Насловна Владимир Красић, књижевник Човек из једног комада Књиге Књижевна радионица "Владимир Красић" Фото галерија На претраживачу Звучни записи Контакт
ТИХИ ЈАУК СЕЋАЊА
песме
2001. годиона Београд
Књига, у тврдом повезу са златотиском, налази се у Библиотеци "Радоје Домановић" у Лесковцу у Одељењу завичајних писаца, затим у Библиотеци НИГРО "Борба" у Београду и архиви аутора.
Ми не постојимо
Изван успомена,
Рана и ожиљака,
Туга и радости...
НЕСЕСЕР ЉУБАВИ
У несесеру стрепње,
љубави и чежње -
спаковала сам Ти
најпотребније ствари
за наредне дане:
Нежност
Додир
Мирис љубави
Еликсир победе
Веру у Тебе
Инат и храброст
Радост и оптимизам
Светлост милосрђа
Сабрану душу
Љубав,
Љубав,
Љубав и најлепше
Жеље за Твој
Рођендан.
На Дан Светог Саве
У Београду, 27. јануара 2000. године
Г о р д а н а
Војно медицинска академија
Клиника за ендокринологију
ЉУБИЧАСТИ СНОВИ
Моји су снови
обојени љубичасто.
Трчим у сусрет -
најлепшој жељи.
Жеља је моја
лудица мала.
Увек побегне
далеко -
до других обала.
Моји су снови
обојени љубичасто.
Жеља ме чека -
сан постаје јава.
Моја је жеља
Твоја тајна.
Велика и светла
звезда сјајна.
КАФАНА У БАЊИ
Јесам ли то
заљубљен
или ме песма
кафанска
нагони на сузу
мушку - несаницу.
Пијанци Бањски
просипају радост.
Промукао певач
јауче очај.
Мириси Твоји
у прстима.
У заноктицама дан.
У праскозорју туга.
Прогони ме сутон
неуспели додир
на размеђи
уснулих бутина.
Врањска Бања, 14. 9. 1999. године
РАДИОФОНИЈА
Гледам Те, тако,
очаран.
Људи се испречили
између нас.
Тражим Те у сваком
простору.
Покушавам да Ти
ухватим поглед.
Опет се људи испрече
између нас.
Тражим Те тако
сваке ноћи.
Увек тако -
у истом положају.
Људи - између нас.
Нико не види
мој поглед.
Нико не види
да Те тражим.
Нико не зна
да се догађамо
Ти и ја.
Нико не зна да смо
постали песма
незаписана.
Ако је неко запамти
Остаћемо заувек песма.
Ти и ја.
Ноћас сам говорио
у ветар.
Увек тако.
Ветар однесе глас.
Жао ми песме.
Београд, 11. 9. 1996. године
Стихови речени у емисији Аа н и м а
НОЋ МИ ДАН
Никада Те нисам
волео
као ноћас.
Никада Те нисам
болео
као ноћас.
Никада нисам био
тако поштен -
сам пред собом
као ноћас.
ЗЕЛЕНЕ ОЧИ
Мислима Те припијам
на узавреле груди.
Љубим Ти зелене очи.
Срце капље бујицу суза.
Нестаје из видокруга
бели голуб сумрака.
Додир трептаја речи
мирише на Твој глас.
Тело девојчице у шаци.
Сакривена успомена
забрањених пољубаца
најављује новембарске кише.
Једино кошава може
да спере младост
са лица оронулог старца
на немирном Дунаву.
Београд, 4. 8. 1996. године
3 часа и 30 минута
после поноћи
ВЕТАР У ПРАСКОЗОРЈЕ
Упијам обрисе девојке
у промицању.
У измаглици поноћне тишине
пружам руке да додирнем сенку.
Очи без суза замагљује
бол одласка -
да се никад не вратиш.
Не чујем глас
да Те зовем.
Не видиш ме ношеног ветром
умивеног мирисима нашим.
Била си пролазна станица
на анђеоском путу снова.
Пратим Те погледом,
грч у руци - сечиво ока.
Чекам да Те ветрови
поново донесу
у неком другом новембру
испод Калемегдана
у нашем Београду.
Београд, 4.8.1996. године у 3,30 часа
ПОД КУЛОМ НЕБОЈШОМ
Милујем таласе гласа.
Склапам Те у очи.
Умивам сузама љубљеним.
Поглед Ти блуди
у цветну пољану снова.
Године уклесане
у Твоје образе.
Новембарске кише
светлуцају на трепавицама.
Времешна хладовина засенила
капију старачког срца.
Дрхтим са Дунавом што јеца
под Небојшином кулом
младости и љубави наше.
Тражим Те у гомили
расплетених
русих коса стихова.
Дечји поглед
уплашено кријеш
на прагу суза.
Сувом усном скидам
кап росе.
Спавам са Твојим
исплаканим лицем.
Памтиш ли још
дечака тршаве косе
са немирним рукама
на врелим дојкама.
СЛИКЕ ЖИВОТА
Сузе крваве у ковитлац се дале.
Каните. Црвене се горчине плашим.
Не видим. Газе ме поломљеног.
Мртав, порушен, задахом до бола
клечим над згариштима искиданих нада.
Отрован сабласним гневом и судбом
не могу ни да крикнем ни да јаукнем.
Расточена патња кида разум
поцепане слике живота.
ПЛАЧ И ТИШИНА
Лажима љубавни нектар
из душе истачеш.
Заробљена птица
у распуклој лубеници
кљуца семе живота.
Ниси ни моја ни његова.
Ничија.
Речи Ти играчке.
Коса рашчупани несташлук
заробљене Девице
што сања Лептира.
Летиш од цвета до цвета.
Нико не може саткати мрежу
да Те заустави на мирисној
ливади снова.
Плачеш за новембарским кишама
и возом са севера
што носи лажи и сузе.
Дођи да узмеш што је преостало:
плач и тишину.
СКИТНИЦА
Ослободи ми крила
да Те нађем у облацима.
Не бежи од скитнице,
сањалице и неверника.
Губитници смо:
Ти, ја - и невера.
ДЕВОЈЧИЦА
Глас. Песник.
Неверник.
Отворена - рањива душа.
Не слуша и не воли.
Страственик.
Саткан од пожуде.
Пијанство Твојих мириса.
Жеља из девојачких снова.
Царство небеско.
Пожар у погледу.
Божанско плаветнило.
Птица.
Кавез затворен дугиним бојама.
Страх пред обичним.
Оргазмом премошћена даљина.
Укус старог вина
коме се предајеш до дна.
Или се предајеш
или ме губиш.
Из коре мозга излази.
Девојчица заробљена
у телу жене.
Сазрева пред старцем.
КРВОТОК
Снови су наш крвоток
они нас одржавају
у усправном положају...
УЗБУЂЕЊЕ
Волим те.
А, можда
више волим
узбуђење
што сам
са Тобом
нов потпуно.
МИРИС
Дајем Ти
сав сјај
и све мирисе
моје душе...
Не дирај ме док летим...
АУРА
Нећу Те дирати
док летиш
у сјају
и мирисима
Твоје ауре.
Волим Твоје
узбуђење
јер си самном
нова потпуно.
СУЗЕ
Каните крваве сузе
Горчине се не бојим.
Прегажен усправно стојим.
Мртав, не, порушен.
Над згариштем искиданих нада
изнемогао да крикнем: клечим.
Отрован сабласним гневом и судом
масакриран језивом пресудом јечим.
Поцепана слика живота ландара
младост се старошћу поиграва.
Раскрвављена патња. Разум рида.
Зрикави усуд људску душу кида.
Београд
3. август 1996. год
2 часа и 45 минута
ЛЕПТИР
Лажним речима испијаш
љубавни нектар душе.
Заробљена птица срца
у распуклој лубеници.
Речи су Твоје играчке
дечак тршаве косе -
рашчупаних несташлука
заробљен оковима
женске пакости.
Љубиш у широким таласима.
Сањаш лептира шареног
што сваки цвет омирише
и нектар до краја исише.
Нико не може саткати мрежу
за лептира златокрилог
да га заустави и ухвати
у мирисну, меку, росну траву.
Плачеш за новембарским кишама
и возовима са севера наде
који носе новембарске лажи
и сузе мушке радоснице.
Дођи, немам много да Ти дам.
У Твојој сам нежној шаци
Савијена крила ми држиш
девојачки лукаво и нервозно.
Београд
4. август 1996. године
у 3 часа и пет минута
ГОДИНЕ
Поглед блуди у поље снова.
Додирујем таласе Твог гласа.
Склапам Те у очи снене -
љубим сузама источеним.
Године урезане у образе.
Ромињају новембарске кише.
Трепавице прекриле капију
срца блудне девојчице сна.
Дунав цвили под Небојшином
кулом младости и љубави.
Нема Те у гомили расплетених
русих коса и стихова мојих.
Кријеш уплашени поглед
девојчице на прагу суза.
Хоћу кап усном да обришем.
Да заспим исцеђен - исплакан.
Дечак сам Твој тршаве косе.
Уснуло небо чекања и сна.
Са анђелима пловим небом
на земљи ослушкујем страст.
Београд, 4. август 1996. године
3 часа и 15 минута
ДЕВИЦА
Урлик у ноћи чујем Твој.
