У
излогу београдске "Југословенске књиге" на Теразијама ових дана појавила се
необична књига песама Владимира Красића под насловом "Марија Михајловић".Ово
библиографско издање изазива пажњу и својом ценом од 9.999 динара. Насловна Владимир Красић, књижевник Човек из једног комада Књиге Књижевна радионица "Владимир Красић" Фото галерија На претраживачу Звучни записи Контакт
У
излогу београдске "Југословенске књиге" на Теразијама ових дана појавила се
необична књига песама Владимира Красића под насловом "Марија Михајловић".Ово
библиографско издање изазива пажњу и својом ценом од 9.999 динара.
У колоплету издавачког прегалаштва, и у београдском и ујугословенском видокругу, једна нова књига поезије, мање или више, наизглед није битна чињеница. И, ако је заљубљеник поезије непажљив, може да му се деси да му из пажње измигољи својеврсна посластица, добра књига поезије, животно вредна читаочеве пажње. То ће се многима, вероватно, десити и сада када је већ објављено да излог "Југословенске књиге" на Теразијама у Београду обогаћује књига стихова Владимира Красића, која је, између осталог, и дело београдског књиговесца и штампара Јосипа Пакаиа."Марија Михајловић"је штампана као библиографско издање у 99 нумерисаних примерака. Изазива пажњу својим необичним форматом а овај молитвеник љубави има посве необичну цену од 9.999 динара. Дакле, само један динар мање од старог милиона.
Лепо је сазнање да је за"Марију Михајловић" критичку речи илустрације приложио и Слободан Марковић Либеро, наш познати песник.
Елем, Красићева "Марија Михајловић" је међу нама: распевана, златоуста и изазовна. Нуди нам својеврстан доживљајнеобичног песника који има смелости да у својој трећој књизи песама каже: "Марију Михајловић воли отац два одрасла сина".
Први песмољупци и рецензенти ове Красићеве књиге, већ поменути Слободан Марковић, затим Милош Милошевић и Мирослав Миловановић, везују песниково дело Красића за југ Србије; покушавају да је "приземе заједно небо" и налазе јој могуће замерке у понекој песничкој метафори.
Поштенији посматрач, међутим, смелије ће поћи између редова, застаће на песниковим Теразијама, сакриће се у озеленели Калемегдан, свратиће на пиће у "Прешернову клет".Јер,"Марија Михајловић"је, и ако је песник Лесковчанин рођен у Нишу, пре свега београдски песников кошмар. И кошмар и премалеће. Ако је "Марија Михајловић" уопште некада постојала, и ако постоји као живо биће, она се у песниковом виђењу поново родила. Али, не само она. Родио се поново и песник. Јер, ако неко успе да са толико понирања потражи своју љубав, и да са толико искрености искаже своју одговорност, онда је он спреман да пред самим собом, и пред нама, понесе и терет једне такве љубави. Свеједно, било она стварна или не.
Зато је Красићева"Марија Михајловић",читалачки изазов.Зато је треба потражити у књижарама јер та књига може да нам пружи могућност да се суочимо и са својим схватањима љубави и поезије.
Гордана ЉУБИСАВЉЕВИЋ ("ПОЛИТИКА ЕКСПРЕС")
Ових дана, готово симболично, сусрели су се рођендан и трећа по реду збирка
песама поете Владимира Красића, насловљена именом
Марије Михајловић у које се,
како је приметио један од поговорника, књижевни критичар Мирослав Миловановић,
све слило: и чежња, и
чекање, и занос, и сумња, и вера, пруживши могућност
песнику да осветли сва своја расположења, дајавно објави својунутрашњи свет.
А тај свет занесењака и страдалника Красића, новинара по професији и поете по вокацији, Београђанина из Ниша, или Нишлије из Београда,"сина сете" и сејача "седефа самоће" прожет је осећањем премажени у распону од романтичног заноса Тристана и Изолде, преко трагичне поезије Ромеа и Ђулијете, до дивље страсти Самсона и Далиле. Он, творац најчудеснијих огледала, волшебник који блиставу, глатку површину супроставља стиху, бродоломник на водама љубави једине ствари о којој се не може рећи ништа бесмислено и напосе станар Марије Михајловић, живи једним помало парадоксалним животом: са умећем живљења од успомена, против којих се на другој страни тако грчевито, али готово безнадежно бори.
