг.

          - То, бре, само због жене. Не могу више, вајка се први.

          - Рано је, буразеру, за тебе да не можеш. Немој да ме плашиш. Па, богаму, ситуација, бар код тебе, није таква. Ти си увек био на гласу. А и делујеш баш као прави мушкарац, шапће му да нико не чује онај млађи друг.

          - Ма, ја то могу, али немам пара, одговара.

          - Плаћаш?

          - Е, мој Милане, ништа се ми не разумемо. Ја о Осмом марту а ти о мушкости, рече господин и прште у смех.

          И, стварно, о Осмом марту нико не прича. Нико не носи цвеће. У аутобусу се не осећа мирис парфема. Све је у знаку кухиње. Ко зна, можда ће се мушкарци до поднева сетити својих обавеза које иду уз Дан жена. Продавнице цвећа су отворене.

          Госпођа што турпијом скида ''црно испод ноката'' једва се пробија кроз гужву и силази на Чукаричку падину.

ДАН ПОСЛЕ

          Шеснаестица се као змија, са Карабурме, провлачи кроз гомилу аутомобила чији су власници одавно сломили санкције, и граби према Новом Београду. Половина путника силази код Дома омладине из ''набреклог'' аутобуса у који се угурава много више људи него што је изашло.

          Кркљанац. Нема места да се човек придржи ни за рукохват. Приљубљени таласамо у ритму који диктира возач. На два седишта лево у једном реду седе две средовечне госпође и ћаскају.

          - Досетио се наш директор како најбоље да нас части за Осми март да га ништа не кошта, прича као за себе прва госпођа.

          - Како да га не кошта, пита друга кокета са косом црвеном ко каранфил.

          - Тако, имали смо јуче слободан дан. То не кошта ништа јер, иначе, ништа не радимо. Да нам је купио поклоне то би већ и био трошак, рече хладно црнка.

          Тик уз две госпође двојица шеретски расположена, више момка него господина, разговарају о јучерашњем празнику.

          - Перо, шта си узео жени за Осми март, пита мало проћелав тридесетогодишњак.

          - Ма, ништа. Узео сам јој из новчаника десет динара. Није имала више, одговори сасвим озбиљно човек са качкетом и настави да гледа у празно.

          Било па прошло. О јучерашњем Дану жена више и нема шта да се каже. На улицама нема продаваца свежег и вештачког цвећа. Мушкарци могу слободно да се врате на своја радна места.

КЉУЧЕВИ КРАЉИЦЕ ДРАГЕ

          Заваљен у седиште аутобуса 88 седи дугокоси момак са слушалицама у ушима, тресе главом и гледа одсутно. Вокмен прикачио за појас а у рукама држи разлистане књижурине што више личе на две главице расцветаног купуса него на скровиште упакованог знања. Поред момка са слушалицама седи девојка са раскопчаном јакном и јасно наглашеним отвором бодија који оцртава лепо обликоване груди. Срећа што нема много потентних мушкараца који би могли да направе глупост. Тек, све прија за старачке очи које цакле од среће што имају прилику да гледају. Две даме са својих тридесет пет година препричавају љубавне догађаје и не обазиру се на околину.

          - Ја сам, бре, за Верољуба краљица Драга. Он је најобичнији шоња, прича ко навијена дугонога црнка.

          - Како шоња? Верољуб изгледа пристојно – мушки, ко булка црвена гледа у своју другарицу дамица са качкетом на глави испод кога је веома икусно подвукла дугу косу.

          - Прича мени Верољуб, као толико ме жели, да би са мном остао цели живот. И, ја му сместим игру. Позовем га у стан, закључам врата, доведем га до прозора и са ДЕСЕТОГ СПРАТА БАЦИМ КЉУЧЕВЕ, ПРИЧА ''КРАЉИЦА'' Драга.

          - Па, ти си лујка. Веки је сигурно полудео, констатовала је риђокоса.

          - Е, како је почео да цвили. Знаш, ти си луда, па шта ћемо сад, па како ћемо да изађемо и тако то. Побледео Верољуб а мени кува у стомаку, прича лепојка.

          - Шта је било на крају?

          - Узмем резервне кључеве, откључам врата и командујем:''Марш напоље!'' Мушкарчина подвије реп и изађе. Сада знам на чему сам, победоносно закључи ''краљица'' Драга.

ОПРОСТИ МУ КАТРИН

          Ноћни аутобус 51 са Трга Републике сат после поноћи креће према Славији и Немањином према Железничкој станици. До БАновог брда је толико ''весело'' да човеку дође да изађе на наредној станици. Међутим, мука нас притисла па сви заједно трпимо једни друге да бисмо некако стигли до својих одредишта. У уснулом грдау нема ни таксија, а до краја ноћи остаје још само једна тура која креће у два и десет.

