Насловна  Владимир Красић, књижевник  Човек из једног комада Књиге  Књижевна радионица "Владимир Красић"  Фото галерија  На претраживачу Звучни записи Контакт

Владимир КРАСИЋ

ТАЈНА ЖИВОТА И СМРТИ

Човек после смрти
оставља име - тигар кожу.

            Шта је време - питао се давно свети АУГУСТИН. Ко може рећи јасно и са мало речи - шта је време? Иако нема ништа што би било познатије од времена, одговор није лак... Јер, ако се неко пита шта је време, ја то врло добро знам, али ако тражи да то објасним, ја онда не умем да кажем шта је време.
            Исто би се могло рећи и за живот. Одкако зна за себе човек је настојао да одгонетне тајну живота и тајну смрти. Покушавали су на то питање да одговоре мудраци, филозофи, писци и песници. Изрекли су небројено дефиниција.
Размишљајући о тејни живота и тајни смрти, служећи се мислима оних који су на ова питања дали најблиставије одговоре - покушаћемо у овој књизи да подстакнемо размишљања, не само о тајни живота и смрти већ и о м БОГУ и ЧОВЕКУ, мушкарцу и његовој тајни, жени и њеној тајни, зашто се и како љубимо, шта је то срећа, или како су волели један Борхес и, рецимо, Васко Попа...