Лирик до корица, нежни актер бурне љубавне драме, складном, готово хармоничном музиком речи показује да је страст увек патња, па чак и онда кад је задовољена. Стога је готово сваки стих набијен специфичном дертом и кахаром, модификованим обликом јужњачкобосанског осећања, примереног урбанојвреви и велеградској отуђености.Та његова поезија,живије доказ, како је приметио у предговору велики песник Слободан Марковић Либеро"да интимистичка лирика и данас у мноштву поетских лабораторија може да опстане као штиво које се лако и са узбуђењем прихвата".
Песник каже:
"Писати за мене значи дисати и даље живети. Људи се бране на различите начине.Стих је моја одбрана, мој свет и бег, моја потреба. Отиснути се у светове речи значи помоћи самом себи, ослободити се душевне стеге и набоја муке кроз једно болно пражњење после којег настаје олакшање. Објавити написано значи показати себе изнутра, обелоданити сопствене слабе тачке, показати свету личну интиму, оголити душу и њене најтананије трептаје, дозволити сваком да те види.То увек помало значи и страх. Страх који се открива пред непознатим светом".
Ако је исповедаоници Владимира Красића књижевна критика ставила по коју замерку на стил, форму и метафору, сасвим је извесно да је његова значајна предност стих сам за себе, што се као прави бисер заискри у контексту песме. Само истанчана и дрхтава поетска природа могла је да каже: "Може ли неко после толико љубави да буде сам и пуст" или "може ли жена због које живим да буде сама", или "можеш сва огледала да разбијеш ти се и онако огледаш у мојим песмама"... А таквих бисера је у Марији Михајловић читав прегршт. Прегршт који има готово афористички призвук и самом тим класични карактер. Управо због тога за поету Красића могло би се закључити: док се обраћа Марији Михајловић, својој "чежњоокој жељи" и свом "лековитом биљу у Алпима бола" он страствено каже: "Искидаћу те...лудим", показујући и потврђујући древну мисао да уколико је човек већи утолико су јаче његове страсти.
Верољуб ЈОВАНОВИЋ ("НАРОДНЕ НОВИНЕ", 4.фебруар 1987.)
Наш колега Владимир Красић објавио је једну изузетну књигу под насловом"Марија Михајловић". То је, заправо, збирка песама овог талентованог поете по вокацији а новинара по професији. Збирка представља скуп најлепших Красићевих песама које су, заиста, вредне пажње.
У мајсторској радионици познатог београдског књиговезца Јосипа Пакаиа штампанаје збирка песама Владимира Красића под називом"Марија Михајловић".
Ово, са мером направљено, библиографско издање привукло је пажњу јавности. Књига је штампана у 99 нумерисаних примерака у тврдом повезу са златотиском и већ је доживела два издања. Ових дана штампаће се треће издање"Марије Михајловић"која ће се појавити у издању Новинско издавачке куће "Вести" из Титовог Ужица.
Уводне напомене и илустрацију књиге направиоје познати песник Слободан Марковић Либеро. Иначе, "Марија Михајловић" се налази на попису најскупљих књига поезије у Југославији јер је њена цена у књижарском излогу југословенске књиге у Београду 9.999 нових динара. Дакле, само динар мање одједног старог милиона.
(Овај текст "ВЕЧЕРЊИХ НОВОСТИ" емитовао је ТАЊУГ па су га пренеле и: "НАРОДНЕ НОВИНЕ" 4. фебруара 1987., "БОРБИН ИНФОРМАТОР" фебруар 1987., "ТВ НОВОСТИ" 6. фебруара 1987., "8 НОВОСТИ" 12. фебруара 1987.)
Жена је, кроз векове и пространства овоземаљска, била и остала изазов, надахнуће, а често и усуд песников. У славу и на захтев лепшег пола, летеле су главе и падала царства. Међутим, исто тако, подизана су здања и градови велелепни и стварана бесмртна уметичка дела.