          Девојка са раскопчаном црвеном јакном и огромним крстом од керамике на танком ланчићу преврће измучену жваку и прави балончиће који повремено пуцају. Поред ње жгољави момчић у џинсу непрекидно цмиздри.

          - Молим те, опрости ми. Кад те молим, опрости. Буди џек, што си таква. Па, опрости ми то кад те молим, жваће момак већ двадесети пут исту реченицу.

          - Не долази у обзир, рекла сам. Ти си ме понизио пред другарицама и завежи већ једном, исто толико пута узвраћа девојка што пуцкета балончиће од жваке…

          - Опрости му Катрин и ако знаш да није био фин и ако си му била драга, зеза их преко леђа један делија.

          Жгољави не попушта и као навијен понавља ''МОЛИМ ТЕ ОПРОСТИ''. Црвена јакна не попушта. Цмиздравац је већ успео да узнемири пола аутобуса. Чичица црвен у лицу експлодира.

          - Девојка, кћери, стани – молим те ко Бога опрости му до Бановог брда или ћу да сиђем, рече господин молећиво.

          - Не, и тачка, брецну се малецка.

          - Молим те, опрости ми, ево клечим, испали своју последњу жгољавко…

          На Бановом брду они што не могаше више да издрже изиђоше две станице раније. Изађе и господин. На следећој станици изађе и црвена јакна.     Жгољавко ко постиђен остаде да гледа у празно…

МИШ У РУЦИ

          Пролеће куца на врата. У Београду месеце љубави не најављују висибабе. Кораком газеле најављују га раскошне лепотице. Минићи и дуги прорези на хаљинама испод којих севају бели обриси бутина узнемиравају и голицају машту. Мало је равнодушних. Жене завидне. Мушкарци устрептали. Навикли на топло – хладно ишчекујемо да пукне, да се расцвета и озелени. Да замирише љубичица и стигне пупољак руже који се не гаји у стакленику.

          Аутобус може да буде крцат и полупразан. Заправо, онај потпуно празан, чини се, не воле ни пензионери. Људи воле да се тискају. ДА буду ближи једни другима.

          Подне већ замакло у свој каснији сат. У трамвају који носи број 10 прелепа клинка од својих двадесет година љуља куковима ослоњена десном руком на држач. Отварају се врата и у једном скоку утрчава човек који унесе дах мириса ''Армани''. Господин стави, чини се, намерно, руку преко руке заносне клинке.

          - Чико, немојте руку преко моје руке, рече клинка од својих двадесет са одсутним погледом.

          - А. Што. Јесам ли притиснуо. Можда сам груб, зачуђено ће господин са мирисом ''Армани''.

          - Не, него видим има места, опет ће клинка која више то није.

          - Не брини, рече господин као за себе. Никада стог сена није угушио миша, шапну дугоногој.

          Господин и девојка разменише још неколико реченица које више нико није чуо. Врата се отворише. Чика држи за руку уловљеног миша. Девојка иде као омађијана и не трепће. Господин ко булка црвен корача срећан. Трамвај вијуга даље.

СТАРАЦ И ГОСПОЂА

          Старина седе косе једва се држи на ногама. Чини се сваког тренутка ће пасти. На њему чисто али изгужвано одело. Кошуља бела са дискретним плавим пругама. На руци сат ''сеико''. Нешто млађи господин устаје и старина седе. Аутобус 16 на релацији Карабурма – Нови Београд са гаражним бројем 1092 стење под теретом. Од предњих врата према средини са муком се пробија старија негована госпођа.

          Каваљер са сатом марке ''сеико'' хвата се за седиште испред себе и са муком устаје.

          - Драга госпођо, ево, молим вас, седите овде, покушава старина да, руком што дрхти, покаже на столицу.

          - Хвала, само ви седите. Не смета ми, стајаћу, одлучна је лепо негована старица.

          - Али, госпођо, ви треба да седнете. Не могу да допустим да стојите, упоран је каваљер.

          - Ма, маните се, човече, нисам ја толико стара да не могу да стојим. Нека седе старци, брецну се бака и забаци мало главу.

          - Не знам где сам погрешио, поче сам са собом да прави рекапитулацију човек осамдесетих година и поново се спусти на седиште.

          Поносна бака настави да стоји са својих седамдесет и пет година поред момка од осамнаест и две године млађом клинком што му седи у крилу.

СУМЊИВО ПРАСЕ

          Притиснуо народ на градски превоз као да је смак света. Возе се сви, али сви не плаћају. Контролори, почесто, не улазе у дуел са ратоборним путницима. Оно што се никад није смело сад може. У аутобусе се уносе и мањи канистри са нафтом, па чак и са бензином. Црвена педесетдеветка граби према Петловом брду.

