УМЕСТО ПРЕДГОВОРА ГОВОРА И ПОГОВОРА

    Сасвим је нормална потреба сваког човека кад се сусретне са неким делом, да нешто више зна и сазна о његовом ствараоцу. Читајући Владимира Красића одлучила сам да нешто више сазнам о њему а онда сам почела и истраживање.После пет година рада схватила сам да сам на почетку.

    Јединствен, проницљив и доследан себи Владимир Красић дуго траје и као новинар и као песник.Поседује продоран и свеобухватан поглед на свет око себе па није ни чудо што његове књиге песама наједан сасвим неуобичајен начин делују на читаоце, записала је о Владимиру Красићу, Сунчица Мирна Зелић у књизи: ПЕСНИК ЈЕ МИСЛИО НА ТЕБЕ, приређеној 2000. године која се налази у Каталогизацији Народне библиотеке Србије у Београду под бројем 929:82.

    Исти су утисак имали и слушаоци Радио Новости у тренуцима када је песник своје стихове говорио у његовим занимљивим и разноврсним емисијама у периоду од 27.јанура 1993. па до краја 2002.године.

    Прочитавши оно што је досад написао и објавио песник и новинар Владимир Красић, и што мије било доступно, идеја ми је да сакупим део онога што су други говорили и писали о њему. Тако сам успела да нешто од тога уоквирим у тврд повез, записала је тада госпођица Зелић.

    Можда ће једног дана некоме то бити повод за анализу онога што је радио трајни заљубљеник лепе речи и човек који је од 1993.до 2002.године разговарао на таласу Радио Новости са више хиљада слушалаца (морам да признам да су то биле претежно жене) којима је скраћивао туробне и улепшавао веселе ноћи.

    У овој књизи су изостављене многе емисије и ноћни разговори које су са Владимиром Красићем водили новинари Радио Београда, Радио Сарајева, Радио Загреба, Радио Бујановца, Радио Ниша, Радио Никшића, Радио Новог Сада, Београда 202, Радио Талија из Ужица, Радио Горњи Милановац, ТВ Политике, ТВ Лесковца, ТВ Бел Ами из Ниша и многих других електронских медија. Понешто од тога забележено је на магнетофонским тракама и видео касетама.

    Оно што је у овој књизи имало приоритет јесу мишљења и критике новинара, књижевних критичара, затим писма пријатеља који су се трудили да преведу у речи оно што су Красићеве песме у њима изазвале.

    И, да се вратим на ону спонтану и нормалну потребу на почетку овог текста које поседује, ова књига је још један извор и могућност да се сазна и нешто више о књижевнику и новинару Владимиру Красићу, човеку изједног комада без мане и страха.

    У књизи су многи ставови и мишљења Красићевих и пријатеља и непријатеља. Има ту и опорих и лепих сусрета. Има и неколико личних писама. Описани су успеси и падови. Лепоте и подвизи. Највише зла нанели су му најбољи пријатељи. Непријатеља се није бојао. Пријатеља се није чувао. А требало је.

                                                                                                       У књигу је унето десет илустрација, цртежа, којим је велики српски песник Слободан Марковић, алијас Либеро Маркони, илустровао збирку песама Владимира Красића “Марија Михајловић.”

 

ПЕСНИК ЈЕ МИСЛИО НА ТЕБЕ

Можда је све то само сан, а можда и није.

Важноје да су тренуци лепи и дуги.

Важно је што, понекад, просто жалимо што наше мисли напише неко други.

Важноје што их тако од гласа до гласа пренесе у бескрајном тананом низу.

Важноје што нам и мозак и крв и срце заталаса, баш зато што смо им и ми веома близу.

И теку тако стихови лагано, трепере сребрни попут чесме, и није заиста важно на ког је песник мислио док је писао песме.

Сви смо ми ту помало скупљени, има и мене и тебе. Сви догађаји су у сновима виђени, али се не чуди ако, ипак, препознаш себе.

Отвори лагано славине златне, постани и сам део чудесне чесме и само тихо, само нежно, никада не раздвајај стих од песме.

Видећеш неке светове нове, ако дрхтаво убедиш себе, како је песник у трену сваком мислио, управо, само на тебе.

                                                                                                                             Мила ЈАНКОВИЋ

 

НЕКА СЕ ЗБИВАЈУ СНОВИ. ЉУБАВ НИКАДА НЕ ЗОВИ. И КАД ТЕ ТУГА СЛАМА ЉУБАВ ДОЛАЗИ САМА.

    Са стидљивим наговештајима пролећа које ће тек стићи почињу први немири у мени. Угнезде се тако најпре у срцу, и погледу. Притаје се неко време као мали крадљивци цвећа из комшијских башти па се одједном уселе у мисли. И свака мисао затрепери звездано и свака похрли ка теби.

Ти си нешто посебно у мојим данима.

Ти си нешто изузетно у мојим годинама.

Ти си нешто најнемирније у мојој глави. Кад ти ушеташ у њу ту више места ни за кога нема.

И не знам да ли то због тебе почињем да пишем неке чудне песме и да у себи препознајем велике песнике. И не знам да ли се то само мени чини или бих и ја одиста могао написати тако чувене и лепе строфе.

Волим да гледам кроз отворен прозор.

Волим да те замишљам како случајно пролазиш мојом улицом и како се, као опет случајно, осмехујеш мени.

Желео бих да напишем песму о твом осмеху. То би била величанствена песма.У њу бих ставио нешто од сребрног одјека звезда и нешто одјутарњих буђења на истоку.

Волим кад ушеташ у моје мисли.

Волим да ми у глави измешаш највеће светске битке и војсковође, једначине и интеграле, Архимедов и Њутнов закон, прву и другу палатализацију...

Волим кад се правиш да ништа не примећујеш и да ти је свеједно.

Волим што немаш појма колико те одају поглед и руке.

Волим те што имаш шашаве мисли као и ја.

 

НЕШТО САСВИМ ЛИЧНО

        Да би неко доспео на странице новина за то обично мора да постоји добар разлог или повод.То и сами представници"седме силе"увек истичу и, наравно, у складу са тим бирају себи саговорника.

        И да би неки новинар“дошао”у новине, без обзира на његову професионалну припадност, протекције нема. И он подлеже овом"посебном третману"после кога се стиче виза за улазак у штампу.

    Кад је, међутим, реч о Владимиру Красићу, новинару и заменику генералног директора НИГРО "Борба", о поводима и разлозома било би, чини се излишно и говорити. Било би излишно чак и да није један од малобројних из света представника јавног информисања који је добио високо признање за исказани хероизам у миру Плакету "Подвиг војника" коју традиционално сваке године додељују Редакција листа "Борба" и Политичка управа ССНО, чак и да није једини новинар коме је Конференција СКЈ Нишке армијске области доделила своје признање за дугогодишње свесрдно залагање, сарадњу и посао на информисању јавности о раду и животу наших оружаних снага. Јер, и оно што је Красић у свом досадашњем радном веку учинио и постигао само по себи је довољан разлог да се о њему пише.

    Заљубљеник своје професије, рођен је ратне 1943. године у Нишу, могао је и мање учинити за нешто више од две деценије радног стажа. Могао је, а није. Хтео је баш овако. Стигао је да за то време напише и објави више од 15.000 наслова, да фотоапаратом овековечи људе, појаве, догађаје и пределе на тридесет хиљада снимака, да објави десетак књига и монографија, да своја размишљања и осећања преточи у три књиге песама (последња књига "Марија Михајловић" штампана у 99 нумерисаних примерака у библиографском издању најскупља је књига поезије у Југославији и распродата је по цени од 999 нових динара) и сценарио за филм.

    Стигао је да прође од дописника "Вечерњих новости" и Радио Београда, до заменика главног и одговорног уредника листа"Борба", специјалног саветника и заменика генералног директора НИГРО "Борба"која запошљава 5.600 радника, до резервног официра ЈНА и председника Секције војних новинара при Удружењу новинара Србије и заменика председника Комисије за информисање Савезне конференције СРВС Југославије. У то време био је председник Добровољног ватрогасног друштва општине Стари Град у Београду и председник Координационог одбора за општенародну одбрану и друштвену самозаштиту општине Раковица. Да би значај свега тога читаоцу био јаснији онда свакако треба истаћи и податак како је за две деценије рада Владимир Красић искористио укупно девет дана годишњег одмора, а на боловању није био ниједан дан. Како некад а тако и данас. Ради по васцели дан у својој канцеларији на деветом спрату "Борбине" зграде.Почесто је у свом скромном кабинету друговао са знаменитим српским песником Слободаном Марковићем, алијас Либером Марконијем када су до касно у ноћ причали уз црно вино. Ту га они вреднији затичу и викендом и државним празником кад наврате у времену од 6 до 22 сата. Њега и један посве ведри шеретски натпис на унутрашњој страни врата:"Вршим уливање оптимизма сваког дана од 8 до 9 часова".

 

 

 

    Новинарство је начин живота", прича нам Красић, "То је тешка, мукотрпна професија чак, којом се, рекао бих могу бавити само људи жестоко заљубљени у њу. Она човеку много узима, али и даје, и управо у том повратном дејству лежи приврженост човека према професији. Ко једном добро "загризе", касније се тешко одриче новинарства. За мене, ето, не би било веће казне него кад би ми неко забранио да пишем. Кад би ме једноставно затворио у собу и рекао да седим и да не радим, мислим да бих тада узео писаћу машину и писао за станаре из своје зграде. Да ме и у затвор ставе радио бих у затворском листу. Ја без новинарства једноставно не могу, јер оно је ушло у мој живот још док сам био дечак, основац, и постало његов саставни део, нешто сасвим неопходно, као рецимо, потреба да се једе, пије, спава..."

    Управо у складу са оваквим ставовима је и Красићев однос према сопственим тешкоћама, и према свему ономе што има било каквих додирних тачака са његовим занимањем. Читава једна соба у његовом стану претворена је у својеврсни"музеј новинарства". Ту је смештена његова позамашна документација, почев од објављених текстова, књига и снимљених филмова, па до низа урамљених признања, плакета, захвалница и других признања и одличја, што их је у свом раду добио.Ту су и мале, драге успомене са путовања, ситнице и детаљи који сећају на сусрете и разговоре са људима, сувенири, поклони... Дакле, нешто сасвим лично...Ту је место на коме се он најрадије и најдуже (после своје радне просторије у "Борби") задржава, где у касним вечерњим сатима размишља, ствара и одмара се.

 

 

 

 

    "Све што је ту смештено љубоморно чувам. Такав однос према свему што ме везује за новинарство такође је моја потреба. Потреба да се, бар на овакав начин сачувају сви они лепи и тешки тренуци истовремено, да се једнога дана подсетим, једном кад више не будем у ситуацији да активно пишем и стварам.

  Успомене, истина, могу бити тешка трајна мука, али у сваком случају лепше је са њима него без њих".

    Не пропушта Красић да у овом разговору истакне и својстав према нашем систему информисања. Каже да имамо најотвореније новинарство, да се југословенски новинар налази и у Скупштини и на седници Централног комитета СКЈ.

  

 

    "За новинара нема тајни. Све информације су му доступне, сва врата отворена. Касније, међутим, све зависи од човека, од његове личности, части, од његовог става према одређеном проблему, од жеље и способности да објективно пише. Највећа опасност, по мом мишљењу, је немати став, другим речима, опортуно размишљање и писање само зато што се мирније спава. Истини за вољу, тада и није тешко бити новинар, онда је реч о човеку који је само залутао у професију. Јер, прави новинар је, уствари, друштвено политички радник, а не неко изван система. Ја, ето, не бих могао радити ни на Истоку, ни на Западу.Овде све тачно знам. Знам да и критикујем, ја нисам против система и његових опредељења, већ напротив точиним добронамерно са циљем да изменим неправилности, да помогнем. Ја тако само показујем колико сам везан за ову земљу, њено друштвено уређење и људе."

    Да ли је упркос томе имао некад и проблема са писањем, не можемо а да не запитамо нашег саговорника.

    "А, то да! То је, такође, разумљиво! Јер, увек ће се наћи нечија погођена сујета, нечији уздрмани положај, коме ће објективност засметати, кога ће погодити и заболети истина.Тако сам, рецимо, у свом радном веку педесет пута био тужен суду од Марибора до Ђевђелије и у просеку три пута по свакој оптужници доказивао своју истину. Оптуживали су ме они који су се бавили недозвољеним радњама, криминалци, и њима слични. Само примера ради, помињем своје текстове од пре двадесет година у којима сам писао о младим наркоманима у Лесковцу, и то у тренутку кад је ово друштвено и медицинско зло било табу тема малтене и у Београду. Створила се тада права афера јер су зависници били деца родитеља на високим функцијама. Они су подигли много прашине и окомили се на мене под етикетом да сам "обрукао град", тражећи да се искључим из СКЈ. Да се искључим ја, који сам у СКЈ примљен са свега 16 година. Наравно, спасле су ме чињенице. Другом приликом, ето, напали су ме због текста у коме сам изнео податак да је један број радника у радној организацији “Леминд” у Лесковцу примио лични доходак у висини од једног динара, јер им је њихова служба за доходке одобравала кредите у недозвољеним износима. Но, шта да вам кажем, кад човек пише аргументовано и добронамерно, кад добро и правовремено провери чињенице којима располаже, онда опасности нема.Истина побеђује пре или касније.

    Тако мисли и говори Владимир Красић. У собу, мало по мало, па неко уђе. Од сарадника, радника, службеника, читалаца... Да нешто пита, да се жали или консултује. Новине не могу дачекају! Зато Красићу постављамо и последње питањеима ли неких неостваренихжеља?

    "Имао сам једну, каже уз осмех. Давно је то било  на неком мом почетку. Желео сам да постанем сарадник локалног листа "Наша реч" у Лесковцу, који је у то време имао осам запослених. Жеља ми се, на жалост, није испунила. Новинари и одговорни у "Нашој речи" нису имали поверења у мене. А ето, касније не само што сам био новинар еминентних југословенских листова какви су "Борба" и "Вечерње новости", него сам се нашао и на свим функцијама од новинара дописника из Лесковца па до помоћника и заменика генералног директора... А како свако зло има и своје добро, можда је и боље што се све тако завршило. Других неиспуњених жеља немам. Ваљда зато што сам увек био реалан у својим хтењима, што нисам желео немогуће. Ваља желети много и до неба али увек са земље. Чак и када је у питању нешто сасвим лично. И што није за штампу."

Мила ЈАНКОВИЋ (1986.) Новинар БОРБЕ