Остале су запамћене, захваљујући машти и руци творца: Антигона, Ђулиета, Лаура, Беатрича, Ленка, Анастасија, Јулија, Коштана, Мила... Скроман прилог величању жене дао је и Владимир Красић, познати београдски новинар и писац, збирком стихова насловљених именом и презименом своје и конкретне инспирације, Марије Михајловић. Слободан Марковић, алиас Либеро Маркони, у предговору поменутојкњизи, написао је, између осталог, да је она живи доказ да интимистичка лирика и данас у мноштву поетских лабораторија може да остане као штиво које се лако и са узбуђењем прихвата. Боемска легенда још примећује: И поред места која су као редови отргнути из студентске свеске где доминира тако занемарена стидљивост, ова збирка открива носталгичну фабулу у којојје доминантна атмосвера нашег југа.
Сложио бих се са предговорником да се Владимир Красић,
ослањајући сечврсто на традицију, у намери да једноставније опева своју љубавну
драму.По Красићу је Марија Михајловић собом самом поезија, треба само преписати
њене дамаре и њен флуид.Искуства из редовног школовања, међутим, говоре нам даје
најтеже преписати неке формуле, довољно је некад изоставити само предзнак па
доћи до погрешног решења.
Чини се, ипак, даје аутор, уз много труда и брижљиве интервенције, успео да ту своју М.М. унесе међу корице као што цвет смешта у хербаријум. Именовањем песничке инспирације, Красић је нагласио аутентичност доживљаја. Додуше, местимично налазимо одвећ интимистичких исказа који се граниче са наивом (као Марију Михајловић воли отац два одрасла сина), но предности су кристални стихови настали из непосредне песничке катарзе. Постоје и молитве против успомена.Али, песник каже: Не претурај.У твојој је руци душа моја.
Између подсмеха и такорећи дивљења, одвија се књига вољења на чијим маргинама бележимо тонове шансоњерске (Дођеједном), натуралистичке (Прочитано из сумње), дневничарске (Поносан на ране), Лудило, трагичарске(Одбројавам сате, смрт не долази...)
Марија Михајловић је штампана у библиофилском издању у 99 брижљиво нумерисаним примерцима, у лепом xепном издању са црним тврдим корицама и Либеровим илустрацијама. Издавач је Књижевни клуб бораца Југославије, уз чак три рецензије.
После читања остајеједна истина која се готово у свему слаже са Красићевом Истином, којаје може бити и најбоља песма учитавојзбирци:
Стихови што говорим
Марији
Можда и нису моји.
Песма је у мени.
Ако речи, понекад,
Негде одлутају -
Онда остаје само Марија.
Међу боље Красићеве песме убројао бих: Јабуку, Самоћу и Сету.
Можеш сва огледала да разбијеш!
Ти се ионако најлепше видиш
У мојим очима.
Или:
Сусрет
Две чаше златне (Поглед).
Загрцнут лепотом и емоцијама, распамећен чежњом, Красић је најчешће химничан, а неретко пада и у вербализам. За очекивати је, прибележио сам тада, да већ наредном збирком аутор избегне такве замке којима кадгод не могу одолети ни угледнији лиричари. У то нас готово безрезервно уверавају ови стихови:
Зашто се Ћутањем светиш!
Песма си Одавно.
Због тако заокружених, истанчаних , усуђујем се рећи антологијских стихова, чини нам се да је, ипак, ово несавршена збирка и да ће је наредне књиге у много чему надмашити.
Јужњачки темперамент, журба, или нешто сасвим треће, допринели су да је Красићев рукопис над којим исписујемо ове импресионистичке афише, прилично шаренолик и неуједначен, од класичне форме и риме, ту и тамо лепо усклађене, до растреситих и не увек прочишћених белих стихова са тамним фоном.
Елем, упркос чарима и страсти којима нас удаљава од равнодушности, збирка, баш као и њен сачинитељ, није лишена порока. Али, зашто и то не би била њена драж?
Златко СТЕВИЋ - ("ЕНИГМА", 10.фебруар 1987.)
МАРИЈА
Знам да је море и ових зимских дана лијепо.Једини је илиједан од ријетких који о томе хоће да мисли.Јер у меније море у успоменама и онако какојажелим да га видим сједећи сам у лесковачком стану, као у некој зимскојтврђави, опсједнутојбијелим снијегом.
"Марија Михајловић"ми даје повода да мислим о мору, да о мору с
неким поразговарам. Не, нема у Красићевој књизи ни ријечи о обали, Милочеру,
Јазу... нема буквално. Књига говори о пјесниковим непроспаваним ноћима, о лудим
зорама начијим ивицама лута пјесник мјесечар и дозива своју београдску
чаробницу, молије да заснују вилењачко огњиште у гнијездима будућег дана у
којима сунце засађује своје мале громове свјетлости, своје птиће. И сада ми то
дозивање, тај ехо, разбуктава мисли и ја у дијалогу са пјесником и "Маријом",
полемишем и са морем. Видим га, узбуркало се под Старим Градом, баца капље
плавог зноја на незаштићене докове око којих се окупили заборављени чунови
лењивих власника, што су своја власништва оставили на милост и немилост бурама и
вјетровима.
"Баци огледала
и огледајсе у мојим
песмама".
Каже Красић Марији, и то у мени одзвања као урлик подивљалих валова разбијених о стијење на Мограну.
"Чујем глас њен,
бежи као сан,
а бар даје остала…"
И ја се по ко зна који пут подвучем тврдој истини: све некуд бјежи море од човјека, човјек од мора, живот од човјека; та огромна вода само привидно насрће на нашачула, буди потребе за страхом, истином...
Тако претурам тај монолог главом, и никако да скројимједну давну слику, зачету баш на будванској обали,једне давне седамдесет прве, једну слику која се тиче пјесника Владимира Красића и мене, и која можда објашњава: откуда сада море у мени, сад док представљам ту Красићеву"Марију Михајловић".
Седамдесет и прва... Красић је посредовао да се боље упознам са
Будвом, са њеним људима, морем, обалом.Те године он је учинио све да у Будви
боравим двадесетак дана. И кад смо се тамо нашли,још вишеје учинио да упознам
људе: Станишића, Греговића, Јововића. Најприје смо писали о цвјећару из ЗЕПСа, о
оном чудовишном Мађару, који је цвијећу умио да поклони душу, и да од сваке
траве изгради цвијет. Писали смо још много што шта, пуно. "Новости" су скоро
сваког дана објављивале по нешто од тога што смо Красић и ја писали о Будви. И
ваљда пишући тако, ја сам упао у замку пријатељства. Касније, послије много
година, скоро се хистерично враћао на ту обалу, зими, љети, с јесени...Из тих
шетњи, сновиђења, познанства са морем и Будвом, остало је у мени много
Красићевог одушевљења за необјашњиво, лијепо, мудро, раскалашно. Разговарајући о
свему, помињали смо недаће, пјесме, сусрете, љубави. Не, тад о Марији није било
речи, Марију нико од нас двојице није познавао. Откуда онда та асоцијација, та
моја луда мисао да сам их тада видио заједно: руку под руку како се раскалашно
смију над плавом водом, што је мировала на Словенскојплажи...Нисам их
видио.Нисам...Зашто онда мисао, да "Марија Михајловић" и море имају нечег
заједничког...? Једино ако није стид што и пјесникова збирка"Марија Михајловић"и
море изазивају исте мисли у мени по љепоти, разиграности, ћудљивости и немиру,
по милозвучности и забринутости.
Зато, или ипак због тога што сам те далеке седамдесет прве видио заједно Марију и пјесника како се рађају на будванској обали...
Има у Красићевој збирци “Марија Михајловић” дистих који није само песма за себе кратка, јасна, прецизна, лепа већ и много дубља поетичка синтеза, промишљено постављена тематска оријентација читаве његове поезије:
Баци огледала
Огледајсе
У мојим песмама.
Дистих који ће песник касније у истој збирци непосредно, у
наредним збиркама посредно варирати на више начина, с двоструком намером:
најпре, да инсистирањем на тим варијантама покаже сву снагу њихова садржаја, а
затим, да новим облицима дистиха покаже своје трагање за његовом најпунијом
СУШТИНОМ И ФОРМОМ.Тако у контексту целе збирке ова два стиха имају сасвим
одређено место и сасвим прецизно значење.
Могао је песник да, по својој процени, изабере најуспелију варијанту, а све остале да остави по страни. Он је, међутим, поступио сасвим другачије, сматрајући да ће варирањем првобитне форме на наредним страницама уверљивије предочити читаоцу лајтмотив свега онога што се налази између корица ове збирке. И доиста, мирис, боја, ехо овога дистиха као да се осећа у свим осталим песмама инспирисаним Маријом Михајловић и посвећеним Марији Михајловић. Јер, кад песник једну мисао понови на седам различитих начина:
Можеш огледала да разбијеш!
И онако се најлепше огледаш
У мојим стиховима.
Разбило се огледало
А ти си још ту.
Можеш сва огледала да разбијеш!
Ти се, и онако.
Најлепше видиш
У мојим стиховима.
Огледала поразбијај
Огледај се у мојим песмама.
Разбило се огледало
И сад се у песмама
Мојим огледаш.
Можеш сва огледала
Да поразбијаш
Ти се од данас Огледаваш
У песмама.
Можеш сва огледала
Да побацаш.
Од данас
Се огледаш
У песмама.
Ако се, дакле, једна иста рефлексила толико пута понови у смисаоно истим али лексички варијантним формама, утисак мора бити целовит: песнику је стало да своје основно осећање остави у памћењу читаочевом довољно дубоко и довољно трајно, не устручавајући се да то осећање, оволиким понављањем, отворено и наметне. Тако се и Маријакојаје истовремено и"исток у рукама", и"топли силазак с неба", и"лековито биље у Алпима бола"сваком новом варијантомјавља у све пунијем лику и облику. Њен портрет се употпуњује новим нијансама, комплетира се целовитим валером и колоритом, чиме идеја песникова да ово име стави у наслов књиге добија пуно оправдање.
Поручује песник Марији Михајловић жени са именом, ликом и
обликом, љубављу и лепотом,жени коју “љубичовек што покрива децу увече кад
излози цветају на бескрајним тротоарима успомена” поручиће тој Марији песник
чиста осећања и отворена срца: “Ако си пустиња огрни плашт моје слободе”. Баш
тако: огрни плашт моје слободе! И под тим плаштом, под пуном личном слободом,
клија, ниче, расцветава се све што читамо и у"Марији Михајловић", и у другим
Красићевим књигама: "Ена иза огледала", "Разљубак". "Жена у плавом прозору", у
свему што је исписао као химну љубави, као дитирамбе у славу лепоте. Порука
упућена Марији подједнако
ће важити и за Ену, и за сваку другу жену, жену уопште, јер је само она, жена, мотив Красићев, и жеља, и оптерећење. Он ће који пут запевати и из осаме, удаљен, раздвојен на себе и код себе и себе код ње. Он ће бити сам, али с Маријом, али с Еном, у песми.Његова самоћа није празна, није пустиња.Она не убија, она је лековита, та самоћа, живодајна. Из ње ниче
нешто велико и лепо, узвишено и трајно. Је ли то љубав? Или туга? Или чежња? Или срећа? Или све то, одједном, можда."Не могу да прећутим Ена је бол", рећи ће,"Ена је заборавила да постојим". Ена као реалност, али и као фатум, прогонство, проклетство, усуд, коб, жења, потреба, сан. "Дођи са које год хоћеш стране света", само дођи, буди ту, јер "ти си нагон, ваздух, храна, одржавање смисла. Жена мог плавог прозора", јер “лете голубови над нашом заједничком тугом”.
Каже Владимир Красић: мисли ме моје не прогањају, оне ме одржавају. Одржавају га у том пребирању и сабирању, дозивању и одазивању, у том химничном певању духовној лепоти и телесној плоти. Много је плавога у ваздуху, много је љубави у окружењу, али : "Шта ако птица полети у погрешном правцу?"
Шта тада? Можда порука :“...једино знам лудо те волим иако, засад, само сањам”.
Можда.
И ништа више.
Бранко ЈОВАНОВИЋ Књижевни критичар листа"БОРБА"
Листајући најновије библиофилско издање интимне лирике уредника "Борбе" и песника Владимира Красића, "Разљубак", у издању Књижевног друштва "Душко Радовић" Београд, 1988. године.
Неко је некад рекао: новинарски ангажман по опцијама које је кадар да понуди у смислу успостављања оних преко потребних духовних спона и контаката, пресахлог, нажалост, дружења и припомагања у реченом мукотрпном и посве непредвидљивом послу, најближије уметничком исказу.У сваком случају, слободније парафразирајући ту а сасвим сигурно једну од могућих идеја и оних"подсвесних"хтења појединацалатили смо се најновије библиофилски опремљене и читаоцу тако презентоване књиге интиме и лирски, у првом лицу чак, предочене поезије дугогодишњег новинара и уредника листа"БОРБА", Владимира Красића, песникајужноморавске идиле и пејзажа где љубав вођена својом непредвиђеношћу и несазнањима својима макар и за часак и у овоме посленику пера нуди трачак опуштања и прилику за загледањенегде унапред.
Владимир Красић се интимном лириком "Разљубак" што се управо јавља пред читаоцима у 99 нумерисаних примерака (а сваки примерак потписује сам аутор), ево, трећи пут за редом, на овај чини нам се , веома децентан и поуздан начин унутрашњег некога изказа оглашава и обраћа пре свега, ономогућем љубитељу људске топлине и осећајности.
Кад, заправо, оно конкретно и делатно постојеће биће
појединац, у
некој
само њему разумљивој
осами изчекује и сачекује ону праву, стамено привржену
љубав, након “Молитви против успомена” и "Марије Михајловић" информативно а не у
некој намери да критички вреднујемо ту спонтану поезију и"певање из личног
видокруга" (наводници нису примедба П.А.), Красић новинар, казали смо оглашава
се песништвом што ће му, можда, припомоћи да распозна и одгонетне стварно у
нестварном, тачније истину у неистини,јаву у тајни.
Красићеви ликови нису само
оне
како би се то упрошћено могло рећи пуке еротизиране и претпостављене
персонификације
жене и
женствености.
Ми, међутим, који смо са своје стране деценијама већ живели и живимо за театар, морамо листајући и овакве збирке Владимира Красића признати како веома мало иличак ништачинимо у смислу признавањаједне друге истине: да су и она највећа али и она пресахла и заборављена уметничка остварења увек од све узвишенијих хтења,жеља и идеала, међу њима, опет у првом лицу,јест љубав, остварена, очекиванапа и промашена...
Нема, дакле, дилеме, уметност је покрет, стих и реч постојано живи, опет покретни, променљиви, могу да повуку напред, али и горко дадушу зауставе. Да се, тачније опако изокрену злим кобима вазда непредвидљиве судбине, паћења, ми, кажемо нисмо кадри да баш у потпуности разумемо и особно доживимо Красићеве стихове"Разљубак", једнако као што нисмо, можда, кадри да као могући и да смо доста сигурни тумачи одређеног позоришног, тојест опет оног уметничког наслова., у амбијенту сталноживућих рефлектора сцене или на конкретном подијуму, увек држимо изведбене и доследности али у тој и таквој лирици, поглавито исповедне оне нарави, с разлогом, можемо потражити таква нека наша становишта опредељења за уметнички и све делатнији ангажман. Вођени, при томе, опет једним несумњивим уверењем што гласи: организовано и трајно дисциплиновано потврђивање и праведновање оног никад докученог уметничког ЈА. У тој координати, дакле, Красићновинар и Красић песник, суштински значе два лика једног и све целовитијег приљежног делатништва.Зато се с правом може рећи да Владимир Красић, песник чврсто стоји на својој сцени показујући своју поезију на начин како то он жели и како уме.Он ради за себе и дарује себе читаоцу и то све без остатка. На читоцу је да узме или остави.
"Разљубак", да кажемо још и то, књига је обрађена на компјутеру (реализатори Ана Вукасовић и Дане Ђукић). Издање је то Књижевног друштва “Душко Радовић” са седиштем у Београду, а само друштво води, опет, један песник Гордана Томић Радојевић и додатнаједна околност:"Разљубак"Владимира Красића јест прва, библиофилски опремљена књига, у Библиотеци "Видиковац". . Повез је како сам песник каже дело Мајсторске радионице књиговесца Јосипа Пакајиа, уредника “Разљубка” тек и визуелно пријемчиво изведене књиге чији је уредник Раде Јовић. Тираж је 99 нумерисаних и потписаних примерака