          - Људи, овде опасно мирише на бензин. Испарења су велика, запалићемо се, шапуће господин човеку до себе.

          - Не брините, није то бензин. Нафта мирише свуда, пробија се из ових старих аутобуса, говори одважно познавалац прилика који на поду између ногу држи кантицу са нафтом коју носи да прода на бувљаку на Видиковцу.

          Код модерне трафостанице на Видиковцу уз општи уздах и свежину људи серазмакоше, а очас се направи простор за бар педесеторо оних што похрлише на бувљак. Код кафане ''Чарли'' на ''Кукурику хилу'' из аутобуса истрчава човек са огромном плавом кесом која се распада и цепа.

          - Ово је невероватно. Погледајте, човеку из кесе испаде ошурено прасе. Јој, Боже мој, прасе има бар десет кила, уздише госпођа са празним цегером.

          - Одакле му прасе? То је сумњиво. У ово време човек може да купи прасе и још се шепури у аутобусу. Тај се не бави чистим пословима чим има пара да купи прасе, врпољи се друга госпођа која у кеси стиска два црна хлеба.

РЕШЕЊЕ У ВИЊАКУ

          Притиснуо народ на аутобусе као да ће смак света. Остарела возила ГСБ не могу да се прошире. Добра стара времена када се и место за седење могло наћи одавно су прошла. У неким предратним аутобусима више не сме жена да уђе са мало тањом штиклом на ципели јер може да поломи и ноге и штикле.

          - Људи моји, па ово је пакао. Где год пипнеш траже паре. Хлеб скуп, цигарете као да су злато, прича као за себе педесетогодишњак покушавајући да пронађе место на рукохвату шеснаестице што граби између Карабурме и Новог Београда.

          - Просто ме је страх  да се пробудим. Чим изађем из кревета деца траже хлеб и месни нарезак. Неће да попију вињак, полугласно ће свом другару човек који заудара на алкохол од ноћашње пијанке.

          - Како, бре, деци вињак? Шта булазниш? Мораш да се некако снађеш, као саветује га његов сапатник у карираној кошуљи раздрљаних груди.

          - Кад би клинци хтели вињак ујутро и око подне све би било решено. Чим попију по чашицу морали би да спавају. Тада би било користи. Не траже хлеб и нарезак, а имали би витку линију, одговара му човек што заудара на алкохол више и збиљи него у шали.

          Шеснаестица стаде код ''Сунца''. Човек са новим рецептом за преживљавање само пређе улицу и уђе у кафану. За данас је решио свој проблем.

ШИПКА ЗА НЕРВЕ

          Препуни дупли аутобуси у највећем броју се, у задњем крају, вуку по асфалту. О томе како изгледају ова возила ГСБ је прича за себе. У аутобусу 56 изнад свих врата стоји налепница у којој извесни ''Електро сервис'' обавештава да поправља веш машине, ТА пећи, шпорете и бојлере – веома повољно. Затим следе два броја телефона 724.. и 782… И, баш ту поред првих врата у другом делу аутобуса данима се догађа драма путника.

          - Ово нема смисла. Док неко не погине или не буде тешко повређен нико се у ГСБ неће сетити да заврне два шрафа и поправи ову шипку, протестује младић у белој мајици.

          Шипка о којој је реч је заправо ишчупана из свог лежишта и заједно са путницима непрекидно шета пола метра напред – пола метра назад. За њу се држи десеторо људи, а половина не схвата да је бар петоро у опасности да се повреди.

          - Не могу да поверујем да у ГСБ немају два шрафа, да немају апарат за заваривање, да немају на крају савести и да нико неће да са мало труда отклони квар, одговара првом путнику старији господин који се у ово рано јуро купа у зноју.

          - Важно је да су нам унапред узели паре за вожњу а ова шипка је ишчупана пре десет дана. Никако ми није јасно како аутобус пропусти јутарња контрола и он бива пуштен у саобраћај, то нема нигде на свету, констатује трећи путник.

          У једном тренутку возач прикочи и сви путници полетеше заједно са шипком напред. У истом тренутку возач додаде мало гас и сви полетеше назад. У трећем тренутку шипка је притиснула човека коме умало није однела прст. Аутобус настави својом трасом…

Владимир КРАСИЋ

Приче из аутобуса

Издавач

Аутор

Насловна страна и техничко уређење

Живојин М. ТОДОРОВИЋ

Компјутерски слог

Сунцица Мирна ЗЕЛИЋ

Каталогизација

НБС, Београд

ЦИП Каталогизација у публикацији

Штампа

Ласерски штампач – Арт Атеље

Београд, 2001. године

Нулти примерак