            Ништа се није догодило док се није родио човек и, наравно, ништа се није завршило његовом смрти. Једно без другог не иде. Рађамо се да би смо живели и умиремо да би се родили. Ништа једноставније зар не?
            Уостaлом, има ли тајни и колико она траје до њеног одгонетања. Нисмо ли, уствраи, у непрекидном лавиринту неодгонетнутих тајни не само живота и смрти.
            Живот је несхватљиво чудо, јер се непрестано троши и осипа, а ипак траје и стоји чврсто - каже Иво АНДРИЋ.
У Индији веле:
Човеку је досуђено трајање од стотину година. Половина тог времена пролази му у сну, половина друге половине отпада на детињство и старост, . а остатак таворимо у друштву болести, патње и растанка. Како смртнци да нађу радост у таквом животу, што је налик на пену морскох таласа.
За човеков век Абул АТАНИЈА каже:
- Због тога све има свој крај, живот је бесмислица.
А ПЕРТО додаје: Последње што човек губи је нада.
Приближавајући се крају живота, Исидора СЕКУЛИЋ, један од најумнијих српских писаца, забележила је ове речи:
"Гасим се. Моју крв зауставља озтров старости. Пролазност је победа свих победа."
Живот је дуги процес умирања - вели Самјуел БАТЛЕР.
ЧУАНГ - ЦЕ, велики кинески мудрац, триста година пре нове ере, овом сјајном метафором дефинисао је животни круг:
Живот човеков између неба и земље пролази као скок белог ждрепца изнад шанца. Један бљесак и све је свршено.
Све може да се наџиви, осдим смрти - сматра Џонатан СВИФТ.
Виктор ИГО додаје:
Није страшно умрети, страшно је - не живети.
Јосип ХАИМ БРЕНЕР ВЕЛИ:
Живот је зао, али увек тајновит. А, смрт је само зла.
Дима син, каже:
Живот је последња навика коју бисмо хтели изгубити, јер је прва коју смо стекли.
ЕУРИПИД, последњи класих хеленске трагедије, записао је:
- Живот је кратак, али ипак сладак.
За ДОСТОЈЕВСКОГ су рекли да је као нервозна пијана жена "закачо" за се сав људски талог Русије и постао пророк сутрашњице. Његова дефиниција живота гласи:
"Тајна човечијег живота није у томе да само живи, већ и у томе зашто живи".
На другом месту он каже:
"Како год живео, само да живиш"!
Живот је страшна робија, затвор без решетака, вечни очај - вели Рене ДЕПЕСТР.
ДИЗРАЕЛИ каже.
"Младост је заблуда, мужевно доба борба, а старост кајање".
Песник Јован ДУЧИЋ овако резоније:
"Велика несрећа човекова јесте што живот почиње младошћу, а завршава старошћу. Животби био неизмерно савршенији да почиње старошћу а завршава се младошћу".
Самуел БАТЛЕР додаје:
"Живот је као љубав - сав разумје против њега, а сав здрав инстикт за њега".
За Цирила КОНОЛИЈА "Живот је лавиринт у који крећемо погрешним путем пре него што смо научили да ходамо".
ДЕМОКРИТ, хеленски филозоф, четири стотина година пре нове ере, записао је речи:
"Живот без и једне гозбе - дуг је пут на којем крчме нема".
Шта је живот?
У пројекцији Франца КАФКЕ, који је у својим делима објективизирао приватне ужасе, живот изгледа овако:
"Као што се не може пасти кад се лежи на тлу, тако сен човеку ништа не може десити кад је сам.Нисам кадар да живим са људима, безусловно мрзим све рођаке, не зато што су ми рођаци, не зато што су они можда зли људи, већ једноставно стога, што су то људи који живе у мојој околини".
Да би се спасао од насиља јачег, КАФКА се често претварао у сићушна бића. У једној забелешци, он овако описује свој животни пакао:
"Био сам незаштићен од особе наспрам мене, која је спокојно седела и пиљиља у плочу од стола. Кружио сам око ње и осећао да ме дави. Око мене је кружио неко трећи, и осећао самда га ја давим. Око тог трећег кружио је неко четврти и осећао да га овај дави. И теко је ишло до звезданих кретања, и још даље. Све је осећало да је шчепано за гушу".
КАФКА за себе још каже:
"Ја сам лажљивац, другачије не могу да држим равнотежу, чамац ми је ломљив".
Један од Кафкиних савета гласи:
"Пустимо будућност да се добро испава. Ако је пре времена пробудимо, биће дремљива садашњост".
За разлику од Франца КАФКЕ, велики аргентински писац Хорхе Луис БОРХЕС стоички је подносиосве животне ударце. Иако овенчан светском славом, своје последње дане провео је у једном мqалом влажном стану. Био је потпуно слеп. С њим је боравила служавка. Била му је водич. У стану није имао н једну своју књигу, ни књигу написану о њему. Ево БОРХЕСОВЕ животне поруке:
Неме страха од смрти. Перспектива ничега је пријатна.
БОРХЕС је говорио: "Сан нас растаче, а јава држи свет. Волео је да му име нестане, а да остане бајка. У једној песми он каже:
"Разапињу ме, а ја морам
бити крст и чавли.
Морасм оправдати
оног који задаје рану.
Моја срећа или несрећа
су безначајне.
Ја сам песник".
У Талмуду, светој јеврејској књизи, ШИМЕОН каже:
"Цео сам живот растао међу мудрацима и не нађох ништа боље за тело од шутње".
А Иво АНДРИЋ додаје:
"Многе невоље уче човека да ћути. У шутњи је сигурност".
АНДРИЋ каже:
"Што не боли - није живот.
Што не пролази - није срећа".
Напајајући се на животним искуствима наших људи, Андрић је дошао до следећег закључка:
"Све док је човек жив, ништа није решено".
Споменимо још две његове мисли:
ПРВА: Сви живимо од снаге коју носимо са извора и коју стичемо успут. Као река.
ДРУГА: Од тренутка кад се покрене у мајчиној утроби, па до смрти, човек стално тражи излаз".
ГОРКИ каже: "Живот тече - ко га не стигне, остаје сам".
Алберт АЈНШТАЈН, чије су теорије обележиле двадесети век, нашао је за потребно да овако упозори људе:
"Никад не треба превише мислити на будућност. Она ионако долази прерано".
Другим речима - не радујте се откуцајима свога срца, они иду на ваш рачун.
Отац модерног европског афоризма, пољски сатиричар Јиржи ЛЕЦ КАЖЕ:
"Живот људима одузима тако много времена". И додаје: "Живети је врло нездраво. Ко живи, тај умире".
А СЕРВАНТЕС каже:
"На лудом темељу још никад није подигнута паметна зграда".
Џек ЛОНДОН закључује:
"За вдћину људи живот ја као ружно време. Стану и чекају да прође".
Смрти се најмање боје они чији живот има највећу вредност.
Изричући ову сентенцу, не знамо да ли је Имануел КАНТ, један од најбвећих умова које је човечанство имало , мислио на себе и своје животно искуство.
ЧЕХОВ, који је умео да дочара ток времрена, каже:
"Кад нема правог живота, човек живи од фатаморгане".
И додаје:
"И за хиљаду година човек ће исто овако уздисати: "Ах, тешко је живети" - и у исти мах, овако иисто као сада, бојаће се и неће хтети да умре".
Малком Д ШАЗАЛ каже:
"Човек је заиста превише окупиран бригом за свој живот да би га живео".
Уго ФОСКОЛО додаје:
"Кајање због прошлости, а досада због садашњости, као и страх пред будућности, ето то је живот".
Андре ЖИД саветује:
"Пођите без сстраха животном низбрддицом, ако вас она води - узбрдо".
Артуро ГРАФ мисли да је живот такав посао у коме увек добитак прати губитакч.
А Франческо ГВЕРАЦИ се пита:
"Ако је живот био добро, зашто су нам га одузели? Ако је био зло, зашто нам је уопште био дарован".

ШТА ЈЕ У ЖИВОТУ ЛЕПО

Један од одговора гласи:
У животу је управо то лепо да га квари свако по својој памети".
БАЛЗАК каже:
"Срећа је егоизам будала. А слава - отров који треба узимати у малим количинама".
Арапска пословица вели:
"Онај који прислушкује друге, о себи не може чути ништа добро".
ПИТАГРИЛИ закључује:
"Животно искуство је као чачкалица. Служи само вама".

Они који праве каријеру, добро би било да послушају НАПОЛЕОНОВ наук. Велики освајач је рекао:
"Човек се може зауставити док се пење, али не и кад пада".
Швеђани кажу:
"Онај који жели да пева, увек ће наћи песму".
У Кореји имају узречицу: "Човек после смрти оставља име, тигар кожу".
По мишљењу овог народа, несрећан човек, и кад перје падне, разбије главу.
Наш народ каже:
"Не питај како је умро, него како је живео".
ЧЕХОВ вели: "Част се не може одузети, она се само може изгубити".
А Мартин РЕНИЈЕ додаје:
"Част је стари светац којег више нико не слави"
БЕРНАРД ШО закључује: "Живот изједначује људе. Смрт открива истакнуте".
"Као прах са воћке, која иде од руке до руке, са човека спадне прв оно што је најјефтиније на њему", каже Иво АНДРИЋ.
Арапска изрека вели:
"Човек напредује као стабло. Људи га окружују док је покривено плодовима, али чим плодови спадну, људи се разилазе у потрази за бољим стаблом".
Румуни кажуЧ: "Човдк се рађа за друген, а умире за себе".
Велики румунски песник Никита СТАНЕСКУ свој аутопортре насликао је у ова два стиха:
"Ја нисам ништа друго до мрља крви која говори"
ШЕКСПИР је питао:
"О, смрти, у чему је твоја победа".
Хеленски књижевник и историчар ПЛУТАРХ је говорио:
"Ако ти постоји, смрт не постоји. Ако смрт постоји, ти не постојиш".
Пољска песникиња Ева ЛИПСКА, овако је видела свој живот:

Кад бих одиста умрла
ништа се не би дешавало.
Окупила би се породица
с црним заставама.
Можда би за тренутак чак успели да плачу.
Сунце би ишло нормално,
а деца би машући ногама
седела високо на облацима.
Нико не би прекинуо звоњење телефона,
изборе новог Наполеона.
Новог Шагала, новог Шекспира,
за лето. А стара Библија
бла би и даље стара.
Ти би за тренутак сео,
отворио широм руке
и гледао би, гледао
за тренутак само. Не више.
Зато
Умирем нерадо.


За ХОМЕРА кажу да је имао јак глас, као бура. Кад је испевао своје велике епове било му је око 45 година. Волео је да наступа на трговима, пијацама, у највећој гужви и вреви. Тамо где су били најјачи мириси, где се чула рика стокеи цика женског света. Ономе ко га је пратио слепи певач је говорио:
"Води ме ту, баш ту". Говорио је "Морам гомили да одузмем глас да га прогутам и потом изчупамиз себе. Поезија је вика, поезија је битка".
У "Одисеји" ХОМЕР каже:
"Богови су људима дали тугу да би могли да певају".
ШЕКСПИР је говорио да смо ми "од истога од чега се снови праве".
А у Магбету вели:
"Живот је сан што хода,
Рђав глумац, што се размеће и кида,
то је прича лудеи ништа више".
Североамерички Индијанци, док су били господари своје лепе земље говорили су:
"Сваки дан је као други, добар за умирање".
Исидора СЕКУЛИЋ је записала:
"Живот је кратак, али траг живота може дуго трајати".

"Бескористан живот је исто што и рана смрт".
Тако је о животу мислио Јоган Волфганг ГЕТЕ, највећи немачки песник и највећи лиричар света.
ГЕТЕ је био заиста неуморан. Готово да није било посла којим се није бавио. Писао је песме, драме, романе... Сликао, бавио се физиком. Полемисао с ЊУТНОМ. Био је филозоф. Као управник позоришта, средином 19. века тражио је од својих глумаца да имају одређен број килограма као што то данас чине у Холивуду. Бавио се државним пословима, водио финансије. Био је велики љубавник. У 73. години заљубио се до ушију у једну деветнаестогодишњу девојку и умало се с њом није оженио.
Тај велики човек умро је 1832. године. )мао је 83 године. Било је пролеће. Умро је после вожње фијакером. На дан смрти питао је:
"Који је датум?" Значи, пролеће је, рекао је. Око десет часова попио је последњу чашу црног вина, задремао, и око подне, умро.
ГЕТЕ се целог живота држао следећег гесла:
"Вредније је живети за друге, него умрети за дрзге".
Ево још две његове опаске о животу:
ПРВА: "За живот није нужно да човек буде баш особито храбар. Светом се може проћи и помоћу пузања и лукавости".
ДРУГА: "У свакој ћу одећи осетити муку тесног земаљског живота. Престар сам да се само играм, а премлад да без жеље живим".


Марко Тулије ЦИЦЕРОН, велики римски говорник, писац, политичар и филозоф, који је своје сјајне филипике платио главом каже:
"Смрћу се одвајамо од свега што је зло".
ТОЛСТОЈ, за кога су говорили да је други цар у Русији, записао је ово:
"Хтео бих праву смрт. Очајања нема. Али желео бих да живим, а не да стражарим над својим животом".
ОВИДИЈЕ је казао.
"И у плачу је сласт".
Перл БАК оставила је ову поруку:
"Смрт је лепа кад је живот ружан".
НАПОЛЕОНУ се приписује ова изрека:
"Смрт је сан без снова".
ВОЛТЕР, један од најслободноумнијих европских духова и најпакоснијих пера, каже:
"Сузе су језик бола".
Наш песник Ђура ЈАКШИЋ пева:
"О мајко, мајко, свет је пакостан, живвот је, мајко, врло жалостан".
Жорж МАРНИКУ каже:
"наши су животи реке које теку према мору, према смрти".
Јиржи ЛЕЦ закључује: "Није једноставно живетипосле смрти. Кад - кад на то треба потошити читав живот".
Говорећи о разлици између споменика и људи , СЕРВАНТЕС каже:
"Величина споменика смањује се што се више од њих удаљујемо. Вличина људи смањује се што им се више приближавамо".


Један робијаш у Сремској Митровици, по имену Светозар ШТРБАЦ, ежао је у затвору због убиства најбољег друга, овако је дефинисао живот:
"Ако се смејете и свет ће се смејати са вама. Ако плачете, плакаћете сами".
Иво АНДРИЋ каже:
"Сваки дан би требало живети као последњи, као да си целог живота живео за тај дан. Јер, човек се гаси, гаси незадрживо".



КАКО ОЧУВАТИ МЛАДОСТ


Да би спречио старење и меланхолију папа ВИЋЕНТИЈЕ пио је крв младића. АХИЛ је јео срца својих побеђених противника.
ДАВИД је спавао са младим девојкама.

У старом завету пише:
"Јер за дрво, кад се посече, има надања, а човек, кад умре, као вода отече и усахне".
Нису џабе рекли:
"Старост је нечовечнија од смрти".
Маршал РЕНУАР закључује:
"Човек се рађа слеп, а умире кратковид".
Јохан НЕСТРОЈ каже:
"Земља је небеско телона коме многи проводе паклени живот".
ШАМФОР додаје:
"Дан који је највише изгубљен је дан у коме се нисмо смејали".
ГОГОЉ, славни руски писац за кога је велики сликар РЈЕПИН казао да је био охол, формалан и свечан као архијер мртвила, створио је низ незаборавних ликова. Један од његових јунака, Чичиков из "Мртвих душа", човек тешке и практичне лажи, имао је следећу животну девизу: "Уздај се само у копејку. Једино те она неће издати".
ГОГОЉ је, иначе, био убеђен да се тајанствене силе уплићу у људски живот и руше све рачунице и нацрте".
Народна изрека каже.
"Док мудраци проучавају живот, будале га проживе".
Жак НОРМАН вели:
"Многи живе само зато што се боје смрти".

Бранислав НУШИЋ, овако види човекову животну стазу:
"На позорници се најпре дигне завеса па се тада одигра драма. У животу то другачије бива. Најпре се одигра драма, па се онда дигне завеса. У сваком случају боље је гледати живот у позоришним комадима, него позоришни комад у животу".
ПИКАСО је дошао до следећег закључка:
"Живот је комедијаонима који мисле, а трагедија онима који осећају".
ХАЈНЕ закључује:
"Ко у животу није никад био луд, никад није био ни паметан".

На великој временској табли, ноћи су црна, а дани бела поља. За тај гигантски калеодоскоп ПЛАТОН је нашао праву реч: в е ч н о с т.



А ШТА ЈЕ ЖИВОТ


Ако бисмо парафразирали Светог АУГУСТИНА могли бисмо да кажемо, да нема ништа познатије од живота, али кад треба да то објаснимо, онда то нисмо у стању.
У тајну живота још нико није продро.
Можда је најближи био ХОМЕР рекавши:
"Сличан животу лишћа, живот је људи".
У сваком случају у праву су били индијски песник ТАГОРЕ и наш Иво АНДРИЋ.
Први је рекао:
"Живот је дар који се увећава што га више другим поклањамо".
А други болно закључује:
"Толико је у животу било ствари којих смо се бојали. А није требало. Требало је живети".









МИСЛИ ПОЗНАТИХ ЉУДИ



- Шта мари ако је мрак иза и испред нас. Шта мари ако се други чувају, једва тињају, ако немају снаге да животу кажу ни "да" ни "не". Док јесмо треба да будемо буктиња што блиставија. И ко зна колике су нам моћидок их нисмо до краја напрегнули, док нисмо досегли границе своје способности. Ко зна кога ће све нас пламен разбудити, коме ће показати пут, каже Михајло МАРКОВИЋ.
"Само активни људи и њихова борбенодт и безобзирност покрећу живот напред, али га само пасивни људи и њихова стрпљивост и доброта одржавају и чине могућим и подношљивим, сматра Иво АНДРИЋ.
Обрађујући неисцрпну трму живота, понашања и морала МИРАБО КАЖЕ: "Треба се усправити да би био велики. Да би био мали довољно је да будеш онакав какав си".
Многи мудраци, филозофи, мислиоци и песници изрекли су свој суд о држању, моралу и понашању... Многи се сукобили у раноликости животних начела... Многи се расплинули покушавајући да досегну сам врх човековог битисања... ЛА РОСФУКО притом каже: "Осредењи духови обично осуђују све оно што прелази њихов домет".
Наш нобеловац Иво АНДРИЋ, у "Знаковима поред пута" је записао : "У првој половини живота човек жели и ради оно чега ће се у другој половини стидети и одрицати, а друга половина му прође у узалудним покушајима да се поправи или бар заташка оно што се радило у првој. Тако се на крају све потире и своди на нулу. Остају само кајање и стид".
"Најјачи је онај човек који уме да влада својим страстима", каже СИНГЕР. А познати кинески мислилац КУНГ ФУ ЦЕ изрече: "Ако наиђер на човека с којим вреди говорити и не говориш, изгубио си човека, ако наиђеш на човека с којим не треба говорити и говориш, изгубио си речи. Мудар човек не губи ни човека ни речи"..
- Човек презире само онда када није довољно јак да се смеје, каже БУШ.
Ако успемо да победимо свеоје страсти, то је више због њихове слабости, него због наше снаге, сматра ЦВАЈГ.
Људи увек највише мрзе оно чему највише завиде, каже ГАРИБАЛДИ.
ТОЛСТОЈ, ЛА ФОНТЕН, и ВАЈЛД се слажу у једном:
Животни циљ сваког појединца је увек исти: напредовање у доброме.
Своју животну ролу ЦИЦЕРОН је одиграо, истомишљеник је са овом тројицом, али додаје: "Највећа дужност је са својим најбољим снагама помагати онима који ту помоћ заиста требају".
Да ли је тако просудите сами, а седамдесетих година овог века филмски маг Ингмар БЕРГМАН каже: "Проблем деветнаестог века: умро је Бог. Проблем двадесетог века: умро је човек".
- Према великим људима треба се односит као према ватри: ни сувише близу, да се не бисмо опржили, ни сувише далеко, да се не бисмо смрзли, каже МОЛНАР.
Максим ГОРКИ чесwто је умео да каже да "малограђанин воли да живи, али утиске не преживљава дубоко".
Када већ говоримо о овој и данас широко заступљеној "болести", треба се присетити и речи Иве АНДРИЋА, који каже: "Кад се жалимо да нам многи људи досађују и да краду време својим посетама и разговорима и својим тражењем савета или услуга, ми то чинимо само напола искрено. Уствари, једно што ми желимо то је: што то нису неки други и другачији људи. И ништа друго".
Ево и неколико латинских изрека:
"Чувај се тихе воде и пса који ћути".
"Чувај се многх, ако се не бојиш појединаца".
"Чисти рачуни - добри пријатељи".
"Бол се савладава стрпљивошћу".
"Чело, оч и погледврло често ллажу, а говор најчешће".
"Такав је човек, само онма највише завиди којима највише дугује".
И наш народ од памтивека познат је по мудрости:
Човек се упозна у три случаја: у јелу, у богатству и у пијанству".
"Жени ме бабо, или ми тамбуру купи - ја у нешто ударати морам".
- Човек је онакав у каквом се друштву креће, каже ЕУРИПИД.
ЛЕНЦ се пита: "Да ли су и међу рођацима могући добросуседски односи".
ЗОШЧЕНКО је помало ироничан: "Никако не могу да одлучима: да ли је човекукрас света или једина грешка природе".
"Ако дуго живе скупа, животиње се заволе, а људи замрзе", каже кинеска пословица.
Енглези, пак, кажу да се паметни људи уче на туђим грешкама, будале на властитим...
"Ко зависи од другога, треба и његовом псу да се умиљава", народна је мудрост из Јапана.
"Многи људи су као сатови: показују једно време, а откуцавају друго", сматрају Данци.
"Желиш ли знати која су три највећа зла за човека? Ево, укратко, жена, пожар и поплава" - каже латинска пословица.
"Живи како можеш, када не можеш како хоћеш", додају Латини.
У својој мудрости човек је далеко отишао, ипак, своје највеће неумеће показаше мудраци при описивању човека и његових особина:
"Нису лоша времена, него човек", каже ДАРВИН.
"Постоје само две врсте људи: праведници који се сматрају грешнима и грешници који се сматрају праведнима", сматра ПАСКАЛ.
Људи се разликују по ономе што показују, а сличе по ономе што крију", каже ВАЛЕРИ.
"Боље бити мртав него лопов, алитешко ономе који живи, а не ребује ниједној дужности", записао је МИРАБО.
"Пре него што покушамо да будемо лукави са другима треба да будемо лукави са самим собом. Велика вештина је претворити у својој свести грех који смо починили у врлину. То се може научити од сваке жене", закључује ПАВЕЗО.
Латинска пословица каже: "Богатство мења ћуд, ретко набоље".
"Људи воле оно што је добро или што им се чини да је добро, али обично греше у процени шта је добро", каже РУСО.
"Човек је често добарсамо зато што нема прилике да буде зао", рекао је ПЕТЕФИ.
"Љуби истину, али праштај заблуду", каже ВОЛТЕР.
У својој домишљатости у мудрости Кинези су одувек били у предности.
"Природа нам је дала по два ока и по два ува, а само једн језик, да бисмо могли више да слушамо, а мање да говоримо јер се никад не може рећи толико мудрости колико се може прећутати глупости", каже КУНГ ФУ ЦЕ.
КУНГ ФУ ЦЕ каже и следеће: "Ко живи у добру, а тражи боље, нека се не жали кад га снађе горе".
"Зли језик, који није кажњен ујутру, учиниће рђаво дело увече", сматра ЛАО ЦЕ.
"Страсти су сокови духа, али ако их је превише, од њих слаби мудрост", каже У НУ.
"Мало је користи од очију ако је ум слеп", мудрује Шарл БОДЛЕР.
"Разум може да нам каже шта треба да избегавамо, али једино срце уме да нам каже шта треба да урадимо", каже РАСЕЛ.
"Не будите равнодушни, јер је равнодушност смртоносна за људску душу", поручује ГОРКИ.
"Опростити свима исто је тако погрешнокао и не опростити", сматра СПЕНСЕР.
На крају ШИЛЕР подсећа: "Живот није највеће од свих добара".






ШТА ЈЕ СРЕЋА




Срећа, Боже, толико за њом жудимо, а шта је она?
Многи најумнији људи покушали су да продру у тајну среће, да је објасне себи и другима. И до чега су дошли? Можда би се њихов напор могао свести на следећи закључак: Време среће најбрже пролази.
Ко је од нас срећан, а ко несрећан?
Зар осмех није други облик суза?
Иво АНДРИЋ је казао: "Чудно је како је мало потребно да будемо срећни, и још чудније како често нам баш томало недостаје!"
АРИСТОФАН, најславнији комедиограф старе Грчке, пре готово 2.500 година записао је да на свету нема смртника који би био потпуно срећан.
А Гистав ФЛОБЕР, славни француски писац, аутор романа "Госпођа Бовари", дошао је до следећег закључка:
"Три су услова да човек буде срећан: треба да буде глуп, себичан и да је доброг здравља. Али, ако први услов није испуњен, све је пропало"
На питање шта је срећа, чувени Холанђанин Еразмо РОТЕРДАМСКИ, краљ европског хуманизма, у петнаестом веку овако је дефинисао срећу:
"Да би неко био кочијаш мора да научи да тера кочије, али да би неко постао краљ, треба само да се роди".
Многи људи ни свој живот нису сматрали главном срећом.
Ево како је то на једном примеру показао ЕПИКРЕТ, римски филозоф, чије учење о власти духа над материјом представља предходницу хришћанске религије.
ЕПИКРЕТ прича како је ВЕСПАНЗИЈАН, римски цар, који је победио и раселио Јевреје и подигао величанствене грађевине у Риму - Каптол, Амфитеатар и Колосеум - поручио једном сенатору - да ће га убити ако тог дана оде у Сенат и тамо буде беседио. Тај сенатор му је одговорио: "Твоје је, царе, да ме убијеш, амоје је да говорим без страха". И отишао је и говорио, каже ЕПИКРЕТ, који је иначе био ослобођени грчки роб.
ЕПИКРЕТ је хтео да кажеда се срећа свакоме указује према његовим схватањима.
БЕКОН је мислио да човек, углавном, калуп среће држи у својим рукама, а ДИБРО каже: "један срећчан догађај рађа у наманаду у други, и ту је можда зачетак пословице да срећа никад не долази сама".
БАЛЗАК вели: "Људи једнако преувеличавају и срећу и несрећу. Никада нисмо ни тако срећни, ни тако несрећни како се то говори".
Јован ДУЧИЋ је дошао до следећег закључка:
"Није тачно речено да је човек ковач своје среће. Тачно је, напротив, да је човек увек сам ковач своје несреће".
ГЕТЕ је веровао да несрећа обликује човека и присиљава га да упозна самог себе. Човек, каже највећи немачки песник, може, на срећу, примити само одређен степен несреће. Више од тога га уништава или га, пак, оставља равнодушним.
ТЕОГНИС, грчки мудрац из Мегаре је рекао:
"Од свих добара, највећа је срећа за човека не родити се, и никад не видети сунце. Али, ако се човек већ роди, треба што пре да прође кроз врата ПЛУТОНА и почине дубоко под земљом".
БОСИЈЕ каже: "Људска срећа је састављена од исто толико делова колико јој још недостаје".
По речима ДИДРОА, најсрећнији је онај човек који је учинио срећним највише других људи.
Артур ГОРДОН каже: "Штавише, срећа се мора заслужити. Она не долази у пилулама".
А Балтазар ГРАЦИЈАН МОРАЛЕС додаје:
"Срећа се умори ако неког дуго носи на леђима".
Никола Себастијан ШАМФОР вели: "Најсрећнији је онај о коме свет најмање говори, добро или лоше".
А Ђордано БРУНО , италијански ренесансни филозоф, ватрени присталица КОПЕРНИКОВОГ учења , кога је инквизиција спалила на ломачи као јеретика, јер је доказивао да у васиони има безброј светова сличним нашем Сунчевом систему, о људској срећи је рекао: