Насловна  Владимир Красић, књижевник  Човек из једног комада Књиге  Књижевна радионица "Владимир Красић"  Фото галерија  На претраживачу Звучни записи Контакт

Поводом књиге “Мајска цветања”

НА ПРАГУ ПУНОЛЕТСТВА

    Млади песници најчешће подсећају на набујале реке од кише емоција, што узнемирено и брзотоко јуре у својој запенушаној захукталости носе све и свашта, траве и суве гране, залутале отпатке од којих слапови често изгубе ритам, а све те слике имају за позадину непровиде дубине. Има млађих песника који роморе као бистри слапови планинске речице, преливају своју чистооку бујицу с камена на камен, одражавајући одблесак звезда, облака, сунца, обале, зеленила и сенке заљубљених, непримећујући суштинске појаве и дух свога тренутка. Владимир Красић се разликује од ових. Он је истовремено и јаблан и камен, градитељска рука и беочуг који повезује две скојевске генерације искреношћу срца и заносом одушевљења за све оно велико и историјски трајно у нашојземљи.

    Чим отворимо ову књигу сусретне нас слап који баца обилном свежином топле и непосредне поетске речи, у које као да су уткане елементарне нити и стил наше поратне поезије. Из тог поетског извора потеклаје ова збирка у чијим се мајским токовима не распознају артистичке притоке модерног израза. Стил, слике и фразе израсли су из времена културне и градитељске атмосвере живота омладине.

    Језик ове збирке је фолклористички, природан и животно спојен с младошћу песника. Још као ученик скренуо је на себе пажњу жаровитом речи и изразом, који су одсликавали младалачку понесеност. Емоције су тражиле метричке облике који ће ослободити замах искреној родољубљивој мисли, дечачки спонтаној и устрепталој.

    Овом збирком су обухваћене све песме које је аутор већ објављивао у "Нашој речи", "Борби", "Народној армији", "Народном борцу", "Чувару Јадрана" и часопису "Будућност". Многи су већ онда осетили у Красићу таленат у зачетку који тражи свој пут између градитељске и конвенционалне љубавне и родољубиве поезије.

    Владимир Красић је рођен 1943.године у Нишу, али је растао у Лесковцу и са овим градом и уградио своје детињство и младост у његов раст. Још као пионир био је учесник многих пионирских акција, сарадник дечијих листова ичасописа. Као средњошколац афирмисао се у раду омладинске организације Лесковца и био организатор и иницијатор многих културно уметничких приредби. Уређивао је три године “Будућност", ђачки часопис за књижевност и уметност лесковачке омладине и радио на омасовљењу школских редакција"Кекец".

    Владимир Красић је студент књижевности и новинар.

    У тим данима младалачког полета и ентузијазма 1957-1961. године јавља се лирско поетско свитање ове збирке и мисаоне контуре њеног аутора на прагу пунолетства. Отуда и чар непосредности у свакој целини ове књиге из које топло зрачи неизвитоперена песникова природа у којој има више срца него позе. Сугестивна искреност изискрила из младалачког доживљаја љубави према завичајном граду и његовом човеку. "Песник није птица која пева на грани тако од срца. И за најбезбрижнији стих, лак и који изгледа рођен одједном као Афродита из морске пене, цела лепота, потребне су све моћи песника и дар, и ум, и знање, и рад, а и савживот песников даје ангажован(Душан Матић).

   Лесковац има мало својих песника и до сада је само ту и тамо, незнатно, био поетска и књижевна тема. Међутим, осећа се да млађа песничка генерација све више поцртава његово име на поетској географској карти. Млади аутор ове збирке се животно везао за извесности и прегнућа овога града и његових људи и слободном песничком речи сугерира читаоцу своју интимну емоцију. Драж ове збирке и лежи у богатству доживљених емоција и изражених патриотских поклика. У овим стиховима младалачки оптимизам подиже љубав и рад на јарбол живота у коме се осећа присутност генерације која пристиже, долази и уноси свој ритам, ентузијазам, стил и дах у културну атмосферу урбанизираних средина.

    И ако се у овим песмама осећа почетничка неспретност, ипак се у многим строфамаживомједноставношћу синтетизује дух ововременог живота и то обичним и слободним стихом, који и чини кристалну бистрину Красићеве поезије.

    Владимир Красић је природан и полетан, сав у замаху покрета у коме се кидају драгуљи прве младости и злате својом искреношћу сваку строфу. Готово све речи и слике варниче поетским електрицитетом и сликовито асоцирају на бритку понесеност и ритмику револуционарноградитељске поезије.

    Млади песник је тек у развоју, сав у лету тражења свог израза и стила, страсно преданживоту изчијих недара испреда песничку нит. Он то ради са љубављу и зато је овом скромном збирком задовољио основни естетски захтев бесмртног Толстоја:

    "Нерв уметности је у страсној љубави уметника за свој предмет, и ако те љубави има, онда ће и само уметничко дело удовољити свим другим захтевима, нарочито захтевима богатства и лепоте. Задовољише нас садржај, јер се не може страсно љубити предмет сићушан и без значења, а неће недостајати ни лепоте, јер уметник неће жалити труда да одене оно што му је мило и драго у најлепшу могућу форму".

Мирослав МИЛОВАНОВИЋ

ПРЕДГОВОР ЗА КЊИГУ "МАРИЈА МИХАЈЛОВИЋ"

    Чиста, готово побожна књига стихова Владимира Красића огледало је бића обичне жене Марије Михајловић. Та жена је покретач поетских асоцијација овог поете, који се нехотице супроставља на путен начин идеалу поетских славних инспирација: Лауре, Беатриче, Јулије Примицове, Анабел Ли. Та Марија Михајловић која је изгубила кључеве у трави, али не кључеве од куће (можда кључеве од кавеза у коме чува две голубице), живи је доказ да интимистичка лирика и данас у мноштву поетских лабораторија може да опстане као штиво које се лако и са узбуђењем прихвата.

    И поред места која су као редови откинути из студентске свеске где доминира тако занемарена стидљивост, ова збирка открива носталгичну фабулу у којојје доминантна атмосфера нашегјуга.

    Не треба занемарити истину како ту има и архаичних тонова, скоро хорских свечаних молитава које се обично огласе у предвечерје, свакако манастирски, у духу традиције даје свака љубав недостижна, а ипак судбинска.

   И сам поета је јужњак. И, Марија Михајловић је са југа. И цела арабеска, јужна је. Зато се необично осећамо пред овим исповестима које свуда исти смисао певају на разне начине. Ова збирка има присталице и те присталице бројне обогаћују ситуацију и оправдавају њен продор у излоге.Ослањајући се чврсто на традицију поета Владимир Красић одважио се у намери да што једноставније опева своју љубавну драму.

    Онај који зна раније радове овог поете, уочиће велики напредак и строжији поступак према форми, и, оно што је најважније, то је препознатљивост карте коју је поета одиграо у некој слаткој тами љубавних преживљавања. То овог поету и чини особеним.

У Београду, новембра, 1986.године                                                             Слободан МАРКОВИЋ Либеро Маркони

ВРЕЛЕ ИСПОВЕСТИ

    Интимистичка збирка песама "Марија Михајловић", сведена на три поетска лукаљубав, еротика и самоћа, што се у недоглед могу понављати докјеживота и младости, исткана је нежним жицама какве је могла да испреде само дубока драма љубави тако непатворно доживљена.

    Њен аутор Владимир Красић или син сете, љубавни монах топлог срца и резонерског духа,"луди"љубавник, јужњак меке душе, пружа кораке љубави ка "сунцу среће"која му непрекидно измиче, док на путу осмех и пожуда остају вечно.

    Са идеалом љубави у оку, он гази "стазама варке"од чврстог континента топлог кућног смираја пре августовске љубавне драме, у збирци јасно поцртане, до немира мира када се у њега уселила Марија Михајловић. А немир мира рађа поезију, чисту и непатворену, станковићевску и миљковићевску, јужњачку и красићевску, али и нашу јер љубавни осмех и пожуда нису само својство овог поете то је и наше, дон кихотско,човеково, вечно, као мостови неопходни од обале сивила до слатког костићевског живљења с љубављу на овом свету вечно.

    Љубав као луда помућена свест, родила се у еротској ноћи и траје, живи у коси Марије, познаје се у сваком оку и погледу чежње, опстојава из великог еротског тренутка, претвара се у успомену велику као тајна, стравичну као мука.

    Више разговорна и шантићевски исповедна, класична а јесењиновски сетна, на моменте одсвирана на ујевићевској харфи самоће, ову поезију пева привидни стоик (Хоћу да трајем. Ране жеженим, гвожђем спаљујем), но туга за слатким успоменама надкриљује осмех лирског јунака Владимира Красића.

    И вођен неким осмехом Марије Михајловић, хероином збирке, препознатљивим у свим другим Маријама, лирски јунак овога песника, бива све: од сина сете и очаја, преко срећника"одјастука злата"и"црног ока" до љубоморног патника и проклетника што смирајналази само у тихојхармонији природе.

    Овај и овакав лирски јунак Владимира Красића, има места у поезији, тим пре, што гаје оправдао мотивима сензибилности, љубоморе и туге, очаја и патње, привидним стоицизмом!

    Красић зна да књижевност није само писање лепо, лако и лепршаво: оно по њему мора да има и своје одређене димензије ширине, дубине (мисли и осећања) и висине(времена), а изнад свега у свему:једну Марију!

    Да је више хармоничности стихова, гипкости језика уместо грцавости, бољег стила и метафора, збирка би могла издржати све критичке судове.Овако остаје нада: учиниће то нека друга или иста Марија, свеједно, јер љубав има најјаче лирске кругове ране.

    Ове вреле поетске исповести ухваћене у тренуцима белога усијања имају право на опстојање јер је поезија, час модерна,час и најчешће, класична.

 У Београду, новембра 1986.године                                                                                                                Милош МИЛОШЕВИЋ

ПОГОВОР ЗА КЊИГУ "МАРИЈА МИХАЈЛОВИЋ"

    Ово је трећа збирка песама Владимира Красића. Она је артикулисани самоговор емоција које су изнедриле ове поетске жуборе чијим бистрим капима исписује име своје најдраже Марије Михајловић. То је и посве редак песник данас који тако експлицитно, скоро химнично, пева о својој љубави, дајући јој чар овоземаљске среће реалистичним виђењем и доживљајем. Све је у песми стало: и чежња и чекање, и занос, и сумња, и вера... Све се то слива у једно име и пружа могућност песнику да осветли своја расположења, да јавно објави својунутрашњи свет. Тај свет претвара у истиниту причу, у којој фантазија постаје стварност, а стварност местимично преображава у непотребну сумњу. Цела историја љубави и жудња за срећом, за Маријом, над реалом живљења, прераста у пут сновиђења на коме песника очекује лепота и истина које постају права основа стварности иживота.

    Међутим, можемо констатовати да Красић и у трећој збирци није превазишао замке вербализма и интимистичког концепта поезије. Разуђеним архитектонским и обновљеним језичким арсеналом Красић је покушао да иновира свој исказ пркосним акцентима који интензивира у лични доживљај. Уз то, рационалном и економичном структуром песме, Красић у колоплету љубавног бола исповеда своје неспокоје чежње који су бит свих осећања. Песниково срце уме да задрхти на пламену изгарања од чекања, надања и радовања; зна да уведе песника у пукотине слутње у којима се открива лепота љубави.

    Љубав се у Красићевој збирци манифестује као осећање пуног сензибилитета на чијем пламичку догорева и срце и ум у својој природности. Зато је Красићев доживљај љубави задржао мирно исповедање у чијем ткиву видно трепере стрепња и узлети, али не као мутни облаци туге, већ као зов, глас и светлостживотног сензибилитета. Певајући љубав, Красић се обраћа Марији небираним речима, а тако лепо одабраним, да је та љубав у обичности живота и живљења једноставна. Отуда и ове јасноће и разумљивости Красићева певања, отуда и толико топлине и мекоте љубави којаје увек била и биће благодет живота.

Проф. Мирослав МИЛОВАНОВИЋ

ПЕСНИКОВЕ ИНТИМЕ

    Владимир Красић представио се читалачкој публици трећом збирком песама"Марија Михајловић"у издању Књижевног клуба бораца писаца Југославије (за издавача Гордана Томић Радојевић, главни и одговорни уредник Вук Боричић, рецензенти Слободан МарковићЛиберо, Милоћ Милошевић и Мирослав Миловановић). Књига је изашла из штампе крајем прошле године у 99 нумерисаних примерака. Прву збирку песама "Мајска цветања" објавио је Раднички универзитет у Лесковцу 1967. године, другу "Молитва против успомена" Књижевни клуб бораца писаца Југославије прошле године.

    Схватајући поезију као интиму, Владимир Красић остаје све време свог песничког трајања превасходни лирик: осећања су увек у првом плану, све је подређено њима, свеје проткано тихом сетом коју изазива љубав која никада не пролази, ма колико се сводила на нешто штоје прохујало не само са данима већ и са младошћу. Слободан Марковић Либеро, познати песник, који је и илустровао ову збирку, у предговору, указујући на вредности овог поетског чина каже и следеће:"И сам поета и Марија Михајловић је с југа. И цела арабеска јужна је. Зато се необично осећамо пред овим исповестима које свуда исти смисао певају на разне начине. Ова збирка има присталице и те присталице бројне обогаћују ситуацију и оправдавају њен продор у излоге..."

    О песничком карактеру и његовом хтењу можда најпрецизније говоре стихови:"Баци огледала, огледајсе у мојим песмама."

    И цела збирка песама је у ствари огледало песникових снатрења, његове јаве и сна, преплитања онога што се догађало и онога што смо желели у нашим сновима, казујући своју интимну исповест, чинећи је јавном, он поетски говори неке опште истине о човеку заљубљеном у извесну жену и сан оличен у њој. Јер: "Разбило се огледало, а ти си још ту".  

    Владимир Красић као песник најјачи је у минијатурама, тамо гдеје шкрт на речима, у стиховима који не пате од обиља описа, песмама које спрегом речи и метафорама, рекло би се знаним, али реченим на његов начин. Тако у песми "Марија Михајловић" једноставно каже: "Марију Михајловић воли отац два одрасла сина, вече грли распупеле излоге живота, распамећене руке".

    Збирка песама "Марија Михајловић" казује да је Владимир Красић песнички зрелији, али и да је остао песник интиме, лирик по вокацији, поред свог јужњачког темперамента, носталгичан и загледан учовека оличеног у љубави.

Велимир ХУБАЧ - ("НАША РЕЧ", 1987.)

ТРЕПТАЈИ ЉУБАВИ                

    Недосањани идеал савршене љубави, сасвим новим, необузданим јужњачким жаром, заблистао је још једном у ових дана штампаној, трећој по реду збирци песама Владимира Красића "Марија Михајловић". "Чиста, скоро побожна књига стихова Владимира Красића огледало је бића обичне жене. Та жена је покретач поетских асоцијација овог поете, који се и нехотице супроставља на путен начин идеалу поетски славних инспирација: Лауре, Беатриче, Јулије Примицове, Анабел Ли", записао је у уводу ове књиге познати песник Слободан Марковић.

     После "Мајских цветања"и"Молитве против успомена", Ваше перо је у још савршенијој форми испрело грч свакодневице сачврстим нитима традиција Лесковца ијужне Србије, из које потичете.

    - Није то Миткетова "@ал за младос" - каже Красић - Коштанина песма, пренета из Бориног Врања у вреву велеграда, изазвала је у мени сасвим другачија осећања. Ту се и људска пролазност претапа у безброј одсека непоновљивих тренутака елегичног растајања или оде спајања. Све то, наравно, превире у онаквом животном оку, какво извире из тла за које смо везани.

    Више од деценије сте у Београду.

    - Моју прву збирку песама штампао је Раднички универзитет у Лесковцу, пре 20 година. Запретени ужар прве младости, тадашњи непосредни контакти су чешће искитили дитирамбом. Тада сам, међутим, формирао не само литерарне, него и основне људске особине. Нова, неопходна искуства, не црпим само сада и овде, и зато ћу по оном исконском у себи увек остати лирик врелог југа.

    Штампали сте десетак књига, писали за позориште, а ове године ће се снимити и играни филм по Вашем сценарију.

    - Чак и у послу, у коме нема места за поетичност, енергију црпим увек из истог извора. Идеал жене и нада у нови сусрет, олакшавају и оплемењују буру детаља, у којима често не видимо ништа, осим њихове баналности. Зато је од писане, много важнија поезија у односу према свету, а тек иза тога може да произлази порука за остале.

    Критике су углавном позитивне.

    - Уједној од рецензија је записано:"Љубав као луда помућена свест, родила се у еротскојноћи и траје, живи у коси Марије, познаје се у сваком оку и погледу чежње, опстојава из великог еротског тренутка, претвара се у успомену велику као тајна, стравичну као мука" (Милош Милошевић).Таква тајна и мука нагонише ме и даље да певам о трептајима љубави, разапетим између Андрићеве недокучиве Јелене и превртљиве Лоркине љубавнице са плаже.

   Милован ЂОРЂЕВИЋ - ("НАША РЕЧ", 23.јануар 1987.)

КРАЛЕ,

    Марија Михајловић оставља на мене утисак, снажан, распеван, стваран, баш онакав какав сам стекао у тренутку кад се Марија Михајловић родила као идеја, оног београдског поподнева, кад смо јурили преко Миљаковца. Тад сам већ био сигуран да је књига била ту јер је и била...

    Песник и девојка, која својим светом лебди између музике, књига и тебе. И песник, искидан професионалном тортуром, сањалачким трзајима, који попут бесног пса уједају здраво ткиво, што је тог тренутка с пролећем освајао стари добри Београд.    

    Видео сам шта се догађа унутра, у вама, у пунокрвним вијугама радости, у пешчаној структури разума и валовитим понорима размрсканих осећања. Разговори, искидане реченице, еротски и милозвучни обрачуни, трке од Миљаковца, до аеродрома, Петловог Брда, разговори телефоном Београд виа Књажевац, источна Србија Београд, хало Марија, поноћне баладе, свргнути кодекси грађанске архитектуре, убиствена истраживања срца, напрасне тврдње, криви торањ у Пизи, хистеричне по моранxе бачене кроз прозор трамваја, уверавања и разуверавања, балони мудрости: жути, плави, црвени, искидане реченице, фронцле тугованки, очајне гурабије могућих породичних и личних скандала, поноћна прислушкивања двестадвојке, велике и црвене јабуке презента, натезања понедељком, уторком, средом, четвртком... сваким даном. Миљаковачка романса, судари на тргу Маркса и Енгелса, шоферска гунђања за време поноћних вожњи и братоубилачки растанци на тротоарима Мајке Јевросиме, Миљаковца, Калемегдана, "крађе станова", двадесетособна позорница верног пријатеља који вечно путује службено и полуслужбено на одморе, пријатне гарсоњере, Персијски цар, господин Лео , у својини драге Јованке...

    Песма, песма, песма...  

    Јединствено, невероватно, недозвољиво, раскалашно, али неминовно и реално присвајање радости у обостраној разбибризи која раздире разум и мишиће али буди иначе тако ретка човекова пролећа.

    Урааа! Београд није толико изанђан да не може да се нађе при руци раскалашним и безобразним љубавницима, који поред свих људских и Божијих обавеза, имају снаге и времена, воље и потребе, и невиђене дрскости, да на екс испију страхотну, лепушкасту бачву чудесне љубави...

    Ма нека иде све у божју матер, ипак има некакве ђавоље правде, кад је има, и љубавници, макар били мудри, напрасни, шашави... Ето, видиш!

    Тмуран, белкасто тврд лесковачки дан, предвечерје, ваљда и некаква блесава домаћа лимунада на ТВ, са Гидром. Ипак, прелиставам Марију Михајловић, и даље осећам присуство, фантастично тајне језике, подмукле подморнице смисла, гргураве листове тек убране киселкасто слаткасте крушке. Чуваћу тајну ове књиге, јер мислим да сам је нашао...

    Срешно, побратиме!

Раде ЈОВИЋ (Лесковац, 26. јануар 1987. године)

НАСТАВАК