Будим се у зноју и ватри.
Слатке канџе заривене
у беле бутине Девице.
"Дођи, о дођи у моје снове,
у моја јутра, у моје кошмаре".
Вапај тетура спокој праскозорја.
Црквена звона отимају сан.
Руке склопљене у молитву.
Небо у Твоје очи спава.
Сабласни круг ноћних грабљивица.
Душа до Твојих висина.
Љубим подеране женске скуте.
Живот гасне у зеници Девице.
Пламен до неба разгорева страст.
Касно је за почетак девојчице.
Продужи путем Твојих немира
ухвати свитање на извору.
Моја вода упловила у океан
пролазећег таласа живота.
Београд, 4. август 1996. године
17 часова и 45 минута
НЕСПОКОЈ
У измаглици поноћи док промичеш
удишем обрисе Твојих свитања.
Пружам руке да додирнем сенку.
Стављам Те поред срца уплашену.
Очи склопљене у трепавице.
Дрхтим до бола. Ћутим одлазак
да се никад не вратиш у сан.
Чекам располућен и расточен.
Чујем: зове Те глас неспокоја.
Ношен ветровима чекања
вечни сам сужањ, страх и нада
на пролазној станици живота.
Београд
4. август 1996. године
УСПОМЕНЕ
Мислима припијам узавреле груди.
Дојке - јабуке црвене, блистају.
Немирне очи милују тело мушкарца.
Поток суза на јастуку јаве.
Мирис девојачког трептаја.
Успомене. Миловања у трајање.
Кошава слути новембарску кишу.
Таласи на Дунаву разбијају мост.
На спруду: љубе се дечак и девојчица.
Обале се довикују уздахом времена.
На лицу човека испрана младост.
Бразде живота - пролазност неспокоја.
НА 102,6 МЕГАХЕРЦА
Глас. Песник говори живот.
У радио пријемнику пулсирање.
Љубавник рањив - отрован.
Пожуда и страст премештени у сан.
Пијанство девојачког немира.
Страх од његове ватре -
пожара у гласу.
Облак. Кавез за грабљивице.
Оргазам на располућеном небу.
Девојчица заробљена у телу жене.
Чека свог старца Вујадина.
Л А П О Т
Шири се шапат
увешћемо лапот
Умри Тата да дођем до злата.
Умри Тата, молим Те - што пре.
За сина свог, умри, Тата.
Ако си човек преклињем Те.
Умри Тата да Те скинем с врата.
Што си такав неразуман и груб.
Зар, стварно, мислиш да си Ти -
о, драги Боже, наш једини стуб.
Умри Тата због промена и бунта.
И Краљ, наш, Милан уступио је место.
Александар је, тако, дошо на престо.
Умри Тата али брже да Те не би ми.
Зашто, Тата, не би умро
на време као људи сви.
Да Ти се дивимо и лепо
у раку, скромно, положимо.
Говоре би дивне приредили.
Коначно би постао славан
и мени, наследнику, Твом
ко громада велики и раван.
Умри Тата - не чини отпор
Не буди тако опор не срамоти
ни маму ни нас све и, коначно,
дај мали допринос за премене.
Нећемо Те правити од блата
Како си у шали говорио.
Бићеш Ти Тата - од злата.
Падни добровољно без рата.
Имао си Ти, Тата, увек разумевање
кад нико од Тебе то није очекивао.
Знао си и да умреш кад треба
зарад оних које си волео.
И кад нас будеш гледао с неба
Схватићеш да је тако морало
да због нас који Те славимо
баш тако мора и тако треба.
Умри Тата да би био велики
ко храст - ко срећа оних
којима си за живота мало дао
умри Тата нека Ти није жао.
И, Тата је склопио очи.
Гледа синове и кћери са неба.
Хоће да помогне - а не може.
Живот носи и доноси наде.
Дабогда имао па немао -
шапуће божја и људска.
А, боље је да си без Оца
био а онда га имао, имао...
Било је злата док је земљом
корачао Тата и унучице сневао.
Казна га Божја стигла високо
на небу у крилу Његовом.
Бременита Земља у глибу блата.
На набо, пресељен, Тата.
Ни саветом, више, не може
да помогне деци од злата.
Београд, 6. октобра 2ООО.
Ја сам Твој ветар
И пролазим кроз Тебе
И подижем Твој жипон
И видим Ти бутине беле
И видим ти очи снене.
Ја сам ветар Твој.
Разгоним све око Тебе
Зарад себе зарад нас.
Ја сам ветар Твој,
Љубавник
И човек који Те чува
Од лудака који Те желе
И не знају како.
Чувај Ветар свој!
23. 12. 2000